Vatre poetske na tamama beline margina

"predstava traje"

Odmah da kažemo da mi se čini mistika, zagonetnost, očuđenost ove prve pesme Tonske slike, izgleda i cele knjige, čini veoma bliskom. U nekim trenucima ne bih se iznenadio kada bi mi se užinilo da su to moji stihovi. Naravno, to je uspeh pesnika. Možda samo činjenica da smo ipak savremenici, uprkos tome što sam duplo stariji.

Tu je "zavodnica", njoj kaže da "odšumi". Šum, tajanstveno, primarno, zagonetno. Pesnik ne zna lice zavodnice - lice - spoljašnja ličnost., elementarna moć. Ona je neka "zavodnica" sa elemetima Mesije: "bešumno ispljovljavaj", "svetlost objavi". Ona "bajkovita sagovornica" ima nečega i od muze: "sanjarije blage reči"; "u travke pogažene zasviraj".

Dakle, neki manifest motivi, programski motivi su prisutni u pesmi. Ona je "bajkovita sagovornica daleko od mravinjaka", a mravinjak, "oni": "duboko skriveni u ispucaloj zemlji/niskost je njihova okupljena zategnuta/raspadnutost nepredvidiva". Zar se ne vidi ovde Dučićeva poezija. Neka nesvesna varijanta larpurlartizma. "Bledo, tiho devojče što sneva" - peva Jovan Dučić. "Prljave ulice" (Dučić) itd.

Zar u "mravinjaku" ne prepoznajemo i "lažne proroke" iz "Tupo gledamo lažne proroke." "Mravinjak", "oni": "uzalud se dozivaju", "skriveni.", ."niskost" i "raspadnutost nepredvidiva". Ja vidim u ovim rečima ono što vidim u knjizi U tami znaka 2. Prosto mogli bismo za patološke karaktere o kojima govorimo u U tami znaka 2 nazvati sa "raspadnutost nepredvidljiva". Ko je i prelistao U tamu znaka 2, ili, naravno Pucanj u govno Miroljuba Todorovića, on odmah shvata neki zajednički duh i dah i Todorovićeve, i moje i ove knjige Đukićeve, uprkos tome što su žanrovski različite.

Možda sam u ovim pohvalama Đukićevim pesmama žrtva narcizma, samoljublja. Možda je samo u pitanju radost što nismo usamljeni u svetu. Radost što vidimo da i drugi vide ono što i mi vidimo. Ta radost je u toliko veća što je u pitanju mladi pesnik i što je u pitanju viđenje zla - sveobličnih patoloških karaktera. Svejedno je kako ih ko od nas trojice naziva. I "zavodnica nepoznatog lica" i "mravinjak" imaju nešto od metafizike, mistike i možda najviše birokratske mistifikacije mravinjaka - mase. Mrav je ovde metaforično simbolično nadgrađen pored tradicionalnog: podređenost, prolaznost postojanja. kao da ima i neku ljigavost Govnarije. Naravno, ako je to važno, znamo da je Tonska slika objavljena pre U tami znaka 2. No, pominjem U tami znaka 2 radi lakšeg tumačenja.

"nepopravljivi"

Mislimo da ravnica ništa manje nije metafizički inspirativna no planine, nebo ili ponori duha-duše metafizičara, mistika, velikih posvećenika. Evo dva citata iz pesme "nepopravljiva":

svetlosti ravnice

tamnici dodira

tišine

Zgusnuta metaforika skoro za neki prodor u Tišinu, u onostrano.

prećutkivanjem

oživljavaju

isparljive kapi

siti svoje praznine

I u ovim stihovima osećamo neku skramu realne metafizičnosti - "siti svoje praznine". Moramo imati na umu, recimo grubo, da su i Praznina, i Tišina mistične kategorije pa i filozofske, ali, itekako one su i pesničke.

"upotpunjeni pogled"

I ovde moramo imati na umu jedan stih iz pesme "upotpunjeni pogled" pa da bismo shvatili da pevanje o Tišini i Praznini itd. nije slučaj, eksces, no deo jednog iracionalnog poetskog sistema Ljubomira Đukića, pre svega sistema Tonske slike. Evo tog stiha: "neočekivanog ujeda saznanja". Ko malo zna za mističare, velike posvećenike, on zna da se opisuju trenuci prosvetljenja, prelaska u drugu ravan, utrnuće (nirvanu) itd. Mi tako ovde doživljavamo taj "neočekivani ujed".

"vrhove očaja treba podseći"

Zar pesma "vrhove očaja treba poseći" nije neko intimno lirsko mistično uputstvo o postupku u dosezanju Ne(bića):

utiska beline pročišćenja

...........

svaki je početak neobjašnjivo slepilo

............

opseda zlatni medaljon kajanja

............

trpezom gatajuće laži utamničen

u kurvinski svet

Zar svi veliki posvećenici (možda najupadljivije budizam) iz gađenja prema svetu nisu krenuli u pročišćenje, prosvetljenje, u dosezanje Jednog, u iščeznuće u prazninu.

Od kojeg sveta beži?

trpezom gutajuće laži utamničen

u kurvinski svet

Beži od sveta, lažnih proroka, mravinjaka.

Meni, piscu U tami znaka 2, a verujem da i pesniku Pucnja u govno, Miroljubu Todoroviću, Đukić lirski razjašnjava o čemu smo pisali. No, možda i mi njemu razjašnjavamo o čemu je on pisao.

"predvečernja šetnja"

I nas mući tišina: "zaglušen tišinom"; i mi nismo zadovoljni sobom: "da predahnem sam od sebe i svojih nevaljalština".

Zar nisu stihovi: "kako se mumificirani smrad i davež skida/sa savitljivih dešavanja" - zar nisu praizvora duha-duše kao i Pucanj u govno i U tami znaka 2.

"tupo gledamo lažne proroke"

Ne radi se o sujeverju. Radi se o staroj tehnici bibliomantiji. Otvorio sam tek dobijenu zbirku pesama Tonska slika, listao i zastao na 14. strani. Naše "prelazno" vreme, u - "tupo gledamo lažne proroke". Sigurno je da sam znao za ovu pesmu, ona bi mi koristila u razbijanju tama znaka Govnarije Miroljuba Todorovića. Moja knjiga U tami znaka 2 bila bi ubedljivija za jedan mladi, novi dokaz pesnika iz Kanjiže. Za mene tužno udarno mesto, početak pesme: "tupo gledamo". Todorović i ja smo sa gađenjem protestvovali mislim, plemenitim gnevom pesnika i esejiste u svojim knjigama. Osećam neku ljupku zavist i divljenje prema pesniku Đukiću koji je lirski sintetično opisao one tipove kojih je prepuno naše vreme a o kojima govorimo i ja i Miroljub Todorović u Govnariji i u U Tami znaka 2.

"Lažni proroci": "lepljive prozirne prevrtače".

Pravo reči, mislim da mi je sada jasnija i moja sopstvena knjiga i Pucanj u govno. Sada mi je i deo moje knjige Magija, život magija a pogotovu Propoved na svetom koprosu (brdo od govana), sada mi je jasnije zašto sam od desetak mlađih i mladih pisaca dobio pisma i razglednice u kojima govore o U tami znaka 2.

Znači, postoji jedan opšti duhovni otpor prema svetu i posebno prema "lažnim prorocima", usrećiteljima, mesijama našim balkanskim, svetskim.

"Lepljive prozirne prevrtače". Iracionalno spektakularna slika analno-patološkog karaktera. Da, šta se učini od Cvijićevih dinarskih tipova. Opasna perfidnost birokratskih mistifikacija: "ne ostavljaju traga". Da - kako im istražiti trag? Ne vrede kletve: trag im se utro! Istražili se!

Izvanredna "mesijanska" slika lažno-proročka. Da, eno propovednika:

zapaljivi bukte u kretanju

vezujući se mučiteljski

u prepoznatljiv ukatančen šapat

Kipti naše vreme od takvih tipova. U vreme "plišanih revolucija", "jogurt revolucija", "balvan revolucija". U svojoj novoj kneževini Balkanijade i sveta na stotine stranačkih firerčića, mesija govnavih, zlatnodobaca novih paradira. To im omogućavaju "nova sredstva komunikacije". Reklamija. Oni "bukte". Ali, čitaoče, pazi šta kaže pesnik: "U prepoznatljiv ukatančen šapat". Znači, oni su tajno društvo, zaverenici sebičnosti. Oni se preganjaju, ukatančuju se "šapatom" - birokratskom mistifikacijom. A masa, masa?!

Eto, pesnik Đukić sa pesmom "tupo gledam lažne proroke" uneo je pometnju u moj duh, što i nije mnogo teško budući da je duh u godinama. Sada mi se čini da sam ja u U tami znaka 2 tumačio ovu pesmu koju "čitam i kovitlam se" kako bi rekao pesnik Jovan Dujović.

No, eno čuje se buka i galama. Čuju se pištaljke. Ne vidi se "trag". Pokretne "buktinje", šapat lažnih propovednika. Crvena mlada krv klikće pesme tajne kosovskih božura. Recimo tiho, na miru: istu krv imamo u Alžiru.

Širom zemljinog šara - duša poete se ne vara - "lepljive", "zapaljive buktinje". sa fitiljom sebičnosti, krvave pljačke, eno ih idu propovednici na koprose (brda od govana). Njihov "šapat" čuju i razumeju poete. Oni ih "proziru" i stavljaju na oltar bleska Istine.

Prorokovanje: najplemenitija veština, opasna jeres, duhovna hrana lakovernih, proizvod ludila? Ono je, mislimo, što potvrđuje i Đukić, i deo modernih birokratskih mistifikacija. Takvo je prorokovanje. Kroz istoriju je to bilo i biće nadalje. Ti proroci pričaju o "drugom vremenu i prostoru", ali da bi sada i ovde sebe, svoje SE. Za proroke su potrebni MI i ON. Koji i kakvi mi?

"žamor čička"

Manifest pesma. Mučan je poeta:

uči se otčutati stereotipnoj zvonjavi

.................

ne podnoseći vlagu prljavih

ni prljavštinu vlažnih reči

............

čičku se zaista jedva šta ima zameriti

Moramo ponoviti, neki globalni duh Pucnja u govno i U tami znaka 2 je ovde je prisutan. Ne, ne govorimo o uticaju. Mi uticaj ne priznajemo. Govorimo o duhu vremena.

Nema potrebe da silom tražimo simboliku. Pesme su toliko bogate, nabrekle od doživljenosti sveta u čijoj je srži neki metafizički protest, u vrenju protest sublimiran kao što je sublimiran i u Todorovićevom Pucnju u govno, naravno i kod drugih pravih pesnika, ne estradnih pesnika.

"oprostiva greška"

Iz pesme "oprostiva greška" izdvajamo, verujemo, sintagme, metafore originalne, doživljene i nenaučene. Uopšte Đukićeva metaforika ima snagu ubedljivosti, jer njegove su metafore iz srži osećanja, sveta tananih "bura duše". Andre Žid kaže: "Sve je bolje od knjiškosti". Pesnici to znaju, to osećaju. No, evo metafora o kojima govorimo: "strepnjo mucava", "žudnjo oplakivana" i "ostaj mi pod sumnjom".

"čarobnjak"

Tu su zaista metafore pomoću kojih pesnik Đukić "po sebi rovari". Pesnik koji oseća u sebi "prenaseljenu teskobu." Kad misli na sebe misli i na sebe pesnika i na ono što je "literarno obradljivo". Sebe pesnika čoveka, socijalno lociranog. Naravno, nije ta lociranost neka od varijanata realizma i modernih izama. No, evo stihova:

već duže govorim

samo ono što se mora

u balkanskom vozu

guta me svetlo sebičnosti

Možda je zanimljivo da ove tri pesme čarobnjaka imaju naslove: 001, 002, 003. Sigurno je da bismo i simboliku tih brojeva mogli tumačiti. Dva ništavila. večno, i 1 i 2 i 3 su simboli. Početak., dualnost. i tvorna moć. No, nećemo detaljnije jer Đukićeve pesme imaju takvu lepotu i bogatstvo da nemamo potrebe za natezanjem da bi se nešto reklo o njima.

"u potrazi za slikarom dobo tihamerom"

Manifest pesma, programska pesma. Ovde je u pitanju manifest slikarstva. Mi više vidimo ovde uopšte neki manifest slikarstva no nekog nacionalnog slikara. Ali, evo "tačaka" programa:

zavodničke privlačnosti

nadolaze mu rasparčane slike

............

iznikao s njima

prelazi horizonete

uz pomoć četiri vetra

Naravno, ne smeta i lokalna posebna boja poetike slikarstva. Ali duh cele zbirke Tonska slika je više opšti, čak mistični. Mi nemamo pravo kao ocenjivač da tu opštost sužavamo.

"tiho se osipamo"

Neke varijante bele kuge: "stojim na mestu progutan". I "proste želje" su razlog osipanja:

blato ulice vreli hod

odvlači i mene

u prostu želju

I duh i dah nama poznat i izražen u U tami znaka 2 i drugim knjigama:

u površinu tame

bazdi i vlada

naša nasukanost

I "Tisa" i "grad" prokleti su opšti gradovi i naši i gradovi sveta.

"tiskam smisao u prazno"

Mi u ovoj pesmi prepoznajemo isti motiv kao i u pesmi "vrhove očaja treba podseći" - dakle, prepoznajemo neki put u onostrano, prepoznajemo dosezanje Ne(bića):

tvrd zalogaj pročišćenja

samozadovoljno jedem ostatke ustajalosti

dvorim viziju skrivalica

...........

iz košnice močvare bežeći od putanje nasleđa

nepodnošljivo napušten stižem

da promolim lepotu

Naravno, cilj svakog mističnog puta, unutrašnjeg prosvetljenja je da:

usmerene misli nečitke jednostavne

kopne iz plićaka živog blata

Ako je to važno, recimo da i mi volimo da kažemo "naše živo blato reklakazalosti poprskano krvlju i glupošću". Pazite! - pravi put očišćenja lirskih tehnika očišćenja: "usmerene misli nečitke jednostavne". "Nečitke".

"u večitom raskoraku"

Sve "bure duše i tela" rađaju se i u konkretnim vidovima trajanja:

oslepeo od strpljenja

prosjači prazne poglede

...........

zagubljeno srce nazirući glas čuje

............

izrodiše se nagoveštaji

Uvek postoji mali problem za ljubitelje pesništva, čak i za stručnjake - da li je to pesnik, da kažemo, onako rekao da bi bila pesma ili je tu duboka istina doživljaja sveta. To je velika muka našeg vremena. Prosto rečeno skrkalo se sve na gomilu. Piše se o knjiškim gnjavažama kao o dubokoumnim tvorevinama epohe, o pravim lirskim doživljajima našeg vremena skoro se i ne govori ili se govori pogrešno. Moraće neki Herkule da čisti naše literarne Augijeve štale. Nadajmo se, verujmo bar u vreme. Sigurno je da mnogi Đukići plaćaju danak tome. Đukićava osećanja su istinita, subjektivna sa značenjem opšteljudskog. Zar ovi stihovi, navedeni, nisu slika, generalije mladosti našeg vremena. Naravno, i ne samo ovi stihovi no i mnogi drugi stihovi Tonske slike.

"pašnjacima neuhvatljivih obala"

Dešava mi se da pri tumačenju nekih knjiga lirike uvek neka pesma pruži otpor. Možda je zaborav. To ću kasnije. Ja obično pristajem na taj otpor i ostavljam pesmu nedirnutu. Možda je to i najbolje za nju. Biće sigurna da nije ogađena lažnom estetikom, poetikom, podmuklim i nesvesnim razlozima pisanja, razlozima koji se maskiraju nekom humanošću, zaljubljenošću u LEPOTU. Ostavimo pesmu "pašnjacima neuhvatljivih obala" njenom samozadovoljstvu i triumfu. Mi prelazimo na tame slova beline margina pesme

"papirnati san"

Zaista finesa. Možda i krupno pitanje za nauku o snu - papirnati san?! Ako dobro razumemo: papirnati-knjiški. Zaista - i u prkos tome što je "san kraljevski put u nesvesno" (Frojd), eto, pesnik kaže postoji "papirnati san". Da li može biti papirnati san? Možda je tu u pitanju ono što mi rado nazivamo nesvesno nesvesnog.

"papirnati san" je inače neka manifest pesma. Između ostalog papirnat je i zbog "crnog čoveka"; možda Jesenjinovog crnog čoveka pa i pre Jesenjina. Pitanje dvojnika. Vampira. Vampira dvojnika u snu. Dvojnika mnogi pesnici obrađuju, među njima i Radoslav Zlatanović, dvojnika u skitnji. Kreativci su po psihijatriji obavezno šizoidni. Divna, provokativna šizoidnost Ljubomira Đukića.

Pesma iskrena, originalna i od poznatog "pravi" novo. Uvek moramo imati na umu i da je iskrenost sumnjiva i originalnost isto. O svemu tome, naravno, postoje stručne knjige.

"papirnati san" je autentična., izazovna pesma. Kao što reče Gete, pesnik je "kolektivno biće". Radoje Domanović kaže "U meni živi devet Radoja". I mnogi drugi govore o komplikovanosti i složenosti pesničkog duha.

"gilgameš nad potiskim morem manizma"

Evo i jednog od stanovnika bića pesma - Gilgameš. I on je moja potisnuta divna bolna jadikovka zbog smrti. Pesnik Đukić je jedan od te potmule zapanjene horde duhova pod "senkom neutešnih". Smrt neki lažno hrabro krste sa "avantura". I sam pesnik u "dijalogu" sa Gilgamešom negoduje:

o kakvog smo te voleli

s ukrasnim rečima napetosti

rugalicom kljuvanjem ukletosti

u stopu sa tobom

Ostavimo jedinstvenim paganskim jezama Gilgameša, pođimo sa pesnikom koji svoju jezu modernu gilgameiše ovde i sada (ako nešto znače te reči u relacijama Gilgameša). No i Gilgameš ima svoje ovde i sada.

"zima ispade"

Interesantna lirska analiza psihologije tela. Psihologije dramatike tela koja je na nekoj granici, na nekom pragu u psihijatriji pa i poeziji poznata pod nazivom panika tela. Tanana međuigra veze telo - duh-duša. Čula i duh. Dakle - do granice ludila dolazi, do granice gubitka ego granica. Dolazi do onoga trena kada se iz šizoidnosti kao kreativnog potencijala prelazi u šizofreniju. Naravno, kreativci mogu da regradiraju i da se vrate. Već smo na jednom mestu govorili o mogućnosti regradiranja do nivoa ćelije, do nivoa neorganskog itd. Ovo sve govorimo verujući da čitalac zna o mehanizmu ("psihologiji" nastanka ludila i da zna nešto o psihologiji stvaranja).

Evo stihova iz pesme "zima ispade":

ljubim sopstveno-tuđi vid

ne smem da se kockam pogledom

kao što ne mogu oćutati

tajanstvenim uhodama

razbraćenim

u sebi

Dakle, cepanje ličnosti. Pesnik upozorava sebe: "ne smem više da se kockam pogledom".

"na oštrici autokontakta"

Manifest pesma. Pesma o psihologiji stvaranja. Jedan broj pesama Đukićevih u ovoj knjizi je sa manifest motivima. Žanrovska mešavina - melanža. Ja bih radije rekao, da bih istakao izvesnu poetsku alhemičnost, da se radi o žanrovskoj kupaži, mešanju različitih pića poetskih, poetski biohemizam. Bogata je ova pesma teorijskim implikacijama o psihologiji stvaranja, o neuhvatljivim finesama čina stvaranja i u vezi sa osnovnim, opredeljenjem ("dekadencija").

Opet vampir ("vampiruša"). "okućarka zadata tema" i "ispoved" u protivurečnosti su.

Treba reći jasno da Đukić u ovoj pesmi pokazuje punu svest šta je poezija a šta "zadata tema". On zna da postoji "unutrašnji red" i istaknimo: dok "unutrašnji red bubri/red k(lj)uca s(l)uđeno vreme".

No, ko hoće dublje da shvati smisao i svojstva poetike Ljubomira Đukića, mora obavezno ovu manifest pesmu imati na umu. Mi za sada toliko o njoj.

Ali, sledeća pesma - "(ironisanje sa pesnikom)" je neki nastavak motiva psihologije stvaranja i naravno variran motiv sa novim detaljima.

"(ironisanje sa pesnikom)"

Pravo govoreći dirnut sam lirski dubokim shvatanjem pitanja uticaja, ugledanja. I sam sam kao esejista pisao stranice i stranice o uticaju. Izvesna koencidencija postoji. Moj rad Dva primera nesvesnog uticaja upravo govori ono što pesnik Đukić kaže stihovima:

sve što si pročitao (dvosmisleno)

blistave mehuriće tuđeg glasa

otrgnuo si proizvoljno

Da, pravi pesnici od pročitanog zaista "proizvoljno otrgnu" - dakle, daju mu pečat individualnosti. U istom duhu su i stihovi:

pisaljku sa merom zavisnom

oponašajući tuđe uspomene

Pravi pesnici uprkos tome što su tajna, jer "sve je tajna tajne i opet tajna" kako kažu neke mistike, dakle, pravi pesnici iskreno govore o svemu. Knjiški ljudi, literate, ne koriste iskrenost koja je koliko toliko ljudsko sredstvo koje obezbeđuje istinonosnost.

U stvari, "prosti ljudi ne vole istinu" - govorili su još racionalisti. Prave poete se ne boje da stanu pred blesak Istine.

"nestrpljenje"

Pesma "pašnjacima neuhvatljivih obala" nije usamljena. I "nestrpljenje" je pružilo "otpor" tumačenju. Ostala je pesma nevina, čedna. Neko je rekao pesme ne treba tumačiti. Ja dodajem neka se same tumače "sobom i rečju obuzete". Neka im zavide druge, tumačene.

"kavez geze čata"

I

I ova pesma je neki manifest. Ovde izdvajamo sliku: "peskoviti zvuk". Dobra, lepa slika. Postoji izraz "zvučna zrnca" (kaže se za glasove, foneme). sigurno i neznajući za taj izraz, Đukić daje metaforičku sliku "peskoviti zvuk". Dakle, zvuk koji je zvučne zrnaste strukture.

između dometa

proste tragike

i ljubavi

Zaista finesa. Prvo što je "prosta tragika". Sigurno da nije tragika na relaciji fenomenalno, manifestno-esencionalno, Ne(biće). Ili možda nije tragika čovek umire. Nešto još prostije., dakle, između njenog dometa i ljubavi. Ljubav je nešto važno, ali, ne, nije ona outžna konfekcija hrišćanska i drugih vera koje su se dokopali kolokvijalni duhovi pa gnjave o ljubavi. Ne, nije Ljubav-bog, nije Mana. Da, zaista je Đukić pesnik mere i ukusa.

II

Izvesna, poznata moderna disonantnost; funkcionalan "nesklad" slika sa detaljima: ". opijum.", "bordel.", "gradska kuća", "čisataćica" i : "stojiš zuriš/u brisan prostor/XX vek"

Uprkos burama vekova (ne zaboravimo da su to ljudska razgraničenja vremena; ovde hrišćansko). Avaj! Zar samo vekovi ostaju kao "brisani prostori". Gde su naše vatre duha o antici, o renesansi, o, o, o XX veku?

"geza čat velika igra"

Treća pesma netumačena. Tri pesme. Neka osnuju neko njihovo tajno lirsko sveto trojstvo. Neka bude njihova tajna poetska zavera protiv pesnika, mene i drugih pesama.

"pod drvenim šinjelima"

Što se tiče vremena u fizikalnom, fizičkom smislu, može se reći da je to bezgranična i beskonačna tema. Naravno, podsetimo da postoji i psihološko vreme (unutrašnje), istorijsko vreme. Kod nas su homonimi vreme i vreme (klimatsko).

Vreme kao i prostor je muka pesnika, mistika, religije, filozofije, nauke. Misao Bele Hamvaša koja je uzeta za moto ("vreme ne prolazi, ono postoji") je izvesno dizanje ruku od večnog problema. Ja sam nisam mogao da odolim a da ne napišem rad o vremenu; poduži ogled (Poetika drevnog i modernog 2).

Simpatično je upao u čaroliju vremena pesnik Đukić:

sve vreme ništa ne činimo

osim što zbrajamo vreme

U pitanju je neka lirska čarolija priloga i objekta. U mistikama je problem šta je subjekat a šta objekat. Ova raširena slika postojanja u vremenu a i prostoru iako je pokušaj distanciranja da bi se videlo. No, evo kraja pesme:

da nam otiče što jesmo

dok postajemo potpuno lomljivi

znakovi rasuti

pod drvenim drevnim šinjelima

Možda nam tradicionalna simbolika pomaže u razumevanju vremena: "vreme tvorac i proždirač.; otkrivač istine. Prestanak vremena prodor je u prosvetljenje; večnost." Naravno i tradicionalna simbolika vremena unosi jasnu nejasnoću večne teme. Možda je ovde više u pitanju kako kažu psihijatri "doživljeno vreme" a ono "se stapa sa životnim dinamizmom". Duh pradoživljaja vremena veje i ovom pesmom i drugim pesmama Đukićevim gde je tema, motiv vreme.

Verujemo da neće Đukić dići ruke od teme vreme. No, i on ako digne ruke od vremena, neće vreme od njega. Neki kažu da vremena nema. Neki kažu da je vreme supstanca, da je materijalno.

"jasno poželeh"

Jutro - nada. i:

jasno poželeh

na dlanu mrava

da okrilatim

Mrava - "urednost, vrlinu" da okrilati i da dobije sveprožimajuću moć, let vremena, let misli., slobodu. Da, takvog mrava želi pesnik. Mislim da sam prirodno i opravdano postupio tražeći ovde simboliku, a pogotovu simboliku u tercini zadnjoj, tercini duha haiku pesme.

"duž celog potisja"

. Kao neki moćni zvučni talas blizak OM-u. Kao Jakšićev talas iz pesme Na Liparu. To je zadnji zvuk cinbala. Moć muzike, splet fizike zvuka, tona.

Možda je ovaj talas znak ".iluzije, taštine, uznemirenosti".

"crni jasen"

Ako smo se kolebali da nađemo eventualnu simboličku supstancu u pesmi "duž celog potisja" ovde se ne kolebamo da u "crnom jasenu" koji silazi u reku nađemo zaista uobličenu simboličku supstancu. Naravno, ovde nije baš skandinavski jasen (igdrasil) vaseljensko drvo, silni jasen. Možda je razboritost, skromnost. No, činjenica je da taj "crni jasen" silazi u naoblačenu reku tiho. Možda je to pesnik. Naoblačeno - iščezljivost. Silazi u reku - protok sveta u manifestaciji, "povratak izvorištu".

Meni je dosta blizak ovaj doživljaj drveta, crnog jasena. Ja se često kolebam, kad gledam neko takvo drvo, da li ono silazi ili izlazi, penje se.

Mislim da je pesnik Đukić kranje ekonomično iskazao doživljaj i dao mu simboličku gustinu. Pravi. Ne veštački čega ima dosta, neosimbolizam.

"verno
utočište"

Mogli bismo reći da ova pesma ima nečeg od vizuelnog; nečeg od carmine figurate. Ova pesma je kao neko verbalno i vizuelno (signalističko) "razjašnjenje" prethodne pesme.

Recimo kratko - samoubistva nisu nova stvar. Volimo da citiramo Balzaka - ". samoubistvo poema sete". Propovedanje samoubistva. Ja sam jedan od onih koji flertuje sa samoubistvom, sa "poemom sete". Možda od kad znam za sebe ja flertujem sa samoubistvom.

Psihologija samoubistva je data i vizuelno u ovoj Đukićevoj pesmi. Možda je važno reći koje reči, po našem mišljenju, dominiraju: "zaborav", "samotnik", "slutim", "sluđeno", "bezizlaz", "pešćano pozorište".

Interesantan je i neki dupli, donekle paralelni, akrostih:

č i m i t o n e m. Dakle, vizija samoubistva. Možda dupli akrostih znači i zadržavanje.

Intimno govoreći, ja sam navikao sebe da o svom samoubistvu otvoreno mislim, verujući da ga time odstranjujem. Javni razgovori o nekom mogućem samoubistvu treba da imaju isti funkciju.

Psihijatrijska definicija samoubistva: ". smrt neposredno ili posredno izazvana." Poetsko-teorijska namera suicidalne poetske misli - "vizija samog čina". poetski samoubilački "naboj", mi verujemo prolazni kod pesnika. "crni jasen" verujemo da "verno utočište" u Reči-svetlosti, poetskoj reči. Za smrt nikad nije kasno!

"da li ste prošli pored XX veka"

Evo još jednom XX veka. vidljiv je negativan odnos prema XX veku. Naravno, ovde je sada u pitanju istorijsko-socijalno vreme kao i u II ("kavez Geze Čota"). Pesnik oseća da se prošli vekovi (kao i mladost) čine čoveku lepšim. "Zataškavaju se", "dezinfikuju se" "prokleta vremena" vaša. Znači, pesnik spektakularno negoduje prema XX veku (istorijskom). Ma koliko je vreme relativno u vizičkom smislu., izgleda da u ovoj tački prostora vaseljene (bar toj iluziji tački) postoji hronologija. Znači, ne možemo preskočiti XV. kao ni XX vek. Postoji neki uzročno posledični dijalektički lanac. Možda taj lanac postoji ne samo u istorijskom vremenu nego i u fizičkom.

"pisanje po pepelu"

Pepeo - "prolaznost ljudskog života, trošnost čovečijeg tela, pokajanje,." Pesnika muči zaista vreme. Možda je u pravu kada ga daje doživljenog u prostoru "društvenog bića". Već je i Aristotel rekao, široko poznatu misao: "čovek je društveno biće":

vremenski dronjci

potpuni tumači

utisak obruča

jeze od ispucalih reči

obrok gatanja

Da, tu je i motiv poetike reči, tu je "obruč", "gatanje". Posle zbitija gde su: . "zaljubljenici", "dvorske straže", "umetnici", "dvorske lude" - pesnik u emocionalnom zaključku, poruci kaže:

al' čuj narode da narode

još se čuvaj Danajaca

još će biti što je nekad bilo

Da ne razglabamo: . istorijske pouke i narod.

"duh - agon"

Večna tema: otac - sin mistika, religiozno, psihijatrijsko itd. Tema Karamazovih: - "Ima li išta posle smrti? - Nema ništa, ama baš ništa".

Evo, jedan otac, u pesmi "duh - agon" kaže:

a znaj ničeg gore nema

ništa se gore ne nalazi

Ali, on:

i ponese

znak koji cveta

dok se ne raspe

iskorenjen

Možemo doživeti ovo o čmu govori pesnik Đukić u pesmi "duh - agon" kao neku metaforičko-simboličku sliku bele kuge.

možemo u više slojeva, pravaca tumačiti "oca" - i mističnom, i arhetipskom, i potisnuta pobuna sina itd. Ako bismo uzeli oca kao tradicionalnu svetsku simboličku supstancu, onda je ovde otac - . duh; muški princip.; sile zakona i reda. Vreme otac.

Dakle, našeg pesnika zaista muče univerzalije duha-duše Čoveka. On hoće da ih dokuči, da im dokuči raznovrsni oblik oblikom pesama raznovrsnih.

Pesnika direktno i indirektno muči vreme. Prostor je više muka u konkretnim slikama, zbivanju, trajanju. Pitanje samoubistva, smrti čoveka kao socijalnog i istorijskog bića. Sve je to u lirskom globalu. Sve je to u jednoj prirodnoj poetski nagonskoj energiji dato. Možda bi se moglo dati u nekim čvršćim vezama pesama, recimo ciklusima. Možda bi se moglo uspostaviti neka hijerarhija nadređenosti i podređenosti motiva. No, i bez tog pomerenog akta pesnika, ovde je dobro vidljivo šta muči Ljubomira Đukića.

"slušajući Čajkovskog"

Recimo tako - poznato je "prevođenje" muzičkog doživljaja na verbalno. Naravno, tu postoji i mali problem: "prevođenje" apsolutne muzike i programske. No, svejedno da li je u pitanju programsko delo, pokazaće se veliki stepen subjektivnosti doživljaja.

Veoma je zanimljiv i uzbudljiv doživljaj pesnikov pokrenut slušanjem muzike Čajkovskog. Za mene je ovo neobično i uzbudljivo verujem pesnikovo očuđenje sa malo veze sa Čajkovskim (evo, za njega je sa mnogo veze):

širi se u putenoj želji

leptira iz čaure

poniklog iz blata

koji se izvlači ispod tabana

Neka nadrealistička ekspresivnost je obeležje ove pesme:

kako naglo prodireš

tako naglo prestaješ

I disonantnost, i izvesna alogičnost, neočekivanost. su prisutne u ovoj pesmi. Recimo da mislimo da sva ta očuđenja u ovoj pesmi i uopšte kod Đukića nisu plod namernog, knjiškog no plod nekog "prirodnog" iracionalnog dejstva poetskih pulzija.

"o još jednom da smo na heladi"

Možda su ovde neke varijante pigmalionstva. Divljenje lepoti umetničkoj u kamenu. Divljenje antici, Heladi i svetu njenih osećanja okamenjenih u.

Pesnik kaže:

sa falusom u čamotinji tvojih utisaka

ne podnoseći veću lepotu od sebe

Uprkos tome što je strana reč autokontakt i što je na udarnom mestu (kraj stiha i kraj pesme) dobro se uklapa:

radije progoreva od tvog fabuloznog grča

gde ga svrstavaš s vremenom otkrivanja jezgra

raščupanog veličanstva autokontakta

Treba reći da vrlo često doživljavamo termine, strane reči, kao izvesne fleke estetske na akustičkom fonu. Kod Majakovskog one ne smetaju jer su deo stilske formacije pesnika. Kod Đukića malo ih ima i izgleda ne smetaju. Možda smo obuzeti lepotom pesama pa i zanemarujemo eventualnu akustičku disonantnost.

"opčinjena sanjivost 'usamljene gomile'"

Izvesna rogobatnost, akustička disonantnost, "jedinstvo disparatnih fenomena", "sve u svemu" doživljavamo kao manifestacije vremena. Kao vreme u sazrevanju, menjanju koje traži i odgovarajući izraz. Za sada su možda prošla vremena stabilne jezičke izdiferenciranosti tipova, karaktera, klasa. To ne znači da nemamo klasa, staleža i slojeva; no znači da dolazi do globalizacije, izvesne standardizacije jezika. Da ne širimo teorijsku "priču" o jezičkim tipovima, o globalnom selu.

Kao da više nema:

iz prirodne građevine snova

.............

nepoznate su uvek druge mogućnosti

diviti se reprodukciji izgleda

..............

sanolike nepoznate

peckajuće dodirljivosti

"pokušavam izmisliti"

Monodijaloška lirska scena. Onaj drugi - ima tu nešto. Izmisliti. Rad mašte: izmišljanje, zamišljanje, domišljanje, premišljanje.

Da - "iza zavese" drama, tragedija. Možda Hamlet. Tu je i "cepanica" i "dželat ulizica". "ismejano lice" - kao neki Njegošev stih zagonetna sintagma: da li je "ismejano lice" lice koje su ismejali ili je to lice koje je toliko ismejano da je iscrpelo smejljivost. Mislim da je ovo drugo izvanredno. Znamo za isplakane oči. I još lepše lirski alhemičnije, tananije:

sakriću joj ismejano lice

u šupljinu duše

barem dok ne dospe

u korpu

od vrbovog pruta

A duša?! "O njoj svi govore a niko ne zna šta je". Eto, imamo "šupljinu". I "korpa." je zagonetka. Mislim inače da je prava poezija od "jasnih" zagonetki, naravno "neiscrpnih".

Produžimo, čeka nas "Ironija". Ostavimo "ismejano lice" u korpi od "začaranog drveta" "žalosti" i "pogreba", ženstvenosti i krotkosti.

Divan lirski ogled (pokušaj) o pokušaju, recimo čvrstim terminima, ogled o radu poetske fantazije, imaginacije. Divan lirski manifest poetike Đukića.

"ironija"

Stručna reč - termin. Oglodana, izlizana i u građanskoj i u malograđanskoj upotrebi: . "ironično."; "šta me gledaš ironično". Volim pesnike koji trivijalno i kolokvijalno poetski ranjavaju lepotom; očuđuju knjiško.

Evo opet manifesta. "Pesme su mi." Pesnik daje dvadesetak detalja svojstava njegovih pesama. Naravno, izabraćemo nekoliko tih "tačaka programa" slika stvaranja, poetike Đukića: "Islednici sa stakla". Staklo (kristal) - čistota, duhovno savršenstvo i spoznaja; samosvesnost. Dakle, "islednici na staklu" je pisanje pesama. Tu je i zmijurina. Zmija - samostvorno, smrt i uskrsnuće.; tama - svetlost.

Jasno je da u ovim simboličkim tačkama programa vidimo polivalentnost duha pesnika.

Evo i jarca (crnog). Evo i tvorne energije., nadmoćnosti, plodnosti. Tu je i paluba.

Čitalac shvata da je ovde prisutno obilje simbola, neosimbola, i to bogate tradicionalne simboličke supstance. Izdvajamo "beščasti vaškaste" kao etički momenat u kreaciji., i uopšte u fundamentalnoj estetici i poetici. Poznata tema - uloga umetnika. I sam kraj pesme:

iverje

pogrebne stolarije

ne pada dalje od klade

pok(o)rio sam se

ako zaspim

zakucajte

slobodno

Avaj, smrt?! "Neuočljivi vid života; sveznanje, pošto su mrtvi svevideći". Slična je životu. Živimo. Smrt će nas sačekati.

Još samo recimo da nije samo poetski reaktivirana "ironija" no i "montirani proces" i drugo.

"o piscu spektakla"

Da ne bismo upali u ponavljanje "priče" o poetici, o manifestu namerno izbegavamo tumačenje ove pesme. I sam naslov nagoveštava neku poetiku sumnjive vrednosti pisaca spektakla "podložnih uticajima" itd. itd.

"(činjenični spot
tragičnih junaka
starokanjiškog
lokaliteta)"

I

Treba da kažem da je meni blisko ovakvo davanje naslova. Čini mi se da moji esejistički podnaslovi u duhu i izrazu imaju nešto zajedničko sa Đukićevim naslovima.

Ovo je ciklus od četiri pesme nejednake dužine. Ovaj ciklus doživljavamo kao neku lirsku sagu, veoma zgusnutu, o palankama, starim varošima. Neka bude kao neki originalni lirski realno-metafizički ciklus. Grubo upoređenje ali radi čitaoca podsetimo na Glembajeve. Naravno i pre Glembajevih. Mnogi drugi i posle Glembajevih.

"Šuma simbola" (Bodler). "Zamak simbola" (Vukanović).

Čitalac će me razumeti - kuda bi nas to odvelo kada bi tumačili ovu zgusnutu simboličku realno-metafizičku sadržinu. Mesto toga, mi ćemo dati reviju detalja, slika života "Starokanjiškog lokaliteta": "zabitima prilagođenosti"; "porodične tradicionalne tragedije"; "psi laju al' ne ujedaju"; "pribegavaju prizorima incesta/samo da bi imanje ostalo"; "neguju podsmeh nad sobom"; "svlačionice - splačionice tajni"; "isteturani prošlim vremenima" i "pogrešno postavljenim bojaznim verovanjima". Svaki od ovih detalja zaslužuje baš u svojoj realno-metafizičkoj sadržini eksplikacije. No, naravno, to sada i ovde nećemo činiti, samo recimo da ova slika "malog mesta" metafizičke jeze i boja je slika "zabite prilagođenosti". Mi u ovoj slici prepoznajemo i duh i dah Govnarije Miroljuba Todorovića i moju celu knjigu U tami znaka 2 sada doživljavamo kao tumačenje te psihologije "malog mesta".

II

Iz jednog nivoa života realno-metafizičkog "starokanjiškog lokaliteta" pesnik u II pesmi ovog ciklusa ide u jedan veći stepen apstrakcije, recimo tako, bliže esenciji, Ne(biću): "šuplji svet". i kraj pesme II:

vampiruša - dogma - kulta

privodi se u priče

prošupljenog sveta

starokanjiškog lokaliteta

Vampir. "Dogma-kult" ukazuju na birokratske mistifikacije moderne. Nama se čini da i strane reči ovde imaju istu funkciju - da prikažu birokratske mistifikacije. Dakle, više su upotrebljene u smislu principa jezičke diferencijacije a ne kao govor autora. Budući da pesnik Đukić ne upotrebljava interpunkciju, to se nije moglo vizuelno istaći. Inače, on upotrebljava samo mala slova. To ukazuje na izvesnu vizuelizaciju misli i osećanja. Na ujednačavanje vizuelnog romora, na monotoniju, bar prividnu. Monotiniju u smislu jedinstvenosti svega. Pesnik nema rime. Stihovi su nejednake dužine. Mogli bismo reći da je Đukićev izraz bliži prirodi stvari no vezani stih.

Što se tiče ideje trećeg motiva (citiran), to je neka ideja o tome da život ostaje u pričama; svejedno kakav je život pa i realno-metafizičan u izopačenju trajanja i klasične palanke i ove realno-metafizičke "starokanjiškog lokaliteta". Ona je neka, kako se to kaže, globalna metafora ove pesme više refleksivnog smisla, ovog ciklusa.

III

Pisac, pesnik, se ovde postavlja kao posmatrač, pričalac o "varoši" "starokanjiškog lokaliteta". Ili, nešto kao u dramama - rezoner. Naravno, sve je to u lirskim bojama i nije žanrovski šematizovano. A, on, "rezoner" "u zatočeništvu autokontakta" "sužen konkretno" "a uplašen se vidim".

IV

Rasplet i kraj. Zagonetan. Prividno ima nemotivisanost. U stvari, to je motivisana nemotivisanost. U pitanju je čarolija metafizike varoši. Dakle, ne može biti klasični uzročno-posledični lanac u lirskom doživljaju. Moraju se dešavati neobjašnjivi, začarani događaji. Pa i reč "starokanjiški" se uklopila u motivacijski sistem i po svojoj akustičkoj ekspresivnosti. Termin lokalitet isto je melodičan kao i sve latinske reči i on nosi naboj arheologije, starine.

No evo četvrte pesme:

zakorači veliki

daleko si zagazio

za klizavi nesigurni

odaberi dva mala sa strane

drži se postavi prave stvarčice

idu ti na ruke oberučke koračaš

četveronoške puziš

Možda nekome ovo može izgledati deplasirano. No, meni se čini da je ovaj ciklus veoma filmičan. Moderne filmske tehnike sada relativno lako ostvaruju metafizičnost i dočaravaju visoke apstrakcije. Setimo se Berg-manovih filmova i mnogih žanrovskih filmova.

"kazivanje amebe"

Mikrosvet kao naučna istina i kao poetska supstanca. Komunikacija na nivou mikrosveta, svesti čelije, na nivou čelije. Ameba. - životinja koja stalno menja svoj oblik. Amebni.; amebno kretanje. Kretanje čelije u čovečijem telu pomoću pseudopoda. Eto, poetična je i sama definicija amebe i naučno-leksikonska mikro priča o njoj. Zar "stalno menjanje svog oblika" i "kretanje pomoću pseudopoda" nije neka metafora za Govnočoveka. Govnarije Miroljuba Todorovića i U tami znaka 2 Mrkića.

Da, Đukićeva "ameba" kazuje. Znajući da je kao simbol neću naći u enciklopedijama i rečnicima tradicionalne simbolike, ja sam je ipak tražio i u tom besmislenom traženju uživao u činjenici da mladi pesnici uvode novu simboliku. Prosto rečeno, uživao sam u tome da su živi. Da nisu sparušene konjunkturne žrtve politikantske upotrebe simbola. Sada trenutno je na ceni simbolika "nacionalna" i posebno simbolika kosovskog mita. Kudikamo bi bilo bolje i za Kosovo i za Krajinu. da su mesto simbola konjunkturnih ti pesnici pravili decu, i ostali sa svojim narodom na Kosovu i u Krajini. I da nisu držali za neobrazovanu masu zapaljive književne večeri. No, i Crnjanski i Dučić i Rastko Petrović i, i,. nisu bili sa svojim narodom. A Andrići su ipak ostali sa narodom.

Odoh van teme., a još nisam pročitao pesmu. Ali, "gle čuda!" iracionalno kolektivno. Čitam je jednim pogledom. Nesvesno čitanje. Svejedno mi je da li će mi se verovati da sam ovo do sada o pesmi napisao pre čitanja. Izvesno lirsko zgušnjavanje Tama znaka 2 i njenog uzroka Pucanj u.

Upravo sam u trenucima začuđenosti u tolikim podudarnostima u temama. Zar nisu te "amebe" takve da stalno menjaju svoj oblik. Zar se te naše "amebe", pa i "amebe" sveta ne kreću u svetu čoveka pomoću "pseudopoda". Zar nisu ti govno-karakteri sveoblični, večiti "podanici aktuelne ljubavi", obostrano aktuelne ljubavi sa mistifikatorskim režimima i posebno sa "razgolićenim ratnicima". Zar nije to Govno-čovek: "egzaltator u stalno sračunatom bekstvu".

U samoodbrani od zgusnute lepote i lirskog gneva citirajmo celu pesmu:

podanik aktuelne ljubavi

sa razgolićenim ratnicima

egzaltator u stalnom sračunatom bekstvu

po kojem ga u euforijskom bunilu vode

i prepoznavaju po putevima skritim

većina (dakle oni) koji nikad nisu bili

bogzna šta

osim kolekcionara

obavezne indoktrinacije

uz obezbeđeno mesto za prividnu sreću.

Kakve divne lirske slike birokratskih mistifikacija, velikih gradova birokratije, začaranih zamkova vlasti. Zgusnuto kafkijanstvo, zgusnute negativne utopije. "Euforijsko bunilo" birokratije i vođe i vođenih. "Putevi skriti" da, masa, većina. ("oni/koji nikada nisu bili bogzna šta"). Treba znati da kolekcionarstvo spada u psihijatrijsku kategoriju. "Jedan od znakova psihijatrijske hroničnosti i demencije". Ludilo u sveobličnosti, u prilagođavanju obaveznoj indoktrinaciji, naravno "uz obavezno mesto za prividnu sreću".

Đukić je pesnik tragalac za istinom. Konjunkturni pesnik bi rekao za "srećom" ili eventualno neki atribut sa "pozitivnim nabojem". Đukić oseća dijalektiku sreće, privida. Ljudi omame, sveoblični, govnoljudi su za žaljenje. Oni stvaraju "privid sreće". No, zaustavimo se. Ostavimo nešto i za čitaoca o tajni pesme i prljave draži mnogolikosti Amebe-čoveka. Pozdravljam i vas "pesnici" literate amebe. Češete se, izgleda da vas nešto grebe. Na koži, pod kožom. Milje svog doživljaja "amebe" pretačem u U tamu znaka 2.

