METAFIZIČKE, PSIHIJATRIJSKE, POETIČKE I DRUGE MIKRO-LIRSKE DRAME^*

Smola - besmrtnost, duše drveta, poezije.

Zbirka pesama Smola sadrži sledeće cikluse: Fatalna smola; Javna podrška; Potiski manizam i Kruna nereda.

Možda nije na odmet da bi čitalac osetio, naslutio duh i dah Smole da damo izvestan broj naslova pesama: "knjiga se otvara", "možda nešto sasvim krajnje", "akcija prema smoli beskraja", "samozraci", "prestup mogućnosti", "loš napredak mehanizma odbrane", "obeležje večnih posledica", "bledo prisećanje reda radi", "zverinje prsti", "uvod u nered", "kruna nereda", "prijatelju", "zabranjena zona", "upotrazi za muškim zakonikom", "čist pisak" itd. itd.

Istina je ono što muči Ljubomira Đukića, istina u svim vidovima, a ne "tiho zadovoljstvo umesto istine". Čovek kao društveno biće u najtananijem smislu tog značenja: "bežimo od izlaza predrasuda stiže tajnovita drama zatvor u zlodelo u kome nam je utešno da nismo sami".

Mi ćemo u ovom našem radu dati jedan antologijski izbor pesama iz zbirke Smola. Uz taj izbor daćemo i kraća tumačenja izvesnih svojstava pesama, tumačenja njihove sadržine i tehnike, izraza. Izbor tema je takav da se kroz ta tumačenja više vide opšta svojstva knjige Smola i uopšte poezije Ljubomira Đukića. Naravno, usuđujem se da kažem da i ja u svojim radovima, pa i ovde, ne mogu da odolim blesku Istine, Istine poezije koja je možda najuniverzalnija istina, slika istine koja ne protivureči naučnoj istini.

Ali, Smola:

/smola u tečnom stanju

smola okrutnosti

magična smola/ (I)

Da, dokučiti smolu. Da bi se Istina dokučila:

odmakni se od sebe

stvorila sopstvenog

kome služiš žrtveno (II)

Dokučiti Istinu "prestravljen", Istinu čiji blesak krije neprozirnost ljudske biti i Ne(bića). A ipak, mi hoćemo, pesnici hoće. Đukić hoće da "naplati dubini nesaopštivost". On zna: "na detaljima kože jedino se srce ističe/poezija je oživela a za nastale posledice/ nema dovoljno reči ("prestup mogućnosti"); "olakšavanje u mržnji/caruju bezuticajne gole reči" ("po evrop-skom vremenu"); "sa užasavajućom lepotom/vladati do kraja/iskrivljenim rečima bez sadržaja" ("rasvetlice") i "sa prozorskog stakla kad-tad ću okrilatiti" ("uz neprestanu dozu užasavanja").

Đukić govori ozbiljne, krupne i bolne stvari. Naša halabuka, brbljanje, govorenje ne mari za poeziju. Ne mari za krvavo nevinim prosutim mozgovima što šaraju betonske livade. Ne mari za krik našeg izvezenog deteta što izdiše u grču prljave strasti pedofila-sadiste negde u luksuznom stanu velegrada "stare", "demokratske", "civilizovane", "kulturne" Evrope. Naš put u Evropu, u svet. Ona je došla kod nas "da se mi ne bismo izlagali trošku". Vatra i blesak prizemljenja da bismo videli i tajnu tajne.

Izbor i komentari

"bezbedan izgovor"

Naša "poezija", recimo uobičajeno - tekuća proizvodnja konjunkturne literature kipti od pevanja o "ljubavi". ]iftinski, ljigavo, lažno se peva o ljubavi, a oči nam se tope od mržnje. Kulja ulicama iz očiju, ozračila je betonske klisure, karirane gromade stambene. Sa ekrana televizijskih seku nas oči mržnje. Ulice išarane prosutim mozgovima i krvlju a naši pesnici pevaju o ljubavi. Rečnik psihijatrijski nema odrednicu ni za ljubav ni za mržnju (bar nema posebnu odrednicu). Rečnici polnog života imaju. "Mržnja nije prava suprotnost ljubavi, već njena dijalektička suprotnost." "Ravnodušnost."?! "Ljubav pomaže čoveku da preodoli osećanje osamljenosti i odvojenosti, a ipak mu dopušta da bude svoj, da zadrži svoj integritet".

Pravo reći, za divljenje je kako relativno mladi pesnik Đukić dokučuje istinu o psihologiji mržnje. Recimo, skoro je klinički pogodan ovaj lirski doživljaj mržnje. Od 99% naših liričara koji pevaju o ljubavi-(mržnji) ništa se ne može saznati. Istinite ključne stvari za genezu mržnje: osama - rađa mržnju. Recimo da je ovde, u ovoj pesmi, više sublimiraniji vid mržnje prema "množini" (socijalno, klasno, vrste ljudi, sveta). Mržnju uzrokuje saznanje o svetu - "iščitana stvarnost". Pesnik duboko psihoanalitički shvata meha-nizam samoodbrane, nad-Ja: "percepcija samoljubivo zatvorena".

Andrić je čovek kome verujemo. On kaže: "Nigde više nisam video mržnje u očima no u crkvama". Podsetimo na staroindijsku misao koju nesvesno koriste i Dostojevski i naš Milan Rakić: "Ja u tebi volim sebe sama".

Đukić zna da duboko na nesvesno nesvesnom nivou čovek se brani od mržnje, nalazi izagovor. Uklješten duh-duša u činjenici individua - (integritet telesni i duhovni) i "društveno biće":

u prizemnom svinjcu zamračenih činjenica
izgovor bezbedan

Dakle u anatomiji, fiziologiji, dinamičkoj dubinskoj psihijatriji i najekspresnije mržnje imaju "izgovor bezbedan" u društvu (svinjcu zamračenih.). Niste primetili "Ravnodušnost". Možda je ona neljudskija od mržnje.

Pesnik zadržava svoj integritet, ostaje svoj i time što mrzi množinu (distribucija), filozofska mržnja., i "percepcijom.", i "prizemnim." Velika je psihijatrijska rana, opasno mesto: "zamračena činjenica". "Gnev stvara stih" (Juvenal). "Gnev zatamnjuje pamet, ali osvetljava srce" (Tommaceo). Zar pesma "bezbedan izgovor" baš ove misli ne potvrđuje. Stvoren je stih i osvetljeno srce pesnika.

U našem antologijskom izboru sledeća pesma je

"staklo"

Poetičnost rogobatnosti. Poetična rogobatnost u terminima i jezičkim konvencijama: "fluorescencija detinjstva" ".pozitivno odgovaram na pitanje"

"tendencijom humorne panike". Naravno, Đukić se diskretnom ironijom lirskom distancira od rogobatnosti i od konvencija jezičkih. Možemo reći da i akustičku i značenjsku rogobatnost pesnik biohemijom estetskom, poetskom, dubinom doživljaja onog o čemu peva poetizuje - daje im visoku poetsku funkciju. Setimo se u tom smislu Majakovskog i uopšte avangarde s početka dvadesetog veka. No, evo reči iz pesme "staklo" koje vrhunski poetski oplemenjene, reči koje po nekom kriterijumu i osećanju stvari ne bi išle u pesničke reči. Inače, mi mislimo da su sve reči pesničke. Konačno evo tih reči: staklo, bubnja, pozivnica, sporazumevanje, pozitivno, podsetnice, tendencija itd. Kad kažemo poetično, mislimo pre svega na poetičnost u lirskom delu, lirskoj pesmi. Možda bi ovo o čemu govorimo bilo jasnije da ima interpunkcije. Nama je i bez interpunkcije ovo sasvim jasno.

"akcija prema smoli beskraja"

Jedna lirska metafizička mikrodrama. Duh pesnika u procepu egzistencijalno i manifestno. Mikrolirska drama mističnog mitskog pesnika koji oseća čaroliju jedinstva manifestnog, pojavnog i esencijalnog, Ne(bića). I, uprkos tome ostaje tajna tajne i opet tajna.

Pesnik dovodi u vezu manifestno, pojavno i esencijalno, Ne(biće). Naravno - date su tanane strukture manifestnog: ". pobunjenog/k(a)njiškog ćoška akcije/celine koje to nisu krajevi očaja/matričice subkulture čulni doživljaj".

Za mene je veoma zanimljiv Đukić u poeziji jer nekako nagonski, snagom talenta, vidi mnoge stvari iz dubinske psihijatrije, dinamičke psihijatrije, iz mistike, filozofije. Recimo u: "celine koje to nisu krajevi očaja" prepoznajemo staroindijski postulat "sve je u svemu". Prepoznajemo u "krajevima očaja" vrhunska mistična stanja, nemoć pred smrću i neprozirnost Ne(bića).

Ivanredno u stihu: "matričice subkulture čulni doživljaji" daje srž sub-kulture uzrokovane "čulnim". Mislim da stranice moje knjige U tami znaka 2 govore o subkulturi. Naravno, pre svega o tome govori Todorovićeva Govnarija. Evo ovde pesnik Đukić sintetično lirski govori krupnu misao.

Lirski rasplet ove mikro-metafizičke lirske drame je u stihovima:

trijumf nad sobom

sastavni deo poraza

u beskraju

To je kraj pesme, emocionalni zaključak, poruka. Ta poruka komotno može biti poruka čuvenih mističara sveta, velikih posvećenika. Ne, oni se nje ne bi postideli. Zar nije srž mnogih poduhvata mističara, onih koji teže prosvetljenju, udaru groma otkrovenja: "trijumf nad sobom", pre svega čulnim, telesnim, lišenim panike tela. Đukić kao da raskrinkava lažni uspeh mističara:

sastavni deo poraza

u beskraju

Avaj - "beskraj", udar u tamu neprozirnosti.

"samozraci"

Refleksivnost. Možda ovde treba postaviti pitanje: da li to što pesnik ne upotrebljava interpunkciju daje pravo i mogućnost da sam čitalac po svom nahođenju trenutnom zamišlja, "stavlja" interpunkciju i pravopisne znake. Da li je ta mogućnost već aktivnost čitaoca kao kreativca. Da li "nedostatak" interpunkcije znači i određena osećanja kao nečeg nestabilnog, nečeg bez čvrstih granica, nečeg kao mrlje. Znak da se ono ne javlja u čistom obliku i sadržaju. Dakle, tu je estetski materijal osećanja koji možemo "doraditi" po svome trenutnom osećanju. Celu stvar možemo doživeti kao bogatstvo estetsko, fleksibilnost značenja, jer po nekoj definiciji lirska pesma je živi organizam, ima X (iks) značenja, kao i svako umetničko delo. Ima mnogo značenja, ali i 0° (nulti stepen) je pomerljiv, ima ih više mogućih, bar u pesmama bez interpunkcije. Naravno, postavlja se pitanje proze i interpunkcije. U svemu se postavlja pitanje komunikacije i onog "šta je pisac hteo da kaže" i šta je rekao (subjektivna i objektivna ideja dela). Pitanje usmene poezije: akcenti, pauze, dužine.

Pitanje istorije interpunkcije: kako je bilo kad je nije bilo.

Zar se stihovi iz pesme "samozraci" ne mogu odnositi na ovo o čemu govorimo: čitalac - interpunkcija:

samorazumevatelja

izvođenja napipavanja

prepletene napetosti

Naravno, po našem čitanju, trenutnom osećanju može.

Samozraci, "skrivalice", "samorazumevatelja", "prepletene napetosti" "zvonko podbadanje".

Podsetimo da reč pitanje potiče od reči njušiti. Ovde su:

onjušene pudlice isplezive

željne podbadanja

zvonkog

Zvonko, pitanje akcenta.

Verovatno smo dosta proizvoljni u tumačenju. Uzeli smo baš jedno od X (iks) značenja ove pesme. Ali, učinilo mi se ovde pogodnim da još nešto kažem o divnoj Đukićevoj mani poezije - nedostatku interpunkcije, pravopisnih znakova kao sredstvu izraza ništa manje no i sama interpunkcija.

"II"

Specifičan manifest, program dosezanja Istine:

odmakni se od sebe

stvorila sopstvenog

kome služiš žrtveno

radi samoinicijative

uopštenog samosažaljenja

uvoštenog samoljublja

I možda po našem mišljenju, najvažnija "tačka" programa:

osećaj gađenja od moralista

koji ne razlikuju

ni potpunu usamljenost

od ludila dosade

Kipti naša "poezija" od "moralista koji." Ovde ističemo trenutno temu "potpunu usamljenost". Pesnik joj se često vraća i mi smo na kraju knjige posebno govorili o usamljenosti.

U zaključku pesme "II", emocionalnom zaključku Đukić kaže:

đavolovog direktnog pripitomljavanja

a da nisi prestravljen i ti bi se rugao

Đavo nije nužno zlo. On je i kreativac, bar u narodnoj mitologiji. On je saradnik boga. Ovde, u ovoj pesmi, za nas je đavo događaj jer nije upotrebljen u našem hrišćansko-kolokvijalnom smislu kao što čine pesnici naši, pesnici nove crno-bele tehnike tranzicije, restauracije. Divan splet đavola, "Mefista" i egzistencijalnog straha: ". prestravljen. rugao"

Ubedljiva lirska mikro-drama u iskrenoj dijalektici realne metafizike.

"III" (uz neprestalnu dozu užasavanja)

Samoća. Svet. Otuđenost. Pesnik, recimo, malo neodgovorno, flertuje sa samoubistvom. On upadljivo sanja da će: "sa prozorskog stakla kad-tad ću okrilatiti".

"javna podrška"/rasprodaja u istražnoj radnji/

Retka pesma u našem pesništvu. Žar i vatre Remboa. Pesma javno/tajnih žarišta psihijatrijskih. Homo dupleks. Divna tanana globalna lirska mikro-drama psihijatrijska.

