Kao što se zna, nema baš čistih žanrova - rodova i vrsta. Nema ni čistih lirskih vrsta. Hibridnost osećanja, uprkos dominaciji nekog osećanja, skoro je uvek prisutna. Pa, ako smemo da se mešamo u psihijatriju i u patološkim stanjima je izmešanost. Ili u strastima "normalnih" ljudi. Naravno, hibridnost, kupaža, melanža žanrova je prisutna i kod pesnika pa i lirskih pesnika.
U Tonskoj slici Ljubomira Đukića dominacije nekih osećanja su takve da se ne može sa sigurnošću reći u koju vrstu spada neka pesma. Skoro je sigurno da nema klasično uobičajeno formiranih ljubavnih, patriotskih, socijalnih pesama itd. Ima priličan broj pesama za koje možemo reći da su manifest, programske pesme. Ima i onih koje bismo, kako se to kaže, uslovno nazvali socijalnim pesmama. Uslovno, jer Đukićeve socijalne pesme su više neka sintetična slika socijalne psihologije živih negativnih utopija. U tom smislu se mogu tretirati i kao satirične pesme. Možda su te pesme najbliže refleksivnim pesmama. Što se tiče elegičnosti i za nju se može reći da je specifižno struktuirana. U pitanju je neka realno-metafizička elegičnost.
Tu žanrovsku neizdiferenciranost mi uzimamo kao poetsku činjenicu koja je uslovljena društvenim bićem. Kao što rekosmo, naše vreme je vreme vrenja. Stvari se menjaju pre no sazru. Mislimo da izrazito formirani žanrovi su u stabilnim vremenima, ili na kraju epoha. Epohe traju dugo. Koliko je trajao rodovski sistem, koliko robovlasnički, koliko feudalizam. Pazite - tek je juče, pre neki dan, bila Francuska buržoaska revolucija (1789), a danas je bila Oktobarska revolucija (1917). Moramo biti strpljivi, ili bar živeti 1000 godina. Ili, osećati svet kao pravi pesnici, osećati ga u jedinstvu i vremena i prostora. Književni rodovi i vrste su uslovljeni društvenim bićem.
Mislimo da smo koliko-toliko objasnili fundamentalne razloge za žanrovsku hibridnost Đukićevih pesama. Upravo, objasnili smo je fundamentalnom poetikom žanrova.
Što se tiče forme pesama, možemo reći da je ona raznovrsna i u slobodnom stihu. Uprkos raznovrsnosti oblika pesama, raznovrsnosti u smislu bez čvrste formalne organizacije poznatih u teoriji književnosti. Ima i nekoliko pesama koje smo mi doživeli kao vizuelne pesme, dakle, kao neke signalističke karmine figurate.
Mislimo da pesnik Đukić stvara pre svega poetskim pulzijama, iracionalno. Poetsko iracionalno po "logici srca" uvek se kod pravnih pesnika "snađe" i nađe odgovarajuću formu. Đukić beleži svoje "talasanje osećanja" (Bodler). Ne samo on, no svi umetnici to rade. Svejedno je da li će i malo doraditi ta osećanja, pa da dobije oblik soneta ili slobodan stih, beli stih.
No, itekako Đukićeva poezija ima "magijski karakter ritma". Ne samo stihom ostvaren no i unutrašnjim ritmom, romorom.
Ipak, Aristotel, za nas, kaže osnovnu stvar - "Pesnička umetnost je dar za metaforu" i da se tom "daru da najprikladniji oblik". To Đukić upravo radi. Ovo "dar za metaforu" mi razumemo kao dar da se vidi istina koju drugi ne vide, ili vide maglovito a ne znaju da je izraze, pa im je, kako se kaže - "na vr' jezika".
Znači, mi ne ističemo slučajno veliku istinonosnost Tonske slike, i istovremeno ističemo i prikladnost forme, izraza, postupka. Možda i ovo "tonske" u naslovu zbirke ukazuje da se nije Đukićev slobodni stih mnogo približio ritmičkoj prozi koja i sama ima "suptilan ritam svojstven emotivnom govoru".
Recimo grubo: da li bi skulpturalni stih klasicizma i vezani stih mogli da izraze osećanja većine modernih pesnika pa i osećanja i poglede na svet Ljubomira Đukića.
Verujemo da sve to u vezi sa formom izvire iz Đukićeve ličnosti. Ovaj, u nekoj meri, kubistički odnos Đukićev (ne priznavanje metra ni rime, ni ritma, ni interpunkcije) je izraz njegovog doživljaja, njegovog iracionalnog. Da ne potežemo eventualne prethodnike - nadrealiste, dadaiste, futuriste., jer smo već govorili o našoj rezervisanosti prema uticaju.
Prosto recimo: pesnik upotrebljava adekvatne reči. Upotrebljava reči koje mora upotrebiti. Mi mislimo da su metafore, i uopšte svih 250 stilskih figura sredstvo da pesnici izraze ono što vide a drugi ne vide ili, kako rekosmo, maglovito vide. Dakle, metafora govori istinu, samo preciznije, slikovitije i emocionalnije. Lažne, priučene metafore se osećaju, smetaju pravim čitaocima. Dobro su rekli da se "metafore ne mogu naučiti". Prosto rečeno, metafore govore da pesnik vidi istinu. Takva je metaforika Lubomira Đukića. Njegov rečnik je prirodan. Ponekad su slike "ranjene" zvučnom melodikom termina, stranih reči, koje inače kod slabih pesnika zvuče kao poetske, akustičke fleke i skreću pažnju sa misaono-emocionalne sadržine. One, te "fleke", mrlje su upravo estetski, poetski provokator. Tanani akustički vir, vrtlog. Naučnost nekih termina je funkcionalna; da se tako izrazimo - ona je upoetizovana u pesmama Ljubomira Đukića. Prosta je stvar - pesnik ima nešto da kaže i hoće svetu da kaže, i bira sredstva kako to najbolje i najkraće da kaže. U nastupu iracionalne sinteze Đukić govori. Mi smo pristalice neke ideje u pesništvu - cilj opravdava sredstvo. Znači - sva sredstva upotrebiti samo da što tačnije iskažeš misao i osećanje. Naravno, ne nikako knjiška sredstva, jer, "sve je bolje od knjiškosti" - kaže Andre Žid. Možda knjiškost koja je pod navodnicima, od koje se pesnik na neki način distancira; možda se takva knjiškost može upotrebiti.
To o čemu govorimo sasvim dobro shvata, oseća Ljubomir Đukić. To on shvata i oseća i pokazuje u poetskoj praksi snagom svojih pulzija poetskih. Njegova poetika nije primenjena knjiška poetika, priučeni uticaj, uzor. Njegova poezija su manifestacije zakonitosti njegovog duha-duše.
Sigurno da zaslužuju pažnju likovni prilozi u Tonskoj slici. Ilustracije Lórant Ágoston-a svesno-nesvesno likovno ekspliciraju u izvesnom smislu sadržinu knjige lirike Tonska slika. Mislimo da više ekspliciraju one tame smisla Tonske slike koje se dodiruju sa refleksijama, sa mističnim značenjem. Skoro je svejedno kako su one dospele u knjigu. Da li je Ágoston izazvan iracionalno potrebom da prodre u smislove poezije da bi dao ilustracije ili su prikladno stavljene u knjigu da budu ilustracije. Skoro da je atraktivnija ova druga mogućnost. Ona govori o nekom jedinstvu duha-duše savremenika.
Naravno, ja nisam likovni kritičar ni teoretičar, ni slikar, ni grafičar. Međutim, nije na odmet, a verujem i da sam obavezan da nešto kažem o ovim crno-belim grafikama u knjizi Tonska slika, grafikama Lóranta Ágostona. Jer, nekako meni kao čitaocu uvek se čini da su ilustracije u nekoj knjizi piščevo delo, kao i obrnuto, da je verbalni deo delo ilustratora, slikara. Bar je tako u pravim knjigama gde ilustracije nisu neodgovarajuće uzete i vašarište za oko nezavisno od sadržaja. Ja, pre svega kao ljubitelj, mlad čitalac, skoro i da nisam gledao i znao ko je ilustrator neke knjige. Od prilike kao što se ne obraća pažnja i na prevodioca. Ilustrator je neka vrsta prevodioca sa verbalnog na likovno. Mada signalisti i pisci karmina figurata i sami "prevode". No, bilo kako bilo, postoji činjenica metalikovnog nadovezivanja u nekim knjigama.
Knjiga kao predmet i kao knjiga pred čitaocem se nekako javlja kao jedinstven čin.
Prvo što pada u oči u Tonskoj slici: grafike su crno-bele. Ne bi valjalo da su u boji. Crno-belo je neko jedinstvo. Svetlost i tama. Tama je podloga svetlosti. Belo je "nediferencirano, transcedentno savršenstvo, svetlost., izbavljenje." Crno je "praiskonska tama, nemanifestno, zlo, tama smrti, stid."
Upravo u osnovi Tonske slike imamo baš smislove ovih boja, smislove transcendentalne simbolike belo-crno. Naravno i drugih boja.
Po nekim mitologijama kaže se "bivstvo je okruglo". Simbolika kruga je bogata. Slikar (upravo ove ilustracije) više obraća pažnju na četvrtastost sveta, dakle više na kvadratnost sveta - "zemlju, zemaljsko postojanje, statično savršenstvo." Dodajmo da skoro ništa manje i kvadrat ima neko nebesko značenje kao i krug. "Bog manifestan u stvaranju.", "poštenje"., "smrtna nekretnost" itd. Da ne opterećujemo ovaj naš rad bogatom simbolikom kvadrata. Važno je da ove grafike zaista likovno "prevode", ekspliciraju sadržaj knjige, upravo vidove sadržaja. Recimo, na koricama je ilustracija možda baš Tonske slike, tonske skale. Tonske skale svemira. Vertikale tonova, bele vertikale (imajmo na umu simboliku beline - transcendentno savršenstvo.) su disharmonične i same po sebi i u međuodnosu. Inače, vertikala simboliše: "Esencijalnu i transcedentnu ravan, nasuprot horizontalnoj i egzistencijalnoj ravni; predstavlja visinu i stremljenje duhovnom, a vertikalna osa je veza između sveta i mirskog, ovog i višeg sveta". Nama je svejedno da li je baš sve to video slikar, ilustrator, u poeziji Tonske slike, kao što nam je svejedno da li Ljubomir Đukić zna šta je rekao. Mi sada, kao ljubitelj slikarstva (ne stručnjak), tumačimo ove grafike. Možda ih više tumačimo kao Roršahove mrlje ili "draž reči" (oba pojma su iz psihoanalize).
