Pod naslovom Divne, relane laži su dva ogleda o knjigama lirike Ljubomira Đukića. Radi se o knjigama Tonska slika* i Smola.* * Inače, Đukić je objavio i zbirke pesama Ogledalo (1992), Mrtva priroda (1992), Kaljave mladice (1994) i Okovani Prirođenik (1994). Objavio je i izvestan broj radova u časopisima i novinama.
Mislimo da su ove dve Đukićeve knjige reprezentativne, da se u njima mogu videti osnovne karakteristike sadržine i izraza Ljubomira Đukića, pesnika mlađe generacije (rođen 1966, Kanjiža).
Prvi ogled pod naslovom Divne, realne laži je obimniji od drugog i on govori o Tonskoj slici, zbirci pesama koja je objavljena 1997., posle Smole 1995. Redosled je izmenjen zbog, verujemo, reprezentativnosti Tonske slike i zbog obimnosti ogleda. U ovom ogledu smo svih 50 pesama ukratko tumačili, komentarisali. Uz to smo dali i bogati uvod i zaključak.
Drugi ogled pod naslovom Metafizičke, psihijatrijske, poetičke i druge mikrolirske drame je kraći i u njemu smo tumačili antologijski izbor iz knjige lirike Smola. Taj izbor i tumačenje tog izbora verujemo da upotpunjuju sliku o poeziji Ljubomira Đukića. Upotpunjuju sliku o tematskoj raznovrsnosti registra osećanja sveta, naročito u psihološkom (psihijatrijskom) smislu, metafizičkom i mističnom.
U ovom ogledu uvodni i zaključni delovi su kraći, upravo zato što funkciju uvoda i zaključka preuzima više ogled o Tonskoj slici.
Treba reći da smo likovne priloge i u jednoj knjizi lirike i u drugoj shvatili kao zaista funkcionalni deo knjige; kao svojevrsno metalikovno nadovezivanje na liriku Ljubomira Đukića. U prvoj knjizi - Tonska slika - to su ilustracije Loranta Agostona (Lóránt Ágoston) i fotografija Zoltana Klamara (Zoltán Klamár); a u drugoj knjizi, Smola, su fotografije Ivana Crnkovića i fotografija pesnika Đukića, Zoltana Klamara.
U obema knjigama su likovni prilozi osvetlili smisao dubinsko-dinamičke poezije knjiga. Upravo, ti prilozi likovni su proizašli iz sadržina knjiga. No, to je uvek tako u dobrim knjigama, mada ima likovnih brbljarija, govorenja van poezije u slabo urađenim knjigama; nakinđurenim kao vašarska, buvljačka roba.
Ljubomir Đukić je mlad pesnik. Biće još knjiga i njegovih i knjiga o njegovom delu i njemu. Mi smo hteli, pre svega, da kažemo svetu da je Ljubomir Đukić pesnik, a ne literata; hteli smo da kao na fotografiji zadržimo trenutak njegovog pesničkog trajanja. Onako, naravno, kako mi vidimo taj trenutak. Za mene je povoljna okolnost što lično ne poznajem pesnika. Već sam negde napisao da mi smeta tumačenju poezije ako poznajem pesnika. No, važno je da donekle poznajem njegove pesme.
Mlad pesnik?! Trideset godina, mlad pesnik?! Setimo se Remboa, Lotreamona. Setimo se kakve je pesme pisao četrnaestogodišnji Ljermontov. Setimo se Njegoša; Branka Radičevića; Branka Miljkovića.
Dakle, skoro je primitivno, malograđanski, ko zna sve kakvo mišljenje da je neko mlad u trideset i nekoj godini i da o njegovim knjigama ne treba pisati knjige. Kod nas nema iznenađenja, ako se o raznim estradnim literatama mnogo govori pa se objavi i knjiga. Najčešće su to knjige pod "dubokoumnim" nazivom "Poetika." tog i tog. A u "Poetici" sakupljeno 20-30, nekad i 50 tekstova raznih autora. Tekstova pisanih ko zna iz kojih razloga vanestetskih; pisanih ne iz intimne potrebe kritičara, esejiste. Kod nas malo ima knjiga o živim pesnicima, piscima. Knjiga sa širim i dubljim tumačenjima; monografskih knjiga. No, prilično je poznata stvar da smo skloni radu na parče, krpežu. Nemamo temeljnih knjiga. Ali, ipak postoje knjige u raznim oblastima koje su studije. Temeljno, osnovno, fundamentalno. Moja potreba da obimno esejistižki pišem o knjigama koje me obuzmu evo ovde se ostvaruje u radu o Đukićevoj knjizi Tonska slika. Naravno da imam i drugih knjiga o knjigama u rukopisu.