Ostavljam je celu čitaocu neka tumara po tajnim spremištima rečeno-nerečenog. Priznavajući slobode punoletstva tela i duha, evo cele pesme na uvid:

i dalje izvoljevaš trzalicu bumeranga

trpiš udarce po liku i delu

mutne predrasude poturaš

pripitomljavanje neobuzdane energije

balansirajući podmitljivo izdignutu zadnjičicu

obrasce platforme hrabrosti nadrealnog divljeg

besa

zbog u ljubavne jade slobodnog stila

pljuštiš usmeno finalni duplikat

Mi izdvajamo kao ključne stihove iz dubinske dinamičke psihijatrije lirske dramatike:

... udarce po liku i delu

mutne predrasude poturaš

pripitomljavanje neobuzdane energije

... hrabrost nadrealnog divljeg

besa

zbog u ljubavne jade slobodnog stila

pljuštiš usmeno finalni duplikat

"reprodukcija"

I žargonski tip jezika blesne u novoj poetičnosti. On u gustišu tanano satiričnog osećanja sveta procveta novim smislovima. Tu su: "zanimacija", "kožnjak", ali u kontekstu:

moderne istorije

civilizacije

.......

prividom boljeg

sutra

"brige nižeg reda"
/uz pomoć Žorž Bataja/

Kao da su jedni iz drugih iznikli stihovi i misli iz Govnarije Miroljuba Todorovića i iz moje knjige U tami znaka 2:

agitatore moralne dvosmislenosti

...............

nagrađuju svoj strah

konačnim rezultatom

nagomilavanjem patnji

"loš napredak mehanizma odbrane"

Obuzima me neka uzvitlana tuga što nisam znao za izvestan broj pesama Ljubomira Đukića. Nažalost nisam znao i da postoji. Sigurno bi moja knjiga U tami znaka 2 bila bogatija u osvetljavanju tama znaka Govnarije, reklamokratije Miroljuba Todorovića. Čak na trenutak, u meni blesne sivi osećaj promašenosti. No, za utehu, evo sintagmi stihova iz pesme "loš napredak mehanizma odbrane":

lokalni tartifi sa prezirom

gledaju galeba što pluta nad rekom

smišljaju proizvodnju istine

..............

nude reklamu žapčevog modela života

izražajna sredstva svedena na percepciju

kvazi folklora

Da: virtuelna stvarnost - "proizvodnja istine". "Žapčev model". - žablja perspektiva. "Kvazi folklor" - mistifikacije birokratske čije je proizvodno sredstvo i n a r o d.

"nedokrajčene radoznalosti"

No, idemo dalje, ostavimo zadivljujuće tanane sinteze lirske duha "antipesama egzotierici panonije". Naše Panonije, Panonije sveta i prve naše uši i mi naviknuti na podmuklu retoriku ljubavi i patriotizma u vatrama govorenja i brbljanja stihovanog ne čuju, ne vide poeziju. Jer, poezija se ne vidi i ne čuje, ona se oseća. Poezija je, kako misli Filipe Leone, španski pesnik, ono što ostaje kada se odbiju reči, slova.

"provincijske teatralije"

Retke tanane slike provincijske, recimo starinski, kaćiperke moderne ozračene savremenim životom preko medija i životnom praksom. Neka eterična minucioznost u slikanju, minucioznost francuskog duha, recimo, stila čuvene knjige Opasnih veza.

"obeležje večnih posledica"

"Prizivajućeg poretka kiča". Postoji opasnost da ovaj moj rad pređe u neki rad upoređivanja Govnarije Miroljuba Todorovića i moje knjige U tami znaka 2 sa Đukićevom poezijom. Naravno, nećemo to dozvoliti.

"žena čičkara"

kroz glavu mi provlači krvavo klupče

kako žena čičkara iglom potkiva

glavu tek rođenog kopilana

"Moje" teme. "Njegove" teme. Teme našeg vremena. Teme svih vremena. Možda sam još uvek zarobljenik Govnarije, Tame znaka 2. Vidim njihove znake i gde ih nema. Čiji su koji znaci?! Znaci, signali vremena našeg. Od iskoni. Možda znaci i neutralne prirode. Znaci Ne(bića): "proguraj glavu ako smeš" ("dolivene vinjete").

"ravnica izvidana planinom"

Duh pesnika Đukića oblikovan je naravno i topografijom i narodima, ljudima. Pitanje svih nas: "šta sam kad bežim od ljudi". "trezvene poremećenosti".

Već smo upozorili da ćemo opširnije o samoći, outđenosti na kraju ove naše knjige.

"bledo prisećanje reda radi"

On, oni, mi koji "o minulom gluvom sećanju lažemo".

("otvorene sumnje")

. Trajemo, živimo, a "iznutra ujeda ritam" i "sa gošćom/golom smrti".

" 'jutarnja' /zadnji kontakt sa spoljnim svetom?"

. Tu je kao priviđenje, bez prividnog reda javi se misao na:

jutarnja

/zadnji kontakt sa spoljnim svetom/

tvoj glas krije opasnost

kad podvikneš "jutro" smanji se

za jedno odbrojavanje.

