Zdravstvene vlasti su u prošlom veku energično zahtevale izgradnju, tzv. "zaraznih" bolnica i to, podjednako, i u gradovima i u selima. Ti objekti su zapravo predstavljali omanje zgrade sa jednom do dve sobe a služili su za izolaciju bolesnika. Ovakve zarazne bolnice su funkcionisale samo u slučaju epidemija i nalazile su se pod rukovodstvom gradskih fizikusa. Jedna takva zarazna bolnica je bila osnovana i u Senti ali ne raspolažemo zapisima o tome kada se to dogodilo.
Gradski savet je, verovatno, zbog tadašnje epidemije kolere, na skupštinskoj sednici održanoj 1892. godine, predložio izgradnju "II baračne bolnice", nadzorničkog stana i mrtvačnice. Skupština je predlog odbacila. Iz ovog, dakle, saznajemo da je u Dudiku već 1892. godine postojala zarazna bolnica, koja se sastojala od jedne jedine zgrade. Ta zgrada je inače bila prazna, a u njoj su u slučaju epidemija bili smešteni bolesnici oboleli od zaraznih bolesti. Skupština se ovim pitanjem pozabavila 13 godina kasnije, 1905. godine. Tada je odlučeno da će, zbog štednje, do izgradnje definitivne zarazne bolnice, biti izgrađena jedna drvena baraka, koja će se nalaziti u okrilju Dudika. (Iz ove rečenice saznajemo da je izvorno pod nazivom "definitivne zarazne bolnice" bila planirana izgradnja jednog modernog, dobro opremljenog zaraznog odeljenja, ali da se usled nedostatka finansijskih sredstava moralo pristati na gradnju drvene barake.) Ponovo su prošle dve godine. Županija je 1907. godine odobrila izgradnju barake, ali grad tada nije više hteo da je gradi. Županija je u interesu javnog zdravstva, konačno, imperativno naložila izgradnju barake i poništila negativnu odluku Gradske skupštine. Konačno je 1912. godine, nakon bezmalo 20 godina, dovršena nova baraka --"zarazna bolnica". Iz jednog drugog sudskog akta saznajemo da su braća Renko tužila grad 1913. godine, pošto im je isti ostao dužan za baraku, koja je njihovim posredstvom bila izgrađena 1912. godine. Baraka je, dakle, 1912. godina zaista bila izgrađena.
Skupština je, na predlog gradskog fizikusa, još 1911. godine naložila da se pored stare zgrade sagrade soba za opservaciju, kuhinja, ostava, sala za autopsiju, bunar i pokrivena septička jama.
O ovako sagrađenoj bolnici nam stoji na raspolaganju veoma mali broj zabeležaka. Znamo da je, nakon dovršenja drvene barake, zgrada bila opremljena krevetima i posteljinom. Ne znamo kako je ona nakon toga funkcionisala, niti da li je uopšte funkcionisala. Javna bolnica u Zabavišnoj ulici je imala sobe za prijem obolelih od zaraznih bolesti. To je više puta bilo pomenuto u zapisnicima sa sednice Gradske skupštine. Zarazna bolnica, koja je bila prilično udaljena od grada, po svoj prilici nije funkcionisala, već je samo opremljena čekala na pojavu eventualno većih epidemija. O ulozi zarazne bolnice se, u izvesnoj meri, možemo obavestiti iz skupštinskih zapisnika za 1937. godinu. Na sednici održanoj 3. novembra iste godine, referent za zdravstvo je zamolio da Skupština odobri otvaranje zarazne bolnice, pošto u gradskoj bolnici nema dovoljno mesta za obolele od zaraznih bolesti. Skupština je dozvolila otvaranje bolnice, ali pod sledećim uslovima: bolničar će dobiti besplatan stan i pravo da koristi pola jutra baštenskog zemljišta. Ukoliko ne bi bilo bolesnika, bolničar ne bi ni dobijao platu. Ako bi bilo bolesnika, on bi tada dobijao hranu i 20 dinara dnevno.
Nakon donošenja ove skupštinske odluke, u ove svrhe je bio angažovan jedan stariji bračni par, da bi, potom, 1938. godine obavljanje pomenutog posla preuzeli Ištvan Šuranji i njegova supruga. U ove svrhe je korištena samo manja zgrada. U njoj su se nalazile dve bolesničke sobe; u jednoj od njih je bilo 3 a u drugoj 2 kreveta. Bolničar je sa svojom ženom stanovao u jednom sobičku. Veća zgrada se nalazila van upotrebe. Bolničar, koji je u vreme pisanja ovih redova još bio u životu (1964. prim. prev.), tvrdio je da su on i njegova žena dnevno ipak imali jednog do dva bolesnika. Njihovo lečenje je obavljao gradski fizikus, a ne bolnički lekar. Zarazna bolnica je 1. januara 1942. pripojena novoj gradskoj bolnici kao njeno zarazno odeljenje.