Ovo što govorimo u vezi sa Đukićevom knjigom sigurno da ima širi smisao. Sigurno je da ima knjiga o knjigama u našoj literaturi. Sigurno je da ima esejista i kritičara koji imaju u rukopisu knjige o neestradnim pesnicima, o njihovim knjigama. Objavljenih knjiga o takvim pesnicima ima malo. To je greh i za knjige i za knjige o knjigama. Možda je najveći greh prema mladim i "mladim" pesnicima, jer ipak mnogo opterećujemo budućnost, mnogo ostavljamo budućnosti da vrednuje. No, ne zaboravimo da smo mi budućnost naše prošlosti; pa se pitamo koliko smo uradili? Verovali smo u budućnost, no ona više u nas ne veruje, izdali smo je.
Koliko ima knjiga o knjigama?
Mislimo da mnogo znači za pesnike, na kraju i za istoriju književnosti da se zna šta savremenici misle o pesnicima savremenicima, naročito šta misle oni koji su iz "čisto estetskih" razloga se opredelili da pišu o nekoj knjizi. Ne samo da se zna u opštim konstatacijama (kako se najčešće zna) no i detaljnije, dokumentovanije. Mislim, ukoliko se uopšte može verovati ljudskoj iskrenosti (iskrenost ne obezbeđuje istinitost) da ova moja knjiga o knjizi nije altruistička kritika i da nema neki vanestetski razlog nastanka. Uvek su ljudi u prilici da pišu altruističke kritike iz izvesnih razloga, možda danas više no u drugim vremenima.
Verujemo da nije samo u pitanju mladalačka sujeta da postoji knjiga o njegovj knjizi. Sujeta i konkurencija. Verujemo da je u pitanju i jedna prirodna sumnja u sebe, večna potreba da se odagna ta sumnja i nikako konačno da se odagna. Dakle, kreativna sumnja traži knjige o knjigama. Možda će ova naša knjižica više ojačati tu sumnju pesnika Đukića. Verujemo da ova knjižica neće biti utočište za samozavaravanje, zablude. pesnika Ljubomira Đukića. Verujemo da će ga više obuzeti kreativna ravnodušnost i prema pohvali i prema pokudi. Govorimo ovo pri punoj svesti da su pesnici po psihološkoj konstituciji narcisi (ako je verovati psihoanalizi). No, ostavimo pesnika Đukića u čvorištu narcizma, ravnodušnosti, zablude, sujete. Možda će ta čvorišta biti samo žarišta za nove pesme, što je i najprirodnije za prave pesnike. Svejedno - pesme ili poeme, romane, drame. U nekom smislu sve knjige sveta su autobiografske.
Mislimo da je umesno bar podsetiti na temu "provincija" i "kulturni centar"; prljavo konjunkturnu estradu i sirove i surove proizvodne estetske i poetske odnose. Sve to i mladi pesnici. Naravno, nećemo tu temu ovde razvijati.
Mislim i osećam da je ovaj tekst - Knjiga o knjizi i "mladi" pesnik u duhu, atmosferi i protestu iz tamnih senki reči, i polja zagonetno ozračene beline Tonske slike. Na kraju, ovaj tekst se našao ovde pre svega zbog pesnikove knjige i radi knjige.
