Mihail Epštejn
Povratak anđela

Anđeli su napustili naš svet u doba Renesanse, pošto su se sveli na puku retoričko-pesničku figuru i mističnu lozinku. Među 120 fundamentalnih tema zapadne civilizacije nabrojanih u mnogotomnom izdanju „Velike knjige zapadnog sveta” anđeli zauzimaju prvo mesto u abecednom spisku ali zasigurno poslednje po učestalosti spominjanja, posebno u 19. i 20. veku.

I evo – anđeli se vraćaju. Poslednjih godina se u Americi i Evropi pojavilo nekoliko sasvim ozbiljnih filmova i knjiga, u kojima anđeli nastupaju kao glavni junaci. Najveću popularnost je stekao film nemačkog režisera Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom” u kome se anđeli spuštaju na zemlju, mešaju s ljudima, delimično čak postaju ljudi. Oni grle ljude, zagledaju im se u oči, osmehuju se produhovljeno-tužnim osmehom u kome se sveznanje graniči sa neznanjem, – ali najvažnije je to da se i ne trude da ljude nečemu nauče, da im prenesu nekakvu vest. Film se završava scenom gde anđeo po imenu Danijel, postavši čovek, stoji u cirkuskoj areni i čvrsto drži uže na kome se vrti, lebdi, uzleće voljena akrobatkinja Marion. U anđelu se budi muškarac, u ženi se otkriva ono anđeosko. I, dok se on spušta, ona se uzdiže.

Ove nove anđele ne možemo jednoznačno svrstati u kategoriju svetlih ili tamnih, oni nisu ubeđeni u sopstvenu misiju, oni stupaju u mučne, nerazumljive odnose s ljudima. Koji je onda razlog što dela posvećena anđelima i njihovom otuđenom i ujedno saosećajnom odnosu prema zemnom životu, izazivaju masovno interesovanje i bivaju prihvaćena kao tačan snimak savremenog stanja duhova?

U srednjem veku u centru vasione stajao je Bog, u novo doba – čovek. Sada se ispostavilo da i teocentrizam i antropocentrizam imaju svoje negativne strane – crkveni dogmatizam ili državni totalitarizam, sa lomačama inkvizicije i pećima Aušvica. Eto zašto je potrebno naći neku srednju, prelaznu kariku duhovne hijerarhije – neku instancu koja ne bi bila odveć uzvišena, bez imalo ovozemaljskih aroma, ali i ne odveć profana, lišena uzvišenih orijentira. U takvoj hijerarhiji središnje mesto zauzimaju anđeli – i upravo su oni ti koji dospevaju u centar savremene polureligiozne svesti.

Povratak anđela, ma kako čudno zvučalo, pripreman je tokom cele istorije. Sam zemni svet koji je, reklo bi se, za sva vremena napušten od strane anđela, postepeno postaje sve više krilat i angeličan, u rezultatu sasvim prirodnih tehničkih procesa. Telefoni, televizori, kompjuteri, avioni, rakete – i jesu angelični, u smislu da predstavljaju novo lice duha u autonomnim fizičkim telima. Upravo je krajnja tehnologizacija i depersonalizacija kulturne sredine razotkrila prisustvo „novih anđeoskih sublimnosti”.

Angelizacija – to je najnovija faza istorije ili, bolje, post-istorije, koja dolazi posle industrijalizacije, automatizacije, atomizacije i drugih revolucionarnih tehnoloških dostignuća epohe modernizma. Na izmaku 20. veka ispoljava se ne samo bezdušni bilans tehnološkog otuđenja, nego i zagonetna, nadljudska forma njegovog oduhotvorenja. Ono što se modernističkim kritičarima zapadne civilizacije – marksistima, egzistencijalistima, humanistima-psihoanalitičarima (kao što su Hajdeger, Sartr, Lukač, From) – činilo kao otuđenje i gušenje ljudskog, u suštini mu je pridavalo anđeosku formu, koja se i otkriva postmodernoj svesti: prozračna plot, moćan glas, nedosežljiva krila. Umesto modernističke kritike bezdušne civilizacije (i umesto nostalgije za njenim arhaičnim, stihijno-prirodnim ili klasičnim, razumno-ljudskim formama) dolazi postmodernističko divljenje pred novim, otuđeno-produhovljenim, anđeoskim formama ove civilizacije.

Anđeli su napustili evropsku civilizaciju zajedno sa padom vere u onostrano – ali sada, u rezultatu nekolikih vekova tehnološkog napretka, onostrano i natprirodno nam se ponovo približavaju, sada već u telu ovoga sveta, upravo kao rezultat njegovog samootuđenja. Prikaze, otuđene od svojih izvornika, zvuci, otuđeni od govornika, srebrnasti aeroplani koji zamiču iza oblaka – to su anđeoski simptomi savremene civilizacije koja postaje sve sablasnija, sve više znakovna. Topljenje materije, iščezavanje supstancije – to su otkrića fizike još s početka ovoga veka; svi napori nauke i tehnike samo su nas još dublje uvukli u sferu nevidljivog. Srednjovekovni čovek bi naš svet doživeo kao obitavalište anđela, gde su nadljudske sposobnosti uzele obličje automata i robota. Ceo svet je prožet nevidljivim putanjama komunikacija; radio i telefon, koji momentalno emituju glas s jednog na drugi kraj planete, podsećaju na anđeoske glasove, koji su se orili odnekuda, iz komešanja samog vazduha. Čak i kompjuter na kome sada pišem ove redove i koji je sposoban da ih zauvek sačuva u svojoj memoriji – ni on, naravno, nije samo mašina za olakšavanje manuelnog rada; to je anđeosko telo koje za mene, umesto mene, obavlja rad moga uma i, iz nesagledivih dubina displeja, saopštava mi njegov rezultat.

Ali postoji i ogromna razlika između drevne vere u anđele – Božije sluge, koji okružuju Njegov presto i pevaju mu himne, i savremenog angelizma, u kome, po pravilu, nema ni pomena o Svevišnjem. Današnji anđeli – to su vesnici bez vesti, suverena duhovna bića, nad kojima nema nikakvog starešinstva, nikakve svemoguće i sveznajuće volje. Interesovanje prema anđelima – to je simptom savremenog stanja kulture koja žarko želi i nikako da se odluči da postane religiozna. Anatomija anđeoskog – to je duhovna eklektika postmodernizma koji je već izmakao strogim postulatima monoteizma, prekalivši se, uza sve to, bitkama sa iskušenjima ateizma i sa malaksalom ravnodušnošću agnosticizma. Sve je već iza njega: i vera u Svevišnjeg, i neverovanje u Njega...

Ono što ostaje – to je kontakt sa anđelima, čistim duhovima, koji čine isto takvu raznolikost natprirodnih razuma i volja, kao što su raznolike zemaljske kulture u vizuri postmodernističke teorije multikulturnosti. Angelizam – to i jeste nebeska verzija pluralizma, religija postmoderne, kada se uspostavlja mnoštvo ravnopravnih i samosvojnih duhovnih bića umesto jedne istine, jednog svemoćnog Nadbića.

Tradicionalna religioznost Zapada potčinjavala je svu raznolikost zemnih pojava jednoj volji Tvorca; u agnosticizmu se ta raznolikost doživljava sama po sebi, izvan ili čak nasuprot svevišnje autoritarne volje; najzad, sledeća epoha, nakon agnosticizma, opet otkriva dubinu onostranog, ali unosi u njega posmodernistički osećaj za razlike. Nestvarni svet se poima kao skup jedinki, nad kojima više ne lebdi figura vasionskog diktatora i demijurga. Angelizam – to je nova avantura zapadnog duha koji traga za mnoštvom ne samo u politici i kulturi, nego i unutar nadstvarnih svetova. Anđeli, oslobođeni svoga srednjovekovnog služenja onkraj vladarskog prestola, čine mnoštvo po samoj suštini duhovnog kosmosa, koji se ne može svesti na jedan metafizički princip niti izvesti iz jedne natprirodne volje.

U isto vreme nikako ne treba mešati angelizam sa neopaganstvom, preporodom mnogoboštva, kultom prirodnih stihija. Paganstvo zna gde bogovi obitavaju, dok angelizam prebiva u neznanju o bogovima. Razlika izmedju anđela i bogova, bez obzira na ovaj plural, je u tome što su anđeli providni i smerni, dok bogovi jarosno i likujući vladaju zemljom. Mnogoboštvo divinizuje prvobitne snage prirode i može da deluje u sklopu sa ekološkim i neofašističkim pokretima ali ostaje tuđe savremenom religioznom pogledu na svet, nastalom smrću Boga a ne njegovim preobražajem u Pana ili najadu. Izdašno-telesni bogovi paganstva mogu da zadovolje samo uspaljene marginalce i autsajdere, koji ne spadaju u svoje vreme dok maštaju o arhaičnom prevratu, o revolucionarnom povratku Tradiciji. Klanjati se bogovima vatre i zemlje – knjiška je nakana; neopaganstvo se kreće unazad, prema slikama iz školskih udžbenika, ka davno odraženom politeizmu umesto da se zaputi dalje, iza granica kako monoteizma tako i ateizma.

Angelizam – to je sledeća, post-ateistička faza pogleda na svet. Anđeli nisu bogovi, oni su samo poslanici koji su zaboravili ko ih je poslao, ili skrivaju to od sebe i od ljudi, i to zaboravno poslaništvo im pridaje pomalo zbunjen i otuđen izgled. U anđelima savremeni čovek prepoznaje sebe, jer se i sam davno odvojio od tla i nekuda odbludeo, nigde putokaza, ni otraga, gde u industrijskom smogu trne icrpljena zemlja, ni spreda, gde se rasplinjuju konture jedinoga Tvorca. Kakvi sad tu svemoćni bogovi, kakva igra prirodnih sila! Anđeli su zato i dospeli u centar savremene religiozne potražnje, jer oni, za razliku od prvobitnih bogova, netelesno lebde nadohvat zemlje, tek ponekad, za svoj račun i na svoju odgovornost, prelazeći granicu. I, za razliku od boga judaizma, hrišćanstva, islama, nemaju jedinstvenu suštinu, njima ne rukovodi promisao.

Angelizam demaskira metafiziku božanskog prisustva, čisti veru od neizbežnih atributa znanja, religiozne uverenosti, ontološke verodostojnosti. Poreklo anđela je nejasno i nikada ne može biti objašnjeno, dok Bog potiče Sam od Sebe. I paganski bogovi i Bog monoteizma poseduju punoću samosvojne suštine, dok su anđeli tek predstavnici Nečega Drugog, što nikada nije jednako sebi. Andjeli su uvek – samo tragovi, kao “tragovi bez izvornika” u terminologiji Žaka Deride – tragovi koji vode u onostrano, ali bez da svedoče o njegovom postojanju. Angelizam – to je posledica religiozne dekonstrukcije onostranog sveta, od koga ostaju samo znakovi bez označenika, samo poslanici iza kojih nema onoga ko ih je poslao. Angelizam – to je dubinska nezasnovanost sveta, u kome su čak i onostrane snage, pozvane da ga objasne i zasnuju, lišene porekla, božanske prirode – i ispada da su sekundarne, prenosne. Ova beskrajna prenosnost, neprekidno poslanstvo i vesništvo bez Vestodavca, i čini bezizlazni krug i muku postmodernog vesništva.

Vesti se prenose, ali kako utvrditi njihovo izvorište – one od samog početka nastupaju kao glasine, nešto što je „već” čuveno. Anđeli – to su glasonoše o drugim svetovima, ali ko je pustio te glasove, čemu oni odgovaraju, ko je iza njih – nama nije dato da znamo. Angelizam – to je vera u pogodbenom načinu, pošto je već zamrla izjavna i zapovedna modalnost njena, modalnost postojećeg i nužnog. Ovo je hipotetičko stanje religioznog uma koji traga za uskom pukotinom izmedju teze i antiteze, izmedju vere i neverovanja, nalazeći da je sinteza među njima nemoguća – samo tanka linija razlike. Eto u tome je razlika između vere i neverovanja – tamo gde među njima nema protivurečnosti – dolaze anđeli, kao obilje izbora vere, koja je izgubila sukus dogme i nepogrešivosti. U epohi postmoderne nije više moguć ni čisti politeizam, ni čisti monoteizam, ni čisti agnosticizam. Ono što je još moguće – to je sâmo stanje mogućnosti, anđeli bez Boga, vesnici bez Vesti, glasine umesto Otkrovenja, nejasne metafizičke glasine, koje nam odnekud pristižu...

Maj 1994.