"jedna od mogućnosti"

. I tu je još. Liči mi na moj iskreni flert sa samoubistvom od dečačkih dana. Projekcije. Tanana psihologija suicida. Mislim da kliničari psiholozi, psihijatri imaju šta da traže u poeziji Ljubomira Đukića. Evolucija. do mutiranja i biti u nebiti. No, evo kraja pesme:

nadolazak novih vizura sklanja u svečano obećanje

pribojavajući se ne toliko užeta

koliko zadnje slasti strašnog suda

"zverinje prsti"

Da sam žena, žensko, dosad bih mnogo puta bio ljut na pesnike zbog njihove svirepe neubedljive laži o ženi, o ženskom telu. Naravno, ima velikih pesnika sa merom iskrenog zanosa lepotom i telom žene i rađanjem. No, setimo se budizma i ženskog tela. Delimično je i moja knjiga U tami znaka 2 jedno negodovanje protiv idealizacije knjiške, prljave idealizacije koja više dolazi od knjiškosti, klišea, literature.

Seksolozi i psihijatri su podozrivi prema veličanju žene u poeziji a pogotovu prema erotici, polnoj moći pesnika.

U retkim pesmama koje možemo nazvati ljubavnim, Đukić pokazuje veliku meru i istinonosnost. On više daje značaj socijalno-erotskim motivim, skoro satiričnim bojama. Već smo izdvojili pesmu "provincijske teatralije". Evo sada celu citiramo pesmu "zverinje prsti":

znoju sa čela dodaješ puder

nanosiš masku namičeš brushalter

skupljaš ih nad pokretačem

s njima se potajno varaš

koriš i obećavaš

da ćeš mu sklopiti oči

tvoji prsti su zverinjak

dragi

Pravo reći stidim se od žena zbog erotske lakirovke većine naših pesnika. Neka stanu pesnici pred fabrike kad izlaze radnice. Neka vide one što se rastaju od drage, neka prođu kroz "Picin park", neka odu na buvljak. Neka gledaju našu skarabudženu novokompovanu gospoštinu, gospođe, prljave skorojevićke. Sve su to žene, majke, sestre. Pa, eto od pesnika bar tražimo elementarnu istinitost a ne outžnu knjiškost, puki romantizam, sentimentalizam, sladunjavost od kojih i ovo malo muškosti što je ostalo se gasi.

Dakle, poezija Ljubomira Đukića (naravno i nekih drugih) je istinonosna. Ali, da bi videli tu istinunosnost moramo pokazati laž, bar je tako u ovoj temi.

"izjava virbafona"

Pesma duha pesme, javna podrška. Đukić je jedan od retkih pesnika kod nas pa i ređih u svetu koji slobodno govori, peva o posebnostima erotskim. Dozvoljeno nedozvoljenim. Sigurno je mnogo češća pojava da pesnici pevaju o "ženama" a u stvari su muškarci u pitanju. Što se tiče toga nije samo Prust u pitanju. O našim pesnicima skoro i da nema tih tekstova. Vojin Matić ima nešto o Lazi Kostiću. Ima nešto u nekim polnim knjigama o onaniji Tina Ujevića. O čemu govorimo? Govorili smo o tome da Đukić slobodno uzima tu temu. Pevati o ubici ne znači da si ubica. Opisivati Anu Karenjinu ne znači da si Ana Karenjina.

No, evo stihova:

efikasnog stanovišta znakova

anahronom senzualu nameću

da ljubav deluje

kao računica đubrenja

- uhodim dečačića

uvodim dečačića

...........

dorian greja

"zasi(r)ćeno postizanje cilja"

Stihovi iz duha Tame znaka 2:

/gorki smeh

isprdak mrak

instant dah

probavni trakt

gorki smeh/

Da kažemo uobičajeno, ovim stihovima nije bilo suđeno, kao i mnogim drugim Đukićevim stihovima, da tananošću oplemene U Tami znaka 2.

"imamo celi fut"

Ova je pesma neki tematski produžetak prethodne dve pesme. Navodimo stihove:

satiri u parnom kupatilu budima

u vizuelnom dostojanstvu

ne spotiču nas obesni emfatični moralisti

poznati sa ulice

nudimo im partiju ovulacije

..............

"živimo u žalosna vremena

kad se seksipil meri centimetrima"

"prijatelju"

Zgusnuta tananost. Prefinjena iskrenost. Sve u nekom zamršenom klupku: griže, strepnje, iskrenosti, osude od sebe i sveta. Možda tiranija "nagog tela" i "najfiniji prijatelju".

Ne znam mnogo pesama ove iskrene tematike. Ali, čini mi se da spada u vrhunske tvorevine ove vrste, ove teme. Tema je duboka, škakljiva u istinonosnosti u svim pravcima. Homoseksualizam "poznati i u životinjskom svetu". "Biološka dispozicija". "Životna sredina". "Struktura ličnosti". "Skriveni", "povremeni", "javni". "Svaki peti muškarac je homoseksualan". "Biseksualnost". "Samo san homoseksualni".

Sve ovo navodimo iz nauke o polnosti da bi koliko-toliko razumeli pesmu "prijatelju". Napravimo neko žarište sintagmi da bi koliko-toliko srž pesme bila bliža čitaocu. To moramo učiniti jer živimo u mitu grdnih "muškarčina", pa i pesnika muškarčina. Obilića. itd.

najfiniji prijatelju

ti što preuzimaš šarolikost

..........

rizik upadljivog udesa

ispovedaonice

..........

. bliskosti

okamenjene legalizacijom izopačenosti

p(r)oigravaš se provokacijom

... ustručavanim očajnicima

želje su moje u tebi

besmrtnom merkatoru duša

U tom zamršenom čvorištu treperave igre procena, igre uklještene duše i tela jedno od drugoga. No, možda je u toj neodređenoj određenosti treperavoj moć pretvorljivosti duha kreacije.

Ako je svaki peti homoseksualac, onda taj podatak (dokumentarnost, naučnost. principi realizma) pisci, pesnici koji pretenduju na realizam i "večni realizam" moraju imati na umu. Znači, jedna petina dela sa bračnim i ljubavnim mukama mora imati tu temu.

Seksualna ambivalencija. Polni identitet. Hromatinski pol. naknadno usvajanje seksualnosti. Seksualna kultura preneta govorom. Osećaj erotske privlačnosti prema sopstvenom polu. Žene u muškom telu. Devijacija prema seksualnom objektu. Svesni i nesvesni fantazmi. Usvajanje tipa ljubavnog izbora. Parafilije. Poremećene seksualne orijentacije. Ne spada u seksualne perverzije. Zadovoljstvo svojom seksualnom orijentacijom.

Eto, recimo grubo: u ovom buketu stručnih kvalifikacija homosek-sualizma prepoznajemo i intime, patnje opevane u ovoj pesmi. Slika nemogućnosti "zauzimanja banalnog mesta u svetu rada i održavanja normalnih društvenih odnosa". Nemogućnost ne "privlačenja pažnje".

U slučaju sadržaja ove pesme Đukićeve, može se sa sigurnošću govoriti o "rafiniranosti, sklonosti ka umetnosti i kreativnosti".

"Usamljenost, nespokojstvo, nezadovoljstvo".

"Bure duše i tela" u "prijatelju" ravne su burama Jefimije i srednjo-vekovnih iskrenih isposnika.

Verujem da je ovo naše uopšteno osvetljavanje, recimo tako, pojave i te kako doprinelo razumevanju "prijatelja" i "šarolikosti ispovedaonice" "zavodljivog udesa".

Možda je u prvom, socijalnom planu, važan prodor u temu, u činjenicu da i za nas važe opšti psihijatrijski seksološki zakoni. Za nas Srbende, Crnogorčine, ljudine, muškarčine, drugarčine, boemčine, Obiliće. Važan je prodor u temu, javni prodor, jer ako je "svaki peti", onda sazlužuje istinsko-realističku obradu, ekspresivnost. Da vidimo šta se krije iza persona patrijarhalnih. Naravno, za pohvalu je Đukićev lirski poduhvat. Matavulj je pokušao, ali iz njegovog Bakonje fra Brna su izbačeni delovi sa temom homoseksualizma.

Sve u svemu, prisustvo ove teme u Đukićevoj knjizi je višestruko istinonosno i provokativno. Verovatno u našoj literaturi provokativno sa zakašnjenjem. U tu čast setimo se i Satirikona Petronija Arbitra i vrsnih rokera i njihove lirike.

Čitalac, pesnik Đukić to zna, mora znati da Agata Kristi nije bila ubica, da Balzak nije bio Čiča Gorio, da Sterija nije bio Kir-Janja, da Puškin nije bio Tatjana. Znači, bez obzira na prvo lice, na lirsku subjektivnost, lirske pesme imaju opšteljudsko značenje. Gete kaže - "Ja sam kolektivno biće". Radoje Domanović: "U meni živi devet Radoja Domanovića" itd. itd. Đukić kao i svi pesnici sveta peva o fenomenima, pojavama, o tipovima. O ljudskim srećama i nesrećama. Da ne teoretišemo mnogo. Koliko je epsko prividno objektivno, toliko je i lirsko prividno subjektivno. No, pesnici snagom uživljavanja sve jesu i sve nisu.

Ponovimo: neosnovano jedna od suštinskih tema čoveka se u našem pesništvu i literaturi zaobilazi. Plaćamo danak patrijarhalnosti, predra-sudama, malograđanskom duhu. Danak lažima. Prisustvo ove teme je veliki doprinos istinonosnosti poeziji Ljubomira Đukića.

Naši junaci sve mogu biti: i nacionalisti, i kockari, i religiozni fanatici ali ne i cicije; mada je svim tim isto psihijatrijsko žarište - dualunitarnost. Sve mogu ali ne i tvrdice, a upravo naše vreme kipti od cicija, ali ima i homoseksualaca.

Koje su to knjige koje se bave "sudbinom" "nebeskog naroda", "zlom" i "dobrom" a koje obrađuju ovo o čemu govorimo.

Dakle, Đukić je bar od mlađih pesnika neko ko nema tabu tema. Nije tabu tema pedofilsko kasapljenje dece i nekrofilija. Pune su novine, elektornski mediji a naši pesnici sve to ne vide. Zar druge delatnosti da idu ispred poezije. Vreme izopačenja poezije.

"zarazeno drvce"

"zarazeno drvce".

/u mašineriji krikova mame se žrtve

prilagođavamo se bez smisla

već i fragmentarno ulazimo u lukavstvo

provincijske skučenosti/

Evo, pesnik Đukić nam pomaže da izađemo iz "provincijske skučenosti". "Ostaje kruti krug omče". Čini nam se dok pišemo o njegovim pesmama da taj krug visi negde poviše moje glave. Ne znam čije. Uprkos tom krugu, mi, koji se motamo oko Govnarije, U Tami znaka 2, u Smoli mislimo da treba:

delove razobličiti preterano

u obzir dolaze bezobzirni

i zanimljivo problematični

I rafali stihova, i svirepa istinonosnost, i svirepa iskrenost. Ipak, pričamo priču, odlaganja smrti. Eno, iz daleke budućnosti vide se tragovi našeg postojanja. Ono se nazire osvetljeno buktinjom Istine i poetskom lepotom.

("nešto treće")

Divni prelivi evolucije senzibiliteta, mutacija osećanja:

s njom nesta i stidljivost

zameni je znatiželjnost

...........

milost koja se stiče

kad se izgubi trezvenost

............

dečački obrazi

pročitani su pažljivo

od danas te smatram bratom nadahnuća

Naravno, ostajemo na izdvojenoj temi, ostale implikacije zanemarujemo.

"huk uz vetar"

Lepota rasplinute erotičnosti., i prema ženi. Retki su stihovi iskrene lepote o ženi kao što su ovi u "huku uz vetar":

od naginjanja rastuženih dojki

..............

uzorna nagosti

..............

okom si srce razrezala

milostivo najružnija

............

zamenjena si sa ogromnim ništa

huk uz vetar tvoji su citati

Žena. i žensko telo. i udar u metafizičko.

"zabranjena zona"

Verovatno naš najtananiji pesnik treperave topografije tela:

poklanjam vrisak gladi kanibalizma

gladim te po leđima buljenjem

u napunjene mesnice zaprepašćenja

odlučno uklesan dublji poljubac

grki zapisnik po koži

Da - pesma "zabranjena zona".

"rubensov raskošni model pokraj tise"

Divna tananost preliva disparatnosti; istinonosna tananost. Pesnik nevidljivo čini vidljivim. Metafore kao sredstvo otkrivanja istina a ne ukrasi metafore. Neizmišljene metafore, rođene u bleskovima sreće otkrivanja istina, mikroistina kao dela sistema istine, Istine i ISTINE. No, evo primera:

opekli prst celiva bol

..........

ludost proključala od surovosti izazova lepa

kao tek prvi let

.............

iz tvrdog časopisa uzavrele elegancije

Spektakularna lirska slika naših publikacija, njihovog "dizajna" - "uzavrela elegancija", a ne diskretna.

"podiži kamene biljege"/zastrašujuće ljupka ferija/

Divno lirski filmično. Moderna filmska tehnika bi zaista sve metaforičnosti ove pesme lako dočarala. Snimiti bukvalno i metamorfozu u crnog labuda muškog. Nesrećan sam što nisam snimatelj, režiser.

Dražesna lirska storija o njoj, mitsko-tajnom biću koje se dopalo "dijaku imenom nečastivog". U metaforičkim vrletima žive istine prepoznajemo i manifestno, naše. No, evo zadnjeg stiha, programskog: "Načinivši ugostiteljski art opakim i zaraznim".

Ostavimo Sibilu panonsku, opštu. Ostavimo babetinu, "matoru vešticu" nek proriče, nek tajne budućnosti sriče. Da nije ta "matora veštica" pesnik? Možda sam Ja, Ti, On(a)?

Evo nove pesme, budući da nema naslova nazovimo je beznaslovka. Ima samo tri stiha:

pucketaju prareči

iglene uši

pesme za sebe

Eto, uz prareči dodajemo da je rečenica nastala pre reči. Verovatno se ponavlja evolucija nastanka jezika čoveka u razvitku govora deteta. Dete tek u trećoj, četvrtoj godini dobija predstavu o glagolu. Prareči u arhetipskom, kolektivnom, u individualnom.

Pesnik dobro naslućuje da su, ako je rečenica nastala pre reči, a jeste, prareči, njihovo pucketanje bile pesme, prapesme, "pesme za sebe". Jezik bebe, dete je dokaz da je prvo rečenica nastala, pa onda reč. "Mama" je pesma, krik protesta, krik opstanka. kroz "iglene uši"., i jezik reč., reč-draž, žarište - pesma za sebe, po sebi.

