Aleksandar Genis
Kultura ca crticom

Jednom je Albert Švajcer, koga smatraju svecem ne samo u Alzasu, rešio da odredi koji jezik – francuski ili nemački – da smatra maternjim. Nije uspeo u tome: čak su mu i snovi bili dvojezični. Stigavši do Kajzerberga, rodnog grada velikog humaniste, dospeo sam u sličan položaj: nisam mogao da odredim nacionalnost toga gradića. Temeljnu staronemačku svakodnevicu, oličenu u dobroćudnim purgerskim kućama, oplitala je nestašna galska loza, koja se sa okolnih padina spuštala do samih uličica. Ovde još jedu kiseli kupus u podvarku*, ali ga već začinjavaju belim vinom.

Tumarajući po Vinskom putu, gde se na putnika kače, poput čička, mnogobrojne krčmice, i časteći se uz to mladim rizlingom, vi ćete se pre, ili verovatnije, kasnije obresti u Kolmaru, bajoslovnom, kao božićna mašta deteta. Upravo u tom, najsuvljem, gradu Francuske, gde zbog vremenskih ćudi uvek vlada vedro vreme, samuje bezutešni oltar Matijasa Grinevalda, koji je kod Dostojevskog, inače znalca košmara, izazvao osećanje najdubljeg užasa.

Alzas je i mene zapanjio, ali ne suzom, već pomišlju – da rat može biti prolog braka. U stvari, kako nam svedoče mnogobrojne slikarske verzije otmice Sabinjanki, to se već i dogodilo. Eto, i granični Alzas je toliko puta ratovao, da je plod poslednje pobede bilo konačno razoružanje. Plaćeno okeanom krvi, ono je pomoglo Alzasu da se sačuva, poput nekakvog istorijskog fosila, koji potiče iz onog pred-državnog doba, koje je sada postalo prauzor objedinjene Evrope.

Doduše, i u ovom novom kontinentu, koji su političari ujedinili, Alzas se uzeo na um. