„Lažne armije prolaze / dokle god oči vide, / gradovi od reči / već su ruševine, / nestaju ulice / koje su imale ime; / neko bi možda još odgonetnuo / adresu nestajuće domovine.”
Peter Šinkovič

„nisam uspeo / da izbledim ono što su oduvek tajili i taje od mene, / pa čak i od samih sebe moja majka i njene mlađe / sestre, koje su volele na ciganski način”
Laslo Kirti

„Jel'da znaš šta je rekao pas / Kada je video da prase / Triput dnevno dobija da jede / A on samo jednom? / Pas je govorio:Ej to se neće dobro završiti!”
Lazar Laslo Levetei

„osećao sam / mogu da se probudim bilo kad / ali oca nisam mogao / da ostavim samog”
Karolj Felinger

„Vodio sam razgovor sa jednim psom u zoru / pokušaću da prepričam, mada nisam razumeo ni polovinu / od onoga što je ćeretao, svoju pasju ličnost nije mogao / sasvim da olinja, ponekad je zavijao”
Daniel Pal Levente

„O toj strukturi razmišljam i ja, / već danima, i o belom kao kost. / I o brojnim kopijama, u kojima živimo, koje / je takođe belo-crno. Dagerotipno sivo.”
Šandor Halmoši

„Beton može biti malo ređi / Da bi se lepo razlio među / kamenjem / A šta to znači »da je malo ređi« / Baš kao i poezija...”
Lazar Laslo Levetei

„između gvožđurijom bio je i jedan mali bakarni šraf, / nikako nije mogao da ga zalepi uz ostale. / postoje veze, prostori, energije, koje je / nemoguće opisati rečima, formulama...”
Laslo Kirti

„Ne, nije pesma prozirna haljina / senki, boja, protuproba čis- /
toće, jedina greška drevne, / ponovljive savršenosti.”
Karolj Fellinger

„idemo u galeriju kamena, u leto jezika, sanjamo užarenu umetnost, / besplatno iskupljenje. I tako se istroše usne, ruke”
Šandor Halmoši

„tada je jeza / trčkarala između suvih borovih grana, bio sam bor, led je mene izjedao, / inje je ratovalo između mojih zimzelenih samoća”
Daniel Levente Pal

„Pogledamo u crvenkasto-sivo, uskovitlano nebo, i znamo da je nečemu došao kraj. Stasasmo. Mi, industrijski partizani,diverzanti. Zatim počinjemo polako da se svlačimo.”
Kalman Jodal

„изгубисмо смисао, распада се свет, / залутали смо у густиш мрака: / човек се умотава у / меки покривач од свиле”
Петер Анталович

„како да прођу кроз затворена врата како да предају своје / налазе кроз стаклени прозор како да виде светло / ако их и пре буђења и после легања уједа / тама”
Тимеа Биро

„Да сваки брод стигне у луку док се тумач не посвети етно-селу, јер сваки роман је вербално етно-село. Нека бића и пре свог рођења дају знаке из небића, из априорно доминатног постојања, са своје ћелијске писте (између кулиса предегзистенције). И сваком својом вибрацијом поручују да не желе да ступе у постојање”
Жолт Кантор

„na licu ti
vidim spektralne linije nebeskih tela, otpatićemo skupa
ljubičasto-plavi pomak”
Mate Silađi

„кајањем обузети људи
самилосно граде празна
гнезда птичија”
Đerđ Barta

„Nekakvu utehu predstavlja
što i drugi su tako zalutali,
i ako nisu nestali,
na čudesnim ostvrvima
nađoše svoj dom.”
Nandor Takač

„Sve se zbiva iznutra
u sferi mentalnog.
Zatvaram oči i
primećujem da se
i tama nalazi u prostoru.”
Akoš Kormanjoš

„Зацело су стрепели, не уздајући се
у папје-
маше ласкање људи, не повероваше
да никоме није стало до њихових
причуљака”
Žužana Juhas

„И мусав од гари и прашине кренути ка нестрпљивим мегатонама,
Да терету придодамо још штогод.”
Erne Verebeš

„Stvari znaju: / ja samo slutim da su žive. / Još kao mala / oplakivala sam ih.”
Fani Šišakos

„Уздах се најпре у себе. Сопствене жеље не изневеривши.
Ал нисам предвидела да ће међ државе да се уклине
земљотреси, над њима склопивши сатанске савезе”
Edit Šmit

„nije još kraj kalvarije
prisila budnosti u šumi melatonina i obrnuto
uzročnik poremećaja bioritma loša je zvučna izolacija staklenih vrata”
Reka Dorotea Sabo

„zavalili su se u stolicu i rešili da će se sedmog dana
odmarati i slaviti. I bi veče.”
Šandor Halmoši

„Ti si moj jezik, moj glas,
prsti na tastaturi
ili ruka koja pero drži.
Ti si ta koja na šinama drhti,
grčevitim slovima piše svoju sudbinu na bolje
na vozu prema Aleksandriji.”
Daniel Levente Pal

„Да, био је један тренутак када је сликар гонетао ликовну тајну једног загубљеног младог бића, у смеђој цицаној хаљини, са карираним зембиљем, у коме се топила „Унион“ чоколадица: хонорар за позирање. Шта је блеснуло у сивилу тог екстеријера, што није срео ни на Вацлавским намјестима ни на Монмартру: он, шездесетогодишњи Фаун, некада млади Пан, што сејаше модернистичку панику међ крстинама суђеног нам завичаја?”
Драгиња Рамадански

„jednom takvu prodavnicu, žuljavim dlanovima po-
milovao je listove, knjige je dugo mirisao,
zatvorio je tada oči i video velike žute bale,
i punđu svoje majke”
Šandor Halmoši

„na pomračenom nebu
kao na projektoru
Vijon namešta uže
na vratu sa ožiljcima”
Atila Balaž F.

„A bratu putniku željela je
Mirno more i mirne puteve
I radost onima koji ih čekaju
Bilo kad u bilo kom zavičaju”
Snežana Bukal

„Zalepio sam marku na postojanje,
sutra ću možda da se rešim...
povratnom poštom vratiću Tvorcu dušu...”
Atila Sabo Paloc

„pre plamtećeg jesenjeg mora u vreme pramaleća more briga
opljačkano more pšenično sa morem gladi”
Mari Falčik

„More je mamac silovitog okeana.
Ne vrludaj, pusti se rekom nizvodno”
Snježana Rončević

„Konačno čili
za iščezlim atolom
andjeo čuvar.”
Imre Babič

„U svoje ruke preuzeo kormilo i pravac plovidbe.”
Gojko Božović

„sećanje je raskošno... – jeste
imasmo tamo detinjstvo!”
Zoltan Siđi

„Beše nevina i tanka.
Voda joj se radovala.”
Đorđe Kuburić

„izgovorih li pravu molitvu”
Zoltan Siđi

„s koliko pomne pažnje
složeni su nabori Sebstva!
koliko karnira, slojeva čipki!
koliko leta – desetine –
utučeno je da se slože”
Mari Falčik

„I sad slušaš kako krcka ljuska
oraha
il sanjaš,
dok te okružuju bedne, prolazne
uloge”
Imre Babič

„ali najzad uviđam
da osim bezbroj anonimusa
premnogo je mudraca
pa čak i učenjaka
mnogo je bogatih
moćnih ljudi”
Zoltan Siđi

„Ostadoše atoli koji ismisliše gradove
Nedovršene i nepokretne
Nastanjene senkama vitkih i mladih žena”
Đorđe Kuburić ”

„U svakom kamenčiću
Slute tvrđavu, a u pesku drže da je
Pešadija spremna smrti za čast otadžbine.”
Gojko Božović

„Dostižeš sporo,
sita ravničarska reko, poveću vodu,
u kojoj se tiho razblažuješ,
zeleno u zelenom, skoro pa neprimetno, da nema titelskog čamdžije”
Mari Falčik

„Gledaj! Slični smo blesku mrtvih stvari, vaskrslih u raspukloj dužici / desnog oka, onog bliže zdrobljenom oknu koje pamti slabovidu plavet, / tek vodenboju jednako narisanu u nebu, vodi i zenici”
Snježana Ronjčević

„ne dolazim do glasa.
Već pišem, samo pišem.
Ako grune vetar, pustiću ga
Neka mi prosvira dušu.”
Zoltan Siđi

„oseća palma da koren trune, kruni se plod,
da odvaljaće ga val, neće proklijati tu,
u sopstvenoj senci”
Imre Babič

„Tone i vuče nekuda za sobom,
Mrsi put i ukida poznati oslonac.
Ali glavno je ono gore. Nad grotlom.”
Gojko Božović

„malo nas je zavela lepota leta
ali uskoro može jesen da hrupi – navodno
i zima već mrgodno zvecka iz prikrajka”
Zoltan Siđi

„Zaboravio sam da govorim.
Umem da pišem.
I volim da zamišljam”
Đorđe Kuburić

„preminu sjaj svakog vodenog zrcala našeg trošnog života
odavno: žrtveno ili posve pitomo rastočilo se sve sred
nesmiljenih talasa”
Mari Falčik

„Ako misliš vodom, siguran kao u majci, putovati, vreme je.
Pristigla, darujem te, sita ravničarska vodo,
stečenom dušom utopljenika”
Snježana Rončević

„Sledi veridba:
dubinu zaprosiće
sudnji onaj dan.”
Imre Babič

„Duvaljke ili trzalice? Da li pevati uz njih? Verovatno u slučaju
naglavačke obešenog silena nastaje posebna podvrsta pevanja:
izokretanje pesme.”
Ištvan Besedeš

„Dok je stajao tamo tako krivonog, pogrbljen, cimajući glavom tamo-amo, kao da stalno drhti od progonitelja – nisam imao obraza da ga oteram. Dobro je, nema ovde nikoga, smirite se. Vojislav, ako se uopšte tako zove, me je slušao, seo pod jabuku, nad glavom mu je na jednoj podužoj grani lelujalo parče košulje koje je maločas otkinuo. Seo sam pred njega, pokušao sam da izvučem ko je, šta je, od čega beži.”
Roland Orčik

„Mogla bih da ustanem. Samo treba da se malo uspravim, spustim noge, potražim veš i haljinu, i šnalice za glupu punđu. Kao konzervativna sam, starinski se češljam. Bože dragi! Bordo haljina! Zašto sam kog vraga obukla bordo haljinu, a ne crnu? Da svi vide da se ne pretvaram, da ne glumim veću žalost nego što je logično. Ili baš da ih zgranem? Ili da budem lepa za sve koji će me ogovarati? Za majku koju zapravo nikad nisam stvarno imala, osim kao telo koje se smeška, a sad konačno više nikako i nigde nemam ni to telo.”
Vladislava Vojnović

„Sutradan izjutra nas je probudila dreka kraj šatora, na arapskom, turskom, engleskom i mađarskom. Bilo je zanimljivo slušati kako se ti različiti jezici stapaju u jednu gnevnu masu, i na tren se činilo da se ni najmanje ne razlikuju. Kao da je to što smo već ovako dugo ovde obična greška, odmah će na scenu da stupi čuvar četribanke, zatražiće oproštaj, lepo nas zamoliti da skupimo svoje stvari, i ispratiti nas preko granice.”
Eva Veronika Kalapoš

„Lavirint s bezbroj strana, geološka biblioteka,
na čijim spratovima su a) pustinje (koje smo pomno
izučili, posebno u okviru poglavlja [Gradacije];
b) stenovite planine (više o tome pod naslovom
[Brehmfilm]); c) prozori prekriveni humusom; d) pampasi
od zida do zida; e) hala ispunjena kišnom šumom; f) koren
što visi s plafona, a ispod njega g) pisaći
sto u dubokom moru nad kojim sija pipak
dubinske ribe...”
Ištvan Besedeš

Да наша машта може изван нас / да буде жива
била би као опасна бестија, / без јестива.
Ерне Веребеш

„посматрах је из даљине, и помислих
како се на његовом пустом длану шћућурило човечанство
али ј е и његова рука, као и свака друга, усамљена”
Тамаш Целер Киш

„Valjda će sledeći grad, u kojem budemo zastali, imati odgovore na pitanja, rekao sam raščlanjeno, te ga iz bekhenda opaučio po ustima, premda sam tada već znao da ionako nema smisla ići dalje. Iz bekhenda sam – nasledio sam patuljastu ruku jednog vaskularnog hirurga, sa kratkim no filigranskim pristima, što je toliko protivurečilo mom telesnom ustrojstvu – inače veoma voleo da šamaram.”
Arpad Kolar

„Opet se gledam u ogledalo. Stvarno delujem blesavo u bordo haljini sa dugim rukavima, podignute kose. A tako bih volela da me razume, ili da bar prihvati ono što sam isplanirala sebi za danas. Još jednom mi stegne rame, i odmakne se, ne pogledavši mi lice u ogledalu.”
Eva Veronika Kalapoš

„само на острву љубавника звона
може се још ослушнути живот
– отпутуј са мном”
Тиеа Ленерт Могер

„Njeno postojanje dobija na smislu tek nakon što srce, kažu tako slično ljudskom, prestane da kuca, a krv iz grkljana iscuri u šerpu u koju odmah valja sipati i so, pa mešati, dok životinja još krklja i nada se da će već u sledećem trenutku doći neko najjači i sve nas rasterati, uključujući i Tarzana, koji je već pušio moravu, pio rakijicu i mrmljao nešto o svojoj ženi i njenim sestrama, koje su, koliko sam razumeo, dok sam mešao krv za krvavice, imale nameru da rasture taj brak po svaku cenu. „A sve mi govori da treba da je zadržim, da je pokorim“, rekao je pre nego što smo popili još po jednu, dok je svinjino telo brojalo poslednje minute svoje celovitosti.”
Vule Žurić

„I znaš šta je najgore? To što sam se pomirio sa sudbinom. Ja sam trkač, maratonac, Abebe Bikila, da si moja duša, dao bi mi snage da istrčim i ovu trku, a ti mi predlažeš da sednem i zapalim! Hoćeš da me stignu?”
Vojislav Radojković

„Moja keva stvarno nije čitava. Ozbiljno mislim da nije čitava. Ne ono kao uvreda: kao keva-retard, keva-moron, nego baš onako, kao iz nekog filma, malo je psycho. Aj, dobro, nije baš ko iz filma, ali jeste kao iz udžbenika za drugi gimnazije. Ima onaj OCD. Profesorka psihologije je rekla, da to imaju oni ljudi od kojih ništa nije zavisilo i ni o čemu nisu mogli sami da odlučuju kad su bili mali, pa su navalili da kontrolišu gluposti.”
Vladislava Vojnović

„Reč je samo o tome da sam uvek umeo da izvrnem tuđe reči. Za društvo, bilo koje, sigurno bih bio korisniji kao advokat ali sada je već kasno. Druga ostrvska prijateljica, jer vremenom je to postala, odala mi je da mi za dlaku promiče život. Bliži mi se sudnji dan i te večeri su joj se u očima skupile suze, kada se šćućurila kraj mene sa parčencetom kanapa kojim će mi ponovo, nakon što sam jeo, povezati zglob.”
Atila Balaž

„Onome ko se nalazi unutar događaja, tome se sav njegov dotadašnji život, od prve, sasvim beznačajne uspomene pa do one poslednje koja se više neće nastaviti, možda čak ni do tačke na kraju ove rečenice, ne ukazuje u formi čulnog iskustva, već u obliku nečega što se preživljava čitavim telesnim bićem.”
Janoš Geci

„ko je ukrao raskoš sa neba i doneo ga ovde
da zakrili padinu brda
koje smo nazvali ostrvo”
Marija Šimoković

„Zavijanje sirena ambulantnog vozila začulo se nakon dvadesetak minuta. S radošću sam skočio iz fotelje i prišao prozoru, ali, na moje iznenađenje, na travnjaku nije bilo ni čoveka ni psa. Ne znam zašto sam se uspaničio. Hitro sam navukao plastične papuče i istrčao iz kuće. Bacio sam se na travnjak, otprilike na ono isto mesto gde je do malopre ležao čovek. Raširio sam ruke i zario lice u travu osluškujući laku škripu guma sanitetskog vozila koje se zaustavilo ispred kapije.”
Zvonko Karanović

„Profesor biologije mi je rekao da se moj plac nalazi iznad nalazišta neke rude koja zrači toplotu i radijaciju, pa se zato sneg topi. Njegov pogled je bio zloban. Mladići su raščišćavali puteve, devojke su kuvale čajeve, ja sam ponovo brinuo da li sam isti kao drugi ljudi. Možda se drugi ne pitaju svakog jutra kako da sakriju i zakamufliraju dugački rep prekriven krljuštima...”
Vladan Matijević

„Ujutro kad je ustala nije bilo više ni mornara ni psa. Mora da sam sanjala, rekla je, i samo odmahnula rukom. Ali njena put je bila mirna, a sunce je već nekako izašlo. Ko nas je pretvorio u ovo što smo sada? Ko smo mi uopšte sa svim obličjima?”
Marija Šimoković

„Gregori mi je pričao da se rodio sa zakržljalom kožicom među prstima i da je odvajkada bio zaljubljenik u delfine svilenkaste kože. Još od ranog detinjstva, kada ih je samo na slikama viđao, obožavao je ove legendarno inteligentne, čoveku u mnogim slučajevima neobjašnjivo privržene, po ljude tek retko kad opasne vodene sisare, sposobne da iznenada žestokom ljubavlju planu prema čoveku.”
Atila Balaž

„GRRRR...GRRRRRRR...Poganica u meni ključa... Nevestinski miris...IŠ...IŠ...IŠ...IŠ... Glogov trnak bio ti konak... Cvili u meni ostrvo...Ustuk u kamen...”
Katalin Ladik

„Slušao sam tišinu sve do jutra, ponekad sovu ušaru i skvičanje mladih svinja. Verovao sam da pesma rečne vile govori o lepim ženama, o njihovoj podatnosti, opijen maštanjima neumorno sam masturbirao. Više me nije opominjala nesrećna sudbina čika Atanasija kojeg su mrtvog našli u čamcu sa glavom u vodi.”
Vladan Matijević

„Žirovi su padali na zemlju i travu proizvodeći tak, paf, bup, kratke odsečne brzoumiruće zvuke. Svinje su se poput razmaženih kućnih ljubimaca mrzovoljno šetale oko stabala. Nisu bile gladne. Posegnuo sam za braon šećerom iz činije.”
Zvonko Karanović

„Sredinom septembra su kiše prestale. Devojke su obukle kratke majice i šorciće i izašle na ulicu. Septembar je uveliko glumio april. Onda su čitav Balkan okupirale dotad neviđene crne bubamare”
Vladan Matijević

„Na ovom ostrvu više nema godišnjih mena, vazda je žega , ovo je presahlo morsko dno, i nebeski svod je od ispucalog blata. Osećam da mi se sva vlaga povlači, nisam više ona sočna ljubavnica, koju si onomad grlio, sad sam u dobi svoje matere: AUM! AUM! AUM! Sad se pretvaram u ponornicu, postajem pupak sveta, da te mogu svuda povesti, kudgod poželiš, jer svaki potok ima cipelice skrivalice, moje cu crvene boje i oglašavaju se zvucima citre!”
Katalin Ladik

„bose noge u kontralajtu liče na one ispod stola poslednje večere
one su možda jedine opipljive
zato je hamvaš bio ljubomoran
šta ako ustvari ne postojimo
pitam”
Marija Šimoković

„Susret – neznano koji po redu – paralelnih pripovesti pre doručka, jedan uklopljenik gleda u prepelicu, drugi se upiljio u monitor kompjutera, sinoć se u Berlinu neki par kresnuo u metrou, sa orahovih stabala u dvorištu padaju orasi, sa svakog stabla drugačije. Sa jednog, punog okruglih plodova, oni se stropoštavaju, sa drugog padaju s praskom, odavde se čuje njihovo praskanje, odande zveket, čegrt i lupkanje.”
Janoš Geci

„Knjige nisam čitao, ne zato što ih nisam voleo već zato što bi me zabolela glava kad god bih se zamislio. Ne može se čitati bez razmišljanja, toliko svako zna. Niko iz porodice nije imao te probleme. Kažu da je to posledica mog pada s oraha; u devetoj godini sam s visine od tri metra pao ravno na glavu.”
Zvonko Karanović

„Karl je ispalio nekoliko glupih šala, pa se oglasio ovako:
Sada kada sam iznova ovde, u ovoj glibavoj zemlji, u ovoj kaljuzi, ne želim ništa drugo već samo da se dobro osećam!
Znači počinje iznova svoju staru priču, pomislih dojađeno. Međutim, moja je supruga tada mrkogledo, ne trepnuvši, izjavila da nije svejedno sa kim čovek živi u jednoj kužnoj zemlji. Potom je važno pogledala na mene.”
Arpad Nađ Abonji

„Празан ходник, испрва сасвим прав
попут лавиринта, потом нагло скреће
удесно, у библиотеци је мрачно”
Atila Jas

„Можда никада није требало пустити,
да се ствари лагано, правећи се важне,
једна на другу надовежу.”
Ana Terek

„У богатом и разноврсном спектру дефинисања и самодефинисања руске културе, увек се инсистирало на извесним бинарним крајностима (икона и секира Билингтона) које су се отварале ка бескрају, и на крају уливале једна у другу. Рекли бисмо да савремена Русија управо живи тај благословени тренутак освешћености и луцидности.”
Драгиња Рамадански

„Moji strahovi: bezbrojni.
Pazim na red. Ne bacam opuške. Ne idem da uriniram bez pitanja. Ne škrabam po sveže okrečenom zidu. Ne serem pored čučavca. Koračam u stroju. Ja imam moć. I gospodari svemira.
Jedem brzo. Usput mi cure bale. Nema veze. Naravno. Supa mi je vrela. Dlanovi suvi. Nokti prljavi.”
Čaba Segi

„Од читаоца-преводиоца се очекује да распозна потенцијалност овог не толико архаичног колико ексклузивног глаголског облика, његову специфичну итеративну модалност (десило се, дешава се, још ће десити), и да се удуби у арију неодгонетљивог и уједно високооднегованог мишљења о смрти, које по неком чудном фонетско-фоничком аутоматизму призива и упитну речцу ли и заменицу ја. Радичевићевски пласирана поетема млидијах заправо је једна од најдрагоценијих речи у српској поезији, која се од тада и не може изговорити без спомена на њеног аутора. Заглавни глагол у том смислу може значити, и значи, мислити смрт, у њеном најтешњем загрљају, што и јесте највиши подвиг људске рефлексије.”
Драгиња Рамадански

„Taksi je skrenuo na put koji vodi ka stanici. Sučelice se dobro videla ukrašena zgrada stanice.
Na kraju smo uspeli da stignemo voz koji je upravo polazio. Kako je kompozicija lagano krenula, te sve više ubrzavajući napustila Salcburg, ja sam osetio da iza mene nije ostao samo grad, već i nešto drugo.”
Arpad Nađ Abonji

„Ja ponekad pomišljam, da sam napisao sve što sam napisao samo zato što nisam siguran, koje to prvo lica, koje piše. Jer kada me neko upita za neki lik iz neke moje knjige, ili kada kritičari i čitaoci navedu i neko mesto iz mojih romana, ja bih mogao ruku da dam, da to nisam ja napisao, nisam ja rekao. Čini mi se da sam mnoge svoje priče i romane napisao da bih zapravo pokušao da sakrijem onoga koji to iz mene govori.”
David Albahari

„Možda je moj sarkazam neodmeren i grub, ali barem ovde pred sobom mogu to da kažem, jer zaista imam ponekad potrebu da primetim da je Gerhard bio uspešan u pisanju romana baš kao i u pravljenju dece te iz toga proisteklih sudskih procesa za alimentaciju. Koliko mu ponekad zavidim na neizmernom talentu što se tiče pisanja, toliko mi ga je i žao što se tiče njegovog intimnog života. Imam utisak da je tu iz jedne tragedije, od jednog do tri čina, bez pauze dospevao u sledeću. Možda se njegov talenat hranio tim mnoštvom nasukanih brakova? Tim mnoštvom usputnih obožavateljki?”
Oto Horvat

„ Dok sam čekao tražio sam jedan moj stari tekst, pošto mi je u međuvremenu palo na pamet da je Gerhard jednom, još za vreme mojih isprobavanja literarnih mi krila, pročitavši jednu moju za eksperiment smatranu novelu, napravio čudnu primedbu. Još i danas čujem njegov hrapavi glas i vidim kako se u žutom sakou okreće ka meni i kaže: Hans, ti neguješ mimoznu književnost! Moram da priznam da sam maltene reagovao sa osetljivošću pisaca-početnika, no potom sam se ugrizao za jezik.”
Arpad Nađ Abonji

„No ipak
Postoji
I izdužena crna sjenka nekoga
Ko je to tada bio u vrtu
Kako ga nismo vidjeli
Zašto smo se osjećali onoliko sami”
Snežana Bukal

„Илустратор српског превода Пацоловца (издање радионице Кањишки круг, Кањижа, 1998), сликар Агоштон Лорант, који од тада континуирано растe и сазрева као оригиналан и препознатљив стваралац, превео је музикалну, формалну и смисаону лајтмотивику поеме у домен ликовности, откривши за себе њену шифровану доминанту. Учинио је то преко стилског комплекса сецесије, који је и иначе утицао на његов рани опус и који је уједно обележио ликовни израз руског Сребрног века.”
Драгиња Рамадански

„Delo U potrazi za figurama je jedan deo projekta „Makropolj“ koji je plasirala „zEtna“. Započet je još 2003.godine knjigom Citadela.doc. Tekstovi se publikuju od 1999.godine u digitalnom prostoru portala „zEtna“. Ovom, za sada drugom knjigom, nastavlja se ostvarenje osnovne zamisli Ištvana Besedeša iz koje je projekat iznedren: da se bude posrednik između mađarske, srpske i hrvatske književnosti i kulture, među kojima postoje čvrste veze realno uslovljene (geografski i socijalno).”
Andrea Beata Bicok

„С терасе мрачне жута кућа
и данас кошмарно те прогони
Уха се машаш да л' смо цели
у твом се уздаху бритва кисели”
Тибор Залан

„mreža pukotina
sloboda mog progonstva
dragocenija je od jeftine
parodije zavičaja”
Peter Božik

„to klupko zamršenih niti,
za ime boga, ako ga neko negde
pronađe, neka se nauživa u njemu, kao što sam i ja
uživala od prvog do poslednjeg trena”
Noemi Laslo

„Drezden, zahvalni bedroom,
ispario u dim, mada je sve počelo kao običan peting,
to s vatrom. na srcu Drezdena obesnog baroknog doba
ruine.”
Tamaš Korpa

„reč sam, reč je i pesma,
plamen, nebo, hirovitost.
reč je i to kako istrpiš
i ne misliš više na ishod”
Eva Farkaš Velman

„ni ne
urlaju, njihove grive su nepomične,
klonulim pogledom bi da prate svaki papin pokret
kada bi samo mogli: posmatraju ih jedino kipovi,
razilaze se, uredno se postrojavaju u čopore”
Balaž Seleši

„Možda je to lopta tamo, pod pazuhom,
stiže iz igre, koju je izgubio,
ili iz rata: to je topovska kugla, možda ga je pogodila,
i promenila mu, kao naredba, život.”
Ištvan Besedeš

„Sedim na rudi muškog bicikla dok tata vozi kolskim putem, od Sente do Bogaraša. Tata je mlad i mišićav, a ja imam pet ili šest godina. Tatina kosa mi dodiruje lice, bicikl vrluda po dubokoj, mekoj prašini, vrućina je, zujkaju muve, letuckaju pčele. Ne slutim da sam u nekoj budućoj prozi, nemarna spram sijaset pojedinosti.”
Draginja Ramadanski

„Čak i sada, kada zatvori oči, može da prizove sliku duplih zastakljenih vrata, kroz koja se probija dnevna svetlost; isto kao onog jutra kada je prvi put napuštala sobu: nepomičan sunčev disk, opervažen belo ofarbanim dovratkom, u mnogostrukim velovima prašine, dok celo predsoblje, bez obzira na izlizane bordo i žućkaste pločice, blješti anđeoskim sjajem.”
Sibelan Forester

Ištvan Sajko

„Kroz tri meseca nije ga bilo više među živima. Nezebao je, lekar iz susednog doma zdravlja nije to uzeo za ozbiljno, već ga je poslao kući da pije čajeve. Dobio je upalu pluća, i kad su stigli do antibiotika, već mu nije bilo pomoći. Odvežen je kolima hitne pomoći u kamenički sanatorijum. Nakon biopsije grla znao je da više nikada neće moći da peva. Teško mi je što moram da kažem da je prava sreća što nije dugo živeo sa tim saznanjem. ”
Emeše Rajšli