Postoje u signalizmu naših pesnika neke verbo-vizuelne pesme od reči-pesme. Recimo, signalistička pesma Miroljubiva Todorovića Nestati ili Pesma ni o čemu od istog autora. Do ekstrema u bezrečici došao je Milivoje Pavlović sa Belom knjigom (300 čistih strana).

Zaista, provokativna pesma, manifest pesma, pesma koja izaziva i misao na kuboa itd.

/"piše u nadgrobiju"/

Da, krenusmo dalje u novu pesmu Smole.

/crne slutnje

đavolski složene

potpuno stajemo

u njihove okvire/

Možda su te "crne slutnje" "đavolski složene" okvira pustih pustara prazne praznine bele Beline i njene praiskonske tame.

Možda se do njene srži, srži Beline stiže preko tišine:

nas je dvoje

tišina vlada

ruga mi se ("čitljive emocije)

Preko bura tela sa senkama Beline, njena ruganja.

uleti ugarkom

sabitim ulističenim

u krezubo zadovoljstvo

.........

u telesni sebe

još tražim

skrivenu golotinju ("stepen ištem")

Osvajanje metafizičkog, možda preko neke realne metafizike seksa, tela.

"ČIST PISAK"

Možda se stiže do neke esencije, Ne(bića) i preko ČISTOG PISKA. Ima li ičeg čistog, bezuzročnog? Možda prazvuk - OM. Bezuzročna uzročnost. Na putu očišćenja, prosvetljenja, dosezanja Jednog, Sve:

pisak je čist

/signeta/

vodi nas

dubokoj večnoj

vodi nas

Dakle - "dubokoj večnoj". ČISTI PISAK se završava sa:

bez zločina

muške stvari

kraja nema

Možda u svemu učestvuje zlo. Priroda đavola ne shvaćena kolokvijalno hrišćanski.

/"leptirov nagon"/

Možda nam lirski tok zbivanja, naročito nekoliko zadnjih pesama, može učiniti jasnijim "prevod" simbolističke supstance pesme "leptirov nagon". U pesmi je i tercina:

iz smirenog bića

savest izrasta

stablo smreke

("Wen-ch' angu")

Starac - smrtnost. Vreme - ezoterična i okultna mudrost. Gušter - "mučaljivost. božanska mudrost, atribut Hermesa.". Breskva - "blago-slovena voćka., voćka spasenja vrline srce jezika".

Znači - vreme mudrosti pretvorilo je božansku mudrost, mučaljivost, pretvorilo je dakle u varku spasenja i vrline srce jezika.

Ovaj šematizam u "prevodu" simboličke supstance nužan je radi jasnoće. Posle toga preobraženja, pretvaranja "graditelj zakona" "koji zna druge mogućnosti stvaranja i druge potencijalnosti, kao i slobodu od konvencionalnih principa pojavnog sveta" - poštovanje zveri - dolazi u stvarnost. Znači, zakoni nepojavni Šesencije Ne(bića)] dolaze u stvarnost. Recimo grubo - biće primenjivi kao "pozitivni zakoni" društvenog bića.

*

Naš izbor iz zbirke Smola ovde se završava sa jednim čeznutljivim pogledom na "belokrilu zaručnicu". Možda smo se uplašili što ona "sakati oči".

Da li ima pravo kritičar, esejista da se uplaši? Zar nije njegova funkcija da druge plaši.

Naši komentari esejistički su kratki, možda su više nagoveštaji. Ostavljene su naravno mogućnostima čitaoca da da drugi izbor i druge komentare i da "produžuje", "proširuje", "prosleđuje" i pesme i naše komentare.

U filozofsko-mističnom smislu pesma "Wen-ch' angu" možda bi bila dobra za kraj. No, pesnik Đukić ima svoje razloge za još 6 kraćih pesama. Mi te razloge vidimo u kretanju u zakonima Ne(bića) kao manifestnim. Podsećamo na stihove iz tih pesama: "pesma bez reči", "zone rizika" i navodimo stihove iz pesme "voljeno biće":

nadam se da te nisam uzalud

tražio otkrivao

Kao da počinje sve opet.

Moj zadatak kao kritičara, esejiste, ja vidim pre svega da jezik poezije prevedem na čitaocu jasniji jezik, da ekspliciram, da prepoznam smisao "blaženog stanja". Poetiku jasnosti da prevedem na drugi tip jasnosti.

Po prirodi stvari poezija je mistična, zagonetna. Oprostimo pesnicima i ako "mute svoje vode da bi izgledale dublje" (Zaratustra). Meni su posebno dragi pesnici čije su "vode" prirodno mutne, ali iskrene. Na kraju - lako se snaći u bistrim vodama. Mi smo se trudili da prirodno "mutne vode" Ljubomira Đukića prepoznamo, da uđemo u njihove tajne i smislove.