(Tanana istinonosnost)
Često navodimo Dantea koji kaže: "književnost je lepa laž". Isto je govorio i Balzak koji kaže "divna laž". Mi volimo da se umešamo sa našim metatekstovnim "proširivanjem", "produživanjem" i "prosleđivanjem" pa kažemo: književnost je realna laž. Zaista, za knjigu pesama Tonska slika Ljubomira Đikića možemo reći - lepa, divna, realna laž. Naše tvrđenje je zasnovano na velikoj lirskoj istinonostnosti Đukićeve knjige, njenih poetskih divnih, lepih, relanih laži. Ona je istinonosna i u svojoj opšteljudskoj sadržini, u recimo tako, antropološkoj, psihijatrijskoj. i istini o našem vremenu i posebno svetu koji pesnika neposredno okružuje. Đukićeva knjiga nije knjiga neke realističke poetske formacije. Ona je knjiga "večnog realizma" sa ekspresionističkim, neosimbolističkim i nadrealističkim implikacijama. Čak joj nisu daleki ni signalistički tragovi. Naravno, ne radi o eklekticizmu, o takozvanim "uticajima". Prosto rečeno, radi se o sustizanju duha, preklapanju duha u specifičnim uslovima i stepenu razvitaka. Radi se o specifičnoj našoj društvenoj sredini. A u pesniku kao "kolektivnom biću" sve se to odražava, izražava., prelama itd. Postindustrijsko društvo., integracija sveta., globalno selo itd.
I sam naziv zbirke (Tonska slika) je iz duha moderne inter-medijalnosti. Intermedijalnost ima u svojoj srži stilsku figuru sinesteziju. Opet, sinestezija je u osnovi zasnovana na sinestetičnom radu mozga, mešanju čula. Tonska slika - boja objašnjena zvukom. Inače, i cela knjiga je bogata originalnim metaforama, simbolima novim i reaktuelizovanim tradicionalnim simbolima sveta.
Kod našeg pesnika postoji neki poetski misticizam. Naravno, kao kod kreativaca njegovo Ja se dezintegriše. Difuznost i rasulo poetskog duha - duše je manifestacija, pa recimo kratko, naučno, šizoidnost. A, kao što se zna, šizoidnost je obavezno svojstvo kreativaca - sumagličasta stanja svesti, nijanse svesno-nesvesno.
Za mene je najveća vrednost ove Đukićeve knjige što se od nje može polaziti ka nauci. Znači, ona je istinonosna. Kod nas, najčešće je, na žalost, poetizovanje naučnih dostignuća što ima neku svoju vrednost.
Đukićev izraz jezički je toliko poetski izdiferenciran koliko odgovara sadržini. Ovo ističemo zbog toga što je sada u vreme "borbe za nacionalno biće" "nebeskog naroda" unosno "pevati", trpati u pesme, prozu dijalektizme, narodni jezik. Diže se grdna poetička galama oko jednog od principa realizma - jezička izdiferenciranost.
Izvesno umetničko poštenje pesnika Đukića vidimo što u njegovoj poeziji nema ni tragova od konjunkture, politike, a ni govora od politikantskog od čega kipti naša literatura (ne kažem poezija).
Naravno, to je jedan od razloga zašto govorimo o ovoj knjizi. No, ponovimo - glavni razlog što govorimo o ovoj knjizi je poetska velika istinonosnost, koju mi bar vidimo u njoj a i u drugim knjigama Đukićevim.
Pišem o ovoj knjizi sa izvesnim osećanjem krivice, jer za mnoge pesnike savremenike i ne znam. Teško se snaći u čaroliji estrade. Čoveku treba vremena da se razbiju te čarolije. Sigurno i da velike muke imaju "istoričari savremene književnosti", ako se ne kose ta dva pojma: istoričar i savremeno. Meni kao nekome esejisti još se teže snaći. Dobijam dosta knjiga. Nemam mogućnosti da ih biram (kupujem) ni novčano ni estetski.
Evo, mene je izabrala Tonska slika. Možda joj je pogrešan izbor. No, to je, kako kažu naši građanski dubokoumnici sa kupljenim sintagmama: "To je njen problem!"
Mi ćemo o svakoj od 50 pesama ove knjige ponešto reći. Ono što je zapisano na marginama ovde ćemo preneti i na kraju ćemo dati osnovne karakteristike sadržine, izraza i forme.
Čini nam se da se belinu margina ozračile pesme i mi smo samo zabeležili smisao tod ozračenja. Zabeležili smo, kako kažu matematički poetičari, "blaženo stanje". Ili, zabeležili smo ono što je ostalo kada smo sve odbili od pesme - i reči i slova i kada je ostala poezija (po ideji pesme španskog pesnika Filipea Leonea).
Dakle, da vidimo šta smo zabeležili, ne mešajući se. Da - naša svirepa želja za objektivnošću.