Pre devedeset godina bio je Mora prvi put u Čoki.
U više napisa Ferenca More Čoka obrazuje ljudsku i sredinsku pozadinu. U njegovom romanu pod naslovom "Jedna kćer četvorice očeva" lik sveštenika je oblikovan prema čokanskom župniku Silardu Farkašu, a isto tako je on, od strane samog More imenovan dobričinom usled toga što bi "po njegovom liku bilo mogućno isklesati spomenik ljudske dobrote" glavni junak i u pesmi koja nosi naziv "Kisforró Zsuzsánna".
Mora je dosta dobro poznavao Čoku i Čokane. Sa čika Vladom Krspogačinom, "revstvujućim" za vreme arheoloških iskopavanja, dopisivao se čak i nakon Trijanona. No nakon čika Vladine smrti "zahvalni" naslednici su spalili pisma, dok su veliki deo starčevim posredstvom vredno skupljanih nalaza pobacali u temelje kuće koja se gradila u njihovom susedstvu. Tako su, dakle, vredni nalazi ponovo dospeli u zemlju.
U pedesetim godinama (dok sam ja išao u osnovnu školu) iz naših čitanki se mogla pročitati i "Čokanska bitka", te smo se mi tom mogućnošću i koristili. Ne znam ko je i kada "preuredio" tj. predupredio njenu pojavu izbacivanjem iz čitanke, a isto tako ne razumem ni zašto je još nisu vratili nazad na njeno mesto, s obzirom da joj je poruka i danas aktuelna, štaviše.
Mora je dobro poznavao onakvu Čoku od koje nama nije mnogo ostalo. Mogao je da je upozna pošto je u više navrata u periodu od šest godina (1907-1913.) vršio iskopavanja na ovdašnjem (u međuvremenu razvučenom) Kremenjaku. Događalo se da su po osam nedelja neprekidno prevrtali zemlju i izneli na svetlost dana mnogo vrednih, a u nekim slučajevima i jedinstvenih nalaza. Na osnovu studija koje su pisane povodom ovih nalaza Čoka je dospela i u svetsku stručnu arheološku literaturu. Po Mori su pak Čokani nazvali jedno svoje kulturno-umetničko udruženje.
Poučno bi bilo ispitati koliko kod nas čitaju Ferenca Moru, po našem saznanju jednog od najčitanijih mađarskih pisaca. Možda bi slučajno neko dete iz zabavišta ili nižih razreda osnovne škole i znalo da izrecituje pesmu pod nazivom "Čokanska čavka"?
Pomen zavređuje i susret koji sam još sedamdesetih godina imao sa jednom Čokankom koja je poznavala Moru. Pokojna tetka Sičeva Vrabel Etel u to vreme je u vezi toga rekla sledeće:
"Bilo je to veoma davno. u vreme mog detinjstva. Crta njegovog lica se ne sećam tačno, no imena da. Velečasni gospodin Farkaš smestio ih je u jednu sobu županije. (Mori su često dolazili gosti, pa verovatno otuda potiče množina u pripovedanju.) Bili su veoma čestiti ljudi, ako bi me poslali u prodavnicu uvek bi od njih dobijala džeparac za traku. U to vreme mlade devojke su nosile traku u kosi. Ja sam im posluživala i jelo, uvek bi mi zahvaljivali. Znala sam kada stižu sa Kremenjaka, ranije je tamo bilo vašarište. Za to vreme bih im pripremala vodu za kupanje, bilo je to pre I sv. rata. Po neki put bi naporedo donosili toliko predmeta, čerpića i kostiju, da bi jedva sa tim prolazili kroz vrata. I čika Vlada je bio tamo sa njima. Strpljivo su čistili, a zatim sastavljali komade. Zanimao me je njihov rad, često sam navraćala kod njih. Neki put bi se i šalili sa mnom, a kada bi odlazili oprostili bi se i od mene."
"Bila je lepa, vedra jesen, pa sam tako računao da ćemo za tri nedelje biti gotovi sa Kremenjakom, no od tri nedelje ispalo je šest godina." piše Mora koji je ujesen 1907. po prvi put posetio Čoku da bi "naveo na svedočenje veliku, ćelavu humku, Kremenjak, čiju je prhku zemlju trebalo samo šutnuti da bi iz nje u pregrštima pokuljalo kremenje i čerpići." Mora se po svemu sudeći morao dobro zagrejati za "saslušavanje" Kremenjaka, pošto oduševljeno piše svom prijatelju dr Laslu Domokošu (koji je u više navrata u segedinskim novinama, npr. u "Segedinskom dnevniku", izveštavao o rezultatima iskopavanja na Kremenjaku): "Dragi Laci! Imam 3 divna fosilizovana skeleta, među njima i konjske. Da li bi mogli da dođete sutra popodne? Ili bi, ukoliko vam se to više dopada, mada bih ja više voleo ovako, mogli da dođete u četvrtak popodne, kada dolaze Šebešćen i Temerkenj".
Mora je učinio Čoku poznatom u širim krugovima i iskreno možemo žaliti što nije imao vremena za pisanje planiranog omladinskog romana (u lakom, popularnom obliku) inspirisanog iskopavanjima na Kremenjaku. Šteta, jer je veoma lepo i zanimljivo znao govoriti o "čokanskim lobanjama": "Već godinama svakodnevno prolazim kraj čokanskih lobanja (u segedinskom muzeju) i svakodnevno pomalo razgovaram sa njima. Odakle ste došli, kako ste živeli, šta ste radili na Kremenjaku? Kome si kao naušnicu probušio srneći očnjak i koliki put si prevalio zbog tog mramornog ukrasa? A gde si ti zadobio tu posekotinu, što ti je nad obrvama nadvoje rasparala čelo? O čemu si mislio ti čoveče dok si dugotrajnim radom svojih ruku brusio i svrdlao ovaj zaobljeni kameni buzdovan, koji je sigurno pripadao vođi? Ti ženo, što si još hiljadama godina kasnije u svom koštanom naručju držala rastočeno truplo svoga deteta, koje si mu pesme pevušila kada si bdela nad njim sred kolibe kraj goruće vatre, dok je napolju urlikao snežni vihor, vuk zavijao u vratima, a sablasne su senke plesale na vodi Tise?"
Šteta je za taj nenapisani omladinski roman čiji bi naslov verovatno glasio "Čokanski bakarni ljudi".
Čoka, 1997
Preveo: Predrag Popović