Obezbeđivanje bolničarskog kadra

Sve, prethodno navedeno, predstavljalo je samo privremeno rešenje pitanja bolničke nege. Postojala je potreba za stalnim, pouzdanim i stručno osposobljenim pomoćnim osobljem, tačnije stručno osposobljenim bolničarima. U vremenu koje je prethodilo Drugom sv. ratu, stručno osposobljavanje negovateljskog osoblja se odvijalo na taj način, što su stručno neosposobljena lica bila upošljavana na pomenutim radnim mestima, te su, nakon sticanja čisto iskustvenih saznanja, ista dobijala zvanje bolničara, tako da je od direktora bolnice u potpunosti zavisilo da li su svi bolničari stekli teorijsko znanje ili pak nisu. Zdravstveni savet Vojvodine je na ovom planu učinio prvi korak odredivši da svi oni bolničari i bolničarke, koji ne raspolažu adekvatnom stručnom spremom (kojom nisu ni mogli raspolagati) mogu steći oficijelnu stručnu spremu ukoliko polože ispite iz, u ove svrhe, propisanih nastavnih predmeta. Bolnički lekari su duže od pola godine učestvovali u redovnom obrazovnom procesu namenjenom ispitanicima, a koji je prethodio ispitima.

Svo bolničarsko osoblje je, bez izuzetka, položilo ispite pred komisijom, koju je imenovao Zdravstveni savet Vojvodine. Pomenuti ispit je bio obavljen u Kikindi 1948. godine. Ovim dobrodošlim nastojanjem su bili učinjeni samo početni koraci. Ubrzo se ispostavilo da bolničari (naročito žene) prilično često menjaju ili napuštaju svoja radna mesta. Konstatovano je da i najsposobnije i najvrednije bolničarke ostavljaju svoja važna radna mesta zbog, npr. udaje, odlaska na porođaj, ili iz nekih drugih porodičnih razloga, npr. odlazeći zbog svojih muževa, koji su svoja radna mesta dobili u drugim gradovima. Kako su svi navedeni razlozi uzrokovali osetne fluktuacije, bila je ustanovljena neophodnost intenzivnijeg staranja o medicinskom kadru, pa je, u zajednici sa ondašnjim Sreskim zdravstvenim savetom, bilo zatraženo odobrenje za otvaranje jednogodišnje škole za bolničare. Odobrenje je bilo dobijeno. O školi se starao srez, dok je kasnije, nakon ukidanja srezova, to činio Narodni odbor. Predavače je plaćao izdržavatelj, a praktičnu nastavu je potpuno besplatno obaljao lekarski kor bolnice i pomoćno bolničko osoblje. Ova škola za bolničare je postojala tokom 5 godina a njene rezultate prikazuje niže navedena staistika.

Tabela br. 5: sumarni prikaz rezultata jednogodišnje škole za bolničare

Za 5 godina diplome je dobilo ukupno 169 osoba. Taj broj je svedočio o tome da je senćanska bolnica uspela da obezbedi svoje bolničko osoblje za par godina. Upravo zato je škola i prestala sa radom. Najnoviji propisi su, naime, vreme školovanja podigli na dve godine.