"divlja deponija"

Vizuelno ovo je, kao što se i vidi i sledeća pesma ("beskućnici") je neka karmina figurata - signalistička tvorevina. Možda su obe ove pesme interesantne da se pogledaju obrnuto. Kupa vizuelno, bez brojanja stihova razlikuje ih na prvi pogled peti stih "divlje deponije". Naravno, i druge vizuelne razlike postoje.

Pesma i kao slika (grafičko delo) je u jedinstvu izraza sadržine, recimo, verbalna sa verbalnim porukama.

Ova "divlja deponija" trenutka duha-duše je dražesna u disonantnosti i u jezi. U srži "divlje deponije" je "jedinstvo disparantnosti" i "sve u svemu" (staroindijski postulat). No, sve usklađuje, da kažemo grubo, armatura iracionalnog: "srebrni pribor", "perje", "škrge", "očni metak", "pogled". Možda je ova pesma baš kao "deponija" pogodna da ljubiteljima poezije, pa i stručnjacima nekim pokaže kako se to nađe sve u čvorištu, nađe se raznovrsno. Kao što su radili nadrealisti, dadaisti. kao što rade signalisti. Bukvalno slika "divlje deponije" je ubedljiva. Ona postaje jasna i kao metafora za svojevrsnu stilsku formaciju.

"beskućnici"

Već pomenusmo ovu pesmu. Pomenusmo njenu vizuelnost. Ova pesma vizuelno podseća na kraj jedne pesme signaliste Slovodana Vukanovića. Vukanović ima još u početku dva stiha od cifara i na kraju dva stiha: "Ah/+ (krst)". Ovde je asocijacija na Vukanovićev deo pesme neminovna budući da sam stranice i stranice napisao o tom kraju poduže pesme.

Hoću da kažem da karmina figurata, pesma-slika, ovakve vizuelnosti nije slučajna. Pesnici su iz istog vremena. Duh signalizma i istih tema ih prožima. Šta je vizuelno pred nama. Čaša. Pehar. Zvono. Šta je u čaši? Reči, vizuelna zrnca (slova).

"beskućnici. iz nevida". Oni "struje kroz misli". Dakle, neki idealizam, neka realna metafizika i:

proganja ih

nepostojeće

kamenje

Znači, radi se o svojevrsnoj metafizičkoj slici: ". nevid" - "nepostojeće". Svi simboli u ovoj "čaši" poetskoj signalističkoj, u ovoj "menzuri" od pešćanika su bogati i značajni (put, pravac, lišće, kamenje). Naravno, stranice ovde i sada nećemo posvetiti tumačenju te simboličke supstance vizuelne signalističke pesme.

"* "

Jedini asteronim ove knjige. Mi prepoznajemo u ovoj pesmi neko lirsko "definisanje" dijalektičkog principa jedinstvo suprotnosti. Ti?! Ko je Ti? Pesnik mu postavlja nekoliko pitanja. Pesnik mu i savetuje: "ali pokušaj sa znanjem/iz kojeg vekovima prethodiš." Pesnik i sumnja u njega (Ti): "a ako je to bogatstvo zašto nudiš drugima/ako ne znaš za šalu u sodomi".

Dakle, zaista velika sumnja u "Ti". Mnogo pitanja mu postavlja. Mnogo pitanja bez odgovora. Rafal pitanja.

Ovaj asteronim je iz duha i daha jedinstvene poeme u našem pesništvu, poeme Nikole Rackovića - Šta je u pitanju, poeme koja je abecednim redom sastavljena od pitanja. Kao i ovaj asteronim, ta poema ima i metafizičko-filozofske implikacije. Pitanja su odgovori. Pesnik je ljut, kosmički islednički ga obasipa pitanjima. Pitanjima sa vatrama simbolike i mitskog. Sa plana socijalnog gneva su njegova neurotično ubrzana pitanja. Neda mu da odgovori, da dođe do reči. Jer, on kao fikcija socijalne mistifikacije i nema reči, iako mu kaže:

zatvor poraza u praužas

uz pomoć znanja reči postavljaš

kao principe.

Eto ovo bi bilo osnovno tumačenje ovog asteronima, bar po našem mišljenju osnovno.

"pod kožom koža puca"

Možda smo u pravu kada hoćemo da dopremo do dubljeg smisla ove pesme preko tradicionalne simbolike. Naravno, poštujemo prvi, neposredni nivo smisla ove pesme.

Koža: ". potomstvo i dugovečnost. Povraćaj mladosti. Dostizanje višeg stanja, besmrtnost." No, ovde, "pod kožom koža puca" i noževi su simbol. Nož - žrtva, osveta, smrt. Možda nam drugi stih: "mistižno klokotanje" daje za pravo da možemo govoriti i u kategorijama tradicionalne simboličke supstance. Koža kao organ je medicinska stvar. Koža-lepota, a ispod kože sluz, nečist. Uzmimo socijalne etičke nivoe. Religiozno-filozofske. Šta se sve nalazi ispod kože? Dajmo trivijalnosti dublji smisao. Šta se sve nalazi "tri milimetra ispod kože"?* Do kada da se vrtimo u krug kolokvijalno-poetske simbolike izanđale, oglodane. Do skoro, simbolike proleterskog internacionalizma, nacionalnih boja, a sada "nacionalno biće nebeskog naroda". Svetosavlje. Zar nije vreme i za simboliku mikrosveta. Zar se ne zna za grinje, te stanovnike naše kože pa i kože lepotica sveta? Poljubac i grinje, bakterije i drugi mikroorganizmi.

Zar nije i Majakovski pevao: "Izvrnuću kožurinu". Futurizam. Futur - zar nije sada to vreme o kome su pevali futuristi.

Naš pesnik Ljubomir Đukić "izvrće kožu" i sa snagom poetskog biohemičara, ali i anatoma poetskog gleda, vidi, čuje, oseća u "mističnom klokotanju": "školjke", "ostaci čvrstog životnog stava", "znak. jezika zakletve", "đavolskog naelektrisanja", "unezvereni osviti.". "Dokolicu češanja" pesnik vidi kao tanani psihološko-telesni simbol, metaforu. On tu "dokolicu češanja" povezuje sa "dolinom intime". Prosto rečeno - pesnik peva o istinama tela - duha-duše. Nazovimo to pesničkom psihosomatikom. Naravno, on peva tako što sve to uzdiže na jedan tanano originalan metaforičko simboližki plan. No, istovremeno to nije pevanje radi pevanja, knjiško. Ono je i naužno istinonosno. Ništa manje nije i ljupko, realno metafizično u trećem, zaključnom motivu, emocionalnom zaključku:

odjekuju njihove poštapalice

moć euforije dolazi po svoje

opustošeno opuštanje

ulaze u smicalice

gde ćemo ih sresti

i dalje i više

Da - "sresti ih i dalje i više". to dalje i više je misterijum budućnosti.

Ovde još moramo istači kakve sve finese, nijanse, hvata pesnik snagom svoje originalne metaforike i simbolike uprkos koži kao poznatom znaku, metafori.

Evo primera "mistično klokotanje"; "nasukane prežvakane prazne školjke". Školjke u tradicionalnoj simbolici - ženski princip., ljubav., brak., uskrsnuće. Naravno, govorimo o simboličkoj supstanci koja je po našem mišljenju prisutna u simbolu školjke lociranom u ovoj Đukićevoj pesmi. Skreću pažnju i "traumatično ošamućeni neopaženi ostaci čvrstog životnog stava". Ovakva lirska kvalifikacija "čvrstog životno stava" je nešto što zaista može koristiti i psihologiji i psihijatriji u nijansiranju psihijatrijsko-patološkog držanja "čvrstog stava" i "unezverena osveta neizbirljivih bića ravnih od." je psihijatrijski i psihološki tačna osveta kao manifestacija "unezverenosti" kao i "neizbirljiva bića" su deo te i takve strukture ličnosti.

Naravno, i ne samo ovde no i u mnogim drugim pesmama pesnik Đukić psihološko-psihijatrijski doseže zavidnu istinonosnost. Setimo se samo fenomena motiva samoubistva ("verno utočište"), ili slike psihoanalize ("autocenzura jezičke celine") itd. Ovde ćemo stati. Pređimo na prašnjavi sto.