Vertikale u ilustracijama Đukićeve knjige dominiraju. No, one su u nekoj disharmoniji, drugim rečima: u srži egzistencije i Ne(bića). Nešto nije u redu. Izgleda da te vertikale su još uvek neki polufabrikati (kao neke letve, daske polufabrički obrađene). Recimo grubo - zaista jadikovke Ljubomira Đukića su i zbog toga, setimo se samo teme vremena, ili sinteze frojdizma i drugih tema u Tonskoj slici.
Figure u okviru kvadrata, pravougaonika su "obrasle" u neku mahovinu, neko tanano šiblje. U nekoj rutavosti su. Cela faktura grafike je kao nešto "neodređeno". Detalji kao flasteri na ranama, kao zaboravljeni predmeti, kao mrlje rasprsle u očaju, kao siluete nekih gadnih životinjica, kapi nečeg iz svemira, ili kapi mastila neurednog đaka što pravi "krmače".
Ko je i šta je to što to sve čini?!
Ispresecane horizontale. Negde kao cev puške uperene u krajnje reduciranu figuru čoveka ili neke životinjice, biljke.
Obešen veš, možda "prljav veš", obešen da vetri, da se suši. Ili, možda je beo veš namerno isflekan.
Izobličeno četverodimenzionalni ostaci nekih "baraka". Nezgrapno stilizovana slova (ili diftonzi), bolje reći ostaci slova. "A slova su mesta sa kojih se prelazi u onostrano" po nekim mitologijama.
Sve, ama baš sve je obraslo u mahovinu, tanano šiblje, u rutavost. Ponešto je prekriveno mahovinom. Sada se pitamo - da li je ta obraslost na putu da sve obraste u., ili je na putu da nestane "travnatost".
Uglovi, laktovi, tamni prozori, u nekoj trijadi crni pravougaonik na belom pravougaoniku, beli vertikalni pravougaonik; neka tabla sa nenapisanim upozorenjem: "Ne gazi!"; možda ne gazi travu. Avaj! Travom obraslo - a trava je "podčinjenost." Možda su ovi buseni crni ostaci rodne grude, "šaka trave" - predaja. Gde je "kruna od trave" - "nagrada spasiocu od rata".
Mračni, sumorni soliteri iz kojih zjape crni prozori i terasa. Sklepano neupotrebljivo klatno.
Sve, sve je, ama baš sve, zarobljeno u rutavim pravougaonicima. "Prevoditi" sve simbole je veoma opširno i nepotrebno.
Možda čitalac misli da nam se duh otrgao od stvari, teme. Ne, ovo naše tumačenje crno-belih grafika je vid tumačenja Tonske slike. Ja kao posrednik, ocenjivač, pomažem i ilustratoru da shvati svoje likovno metatekstovno nadovezivanje na Tonsku sliku. Da razume šta je naslikao. Da razume i on i pesnik Tonske slike. Nije na odmet po stoti put citirati Malarmea koji piše kritičaru, prijatelju: "Dragi prijatelju, napisao sam lepu pesmu, molim te objasni mi je, ne razumem je". I slikari to mogu reći: ". nacrtao sam, naslikao sam, lepu sliku. molim te objasni mi je". Naravno, to mogu reći i ostali umetnici.
Eto, čitajući Tonsku sliku Ljubomira Đukića postao sam prijatelj sa Đukićem i sa Ágostonom mada se nikada nismo upoznali, sreli. Za mene je to i bolje, budući dok pišem o nečijoj poeziji koga znam, ja teško povezujem njega sa knjigom. Ovde sam tog intimnog, da kažem stvaralačkog problema, pošteđen.
Kao i svi likovni radovi, tako i ovaj rad Ágostona zaslužuje i psihoanalitičku kritiku i druge vrste kritike. Mi smo više u nekoj impresionističkoj, eklektičnoj kritici tumačili grafike Ágostona i to pre svega, tražili smo ono što je "metatekst" (likovni) na osnovna svojstva Tonske slike.
No, da završimo. Verujemo da i te kako ovo naše laičko tumačenje grafika, ilustracija Tonske slike Ágostona pomoglo da razumemo bolje Tonsku sliku Ljubomira Đukića. Da razumemo njena tajna spremišta i smislove. Na kraju, grafike o kojima govorimo su i zbog toga i radi toga u ovoj knjizi lirike.