Mnogo rasprava je izazvalo pitanje: da li bolničari mogu biti zaposleni u ženskim bolničkim sobama? (Ovde se nije radilo o bolesnicama na ginekološkom odeljenju, pošto su tamo isključivo bile zaposlene bolničarke, odnosno babice.) Radilo se, dakle, o internističkom, hirurškom i drugim odeljenjima. Na osnovu naših zapažanja i iskustava, do žalbi žena na bolničare - muškarce nikada nije dolazilo. Prema našem mišljenju, ne samo da nije bilo moguće zapošljavati muškarce u ženskim bolničkim sobama, već je to čak postalo neophodno, pošto su podizanje i nega teških nepokretnih bolesnika, onih punačkijih ili onih obolelih od apopleksije, zahtevali i zahtevaju mušku snagu. Prirodno, bolničari i bolničarke, ovaj težak i naporan rad moraju obavljati zajednički. Muškarci su činili 13 % diplomiranih polaznika škole za bolničare, no moglo ih je biti i 30-40 procenata. Od 169 svršenih bolničara njih 80 i danas radi u bolnici (1964. prim. prev.) Ostali su se razišli i rade po okolnim domovima zdravlja. Buduće potrebe u osoblju će biti obezbeđene putem dugoročnog plana. Moguće je da će, u buduće, obavljanje tehničarskog rada, u potpunosti, preuzeti na sebe zdravstveno osoblje sa srednjom stručnom spremom. Naše zdravstvene vlasti poklanjaju zaista veliku pažnju njihovom obrazovanju, te se njihov broj, na sreću, povećava.

Izgradnja bolnice je bila završena 1958. godine, ali sam program njenog razvoja, čiji bitni deo predstavlja i obrazovanje stručnog kadra, nije završen. Te godine je bolnica imala svega 8 zdravstvenih kadrova, koji su raspolagali srednjom stručnom spremom. Ondašnji dugoročni plan je, međutim, već predviđao 120 stručnjaka ovog profila. Problem se jedino mogao rešiti povećanjem, inače nedovoljnog, broja srednjih medicinskih škola. Stoga je i senćanska bolnica zatražila odobrenje za otvaranje Srednje medicinske škole, jer je za to Senta, odnosno senćanska bolnica, imala sve neophodne uslove. Senta je pomenuto odobrenje dobila, a osnivač škole je bio ondašnji srez. To se dogodilo avgusta 1959. godine, a škola je otpočela sa radom već 16. septembra iste godine. Praktična nastava se odvijala u bolnici, a predavači su bili bolnički lekari. U to vreme školovanje u srednjim školama je trajalo tri godine, a u njih su se mogli upisati učenici, koji su prethodno završili 6 razreda gimnazije. U sledećoj, školskoj 1960/61. godini i ova škola je, saobrazno drugim srednjim školama, postala četvorogodišnja, a uslov za upis u nju je predstavljao uspešan završetak osmogodišnje (osnovne) škole. Škola je uručivanjem diploma, od svog osnivanja, osposobila više od stotinu učenika. Otprilike polovina njih je našla zaposlenje u bolnici, dok su ostali naišli na srdačan prijem u domovima zdravlja. Koliko je veliko bilo interesovanje za ovu školu, možda najbolje ilustruje činjenica da je, npr. 1965. bilo 200 prijavljenih kandidata za 32 mesta raspisana konkursom.

Sva nastojanja bolnice se kreću ka tome da se ova škola održi. Mada bolnica nije bila u prilici da pruži materijalnu potporu , lekari i sveukupni zdravstveni kolektiv su bili spremni da daju svoj doprinos u pružanju teorijskog obrazovanja i obavljanju praktične nastave. Dosadašnja iskustva potvrđuju, da se svršeni učenici škole mogu bez ikakvih problema zaposliti u Senti i na teritoriji okolnih srezova. Bolnica će, prema dugoročnom planu razvoja, do 1970. godine za svršene učenike Srednje medicinske škole otvoriti 30 novih radnih mesta. U praksi se još nije iskristalisao najpovoljniji odnos lekara, srednjeg i nižeg medicinskog kadra. U senćanskoj bolnici preovladava tendencija ka definitivnom uklanjanju nižeg stručnog kadra u korist razvoja srednjestručnog kadra.

Kada sadašnji bolničarski kadar bude ostario i kada se bude povukao u penziju, njegovo mesto će biti u prilici da preuzmu isključivo oni koji budu raspolagali srednjom stručnom spremom. Ovaj proces će otpočeti već nakon 5 godina, a biće završen nakon 10 do 15 godina. Bolnica trenutno nema kadrovskih problema, a za to možemo zahvaliti Školi za bolničare i Srednjoj medicinskoj školi.