"po prašnjavom stolu"

Jedna od više pesama sa manifest, programskim motivima. Psihologija stvaranja:

po prašnjavom stolu

.........

pišem ove reči

u mislima muzge ostaju

Sa dvanaest detalja, tananih detalja, slika čin kreacije. Đukić opisuje "muzge" i kraj pesme:

žrtvena ptica poneće ih

u plamenu

preneti i do tebe

čitaoče komična figuro

produkciona snago

Ptica-duša, duh, stupanje u više stanje svesti, misao, uobrazilja. Još je simbolika ptice jasnija ako je žrtvena - preobražaj, očišćenje.

U ovaj manifest pesnik uključuje i čitaoca "komičnu figuru, produkcionu snagu". Zaista interesantno mišljenje da je čitalac "komična figura" u celoj stvari i "proizvodna snaga". Da, čvrste stručne izraze Đukić funkcionalno poetski upotrebljava. Možda ovde treba još upozoriti čitaoca da se sam pozabavi sa dvanaest tananih detalja koji govore o činu kreacije.

"autocenzura jezičke celine"

Da - "Rečima tesno, mislima široko" (Čehov). In nuce - u ljusci od oraha.

Laka stilska ležernost, a tako mnogo kazano. Skoro ceo frojdizam sabijen u belom stihu. Evo cele pesme:

da smeta vam dubinski nemoral iz snova

a to ojedeno dupence

ostavlja ilumirani otisak srca

Možda je pesnik ostavio margini, belini da govori. Belina u čijoj je praosnovi tama. Crna slova na polju beline. Ne, nikako nismo daleko od teme. Ko imalo zna o Frojdu, on shvata da govorimo o srži stvari. Govorimo o "blaženom stanju" Đukićeve pesme "autocenzura jezičke celine". Da - tu je i "homodupleks" i Ja (vrste "ja") i nad-Ja, i dubinska dinamička psihoanaliza, i potiskivanje. I posebno, šta se sve potiskuje. Tu je i san - "carski put u nesvesno" i naročito kako se sva ta potiskivanja sublimiraju. U naslovu su i autocenzura i njeno delovanje na jezik (lapsusi i drugi fenomeni psihološko-psihijatrijski). Ja ne znam koliki je i kakav je poznavalac frojdizma i psihoanalize Ljubomir Đukić. No, svejedno je, ovo je zaista jedan zgusnuti doživljaj frojdizma, psihoanalize. Opozicija frojdizmu. Građanska i malograđanska opozicija. Zaista je mnogo "rečeno" u ovoj pesmi na putu u bezrečicu, u ćutanje. Ne možemo se oteti potrebi a da ne sastavimo

Mini lirski psihoanalitički rečnik

"provlačimo se"

Možda ovde pada u oči misao u vezi sa poetikom pitanja o kome smo malo pre govorili u vezi sa Nikolom Rackovićem: "i nas je pod tim znakom/zadesilo pitanje". Krupna misao - "zadesilo pitanje". Znači - pitanje zadesi, nije rezultat neke čarolije pitanje-odgovor. Podsetimo da reč pitanje potiče od reči njušiti. - pitati.

I u ovoj pesmi se postavlja pitanje: "zašto nam se ne vraća/ hleb vitaliteta". Interesantno je istaći i sintagme: "pregaženi put" i . "samoću". I ovde pesnik upliće vreme, vreme u fizičkom smislu.

"slušaj"

Ovo je pesma sa motivom poetike ali i sa nekim uverenjem da postoje delovi:

koji još nisu

iznošeni

iz preostalih

znakova

vitaliteta

"novorođenče nežnog srca"

Sve pesme ove knjige, Tonske slike, moraju se veoma ozbiljno uzeti. Pre svega jer su istinonosne, naravno istinonosne na lirski način. Možemo knjige i knjige pisati o pesmama, kao što i radimo, ali samo ako otkrivaju istine. Đukić otkriva istine kao i svi autentični pesnici.

Ova pesma ostavlja utisak zbog izvesnih otkrića o snu koji sadrži kao temu novorođenče. Neko bi pomislio da je suvišno reći "novorođenče nežnog srca" jer se to podrazumeva. Popularni sanovnici kažu za novorođenče: porodična sreća; želje će ti se ispuniti. Neka narodna verovanja kažu da je novorođenče u snu đavo. Ja sam svojevremeno beležio svoje snove i u mojim snovima novorođenče je uvek neprijatno u snu. Mislim da sam otkrio da movorođenče znači početak neke infekcije u organizmu.

Kao da sam van teme. No, mi ističemo kako je psenik Đukić rekao da "novorođenče" o kome mi govorimo (znači novorođenče iz sna) može imati "nežno srce". Neke čarolije vladaju: "domamio me."; "ruka se ne da odbiti"; "sakrili se u bezglasnu bestrzajnu ironiju"; "vilenjaci". I

satenski razgolićen sanak

sa skupocenim ukusnim krznima

u jednostavnosti novorođenčeta

nežnog srca

Mislim da je poezija Ljubomira Đukića izmicljiva kratkom opštem pogledu. Ta izmicljivost je i zbog toga jer su 0° (nulti stepeni) njegovih pesama teško uhvatljivi. To je zato jer po svojoj prirodi i osećanje je takvo, više je neka mrlja uprkos intenzitetu osećanja, stalnosti itd. Setimo se pesme "po prašnjavom stolu" i Đukićeve "muzge" koja je opisana sa dvanaest tananih detalja - . "pustoše", "odaju nemu tajnu", "došaptavaju", "potiskuju" itd. itd.

Naravnmo, razlog toj neuhvatljivosti je i u svojstvima vremena modernog i postmodernog i svojstvima životnih fenomena koji se menjaju a još nisu sazreli. Uopšte, naše je vreme vreme vrenja. Vreme revolucija i restauracija. Prirodno, pravi pesnici hteli ili nehteli uvek slikaju svet u kome žive, manifestni svet što ne znači da time nisu i u esenciji, Ne(biću). Sve teorije padaju u vodu. I sam sam sklon poetičnosti no, ako nešto nije istinonosno, prestaje mu prava vrednost. I naravno, estetska vrednost.

"zanos otkazuje poslušnost"

Ako znanemarimo posvetu i moto (zucnuti), onda 0° (nulti stepen) glasi ovako: u daljini jauci (001.) i u 002.: veslač zamiče uhodama koji rade to i to i strepe od budućnosti. I kraj, zaključni motiv:

bič puca po tananoj vezi

iz toka pesme tek toliko

da zanos otkazuje poslušnost

Retka zgusnuta psihologija "uhode". Naše vreme je vreme uhođenih uhoda. Iz te psihologije i funkcije uhode izdvajamo kako se stvaraju moderne strahovlade: "osećaj krivice nameću". No, uhoda ima "more", plaši se "zida očaja". I "veslač" praćen od uhode je važan:

hita veslač po predelu perja

povlači čaoke nad prostirkama sujeverja

uz drhtajni ples iz priče zgrčene

zamiče treperavim uhodama

Zaista, praćen je vilajet negativnih utopija. Da ne širimo temu. Naravno, o bilo kojoj pesmi bi se mogle možda i knjige napisati, ili bar nekoliko desetina strana na nivou đačkog tumačenja. No, mi izgleda više ostajemo na nivou nagoveštaja tumačenja pa čak i nagoveštaja komentara bez komentara.

"pijani grobari vrše prozivku"

Verovatno da pesnik upotrebljava interpunkciju, onda bi "vrše prozivku" bilo pod navodnicima. Pesnik je samo na nekoliko mesta upotrebio zagradu, tačku i dve tačke.

Sigurno da nije slučajno na kraju knjige. Smrt je prisutna. No, smrt je prisutna i kad je odsutna. Grobar u Hamletu. Samoća. "poslednja koračnica".. "špdsvesti čeprkamo". "Zanemele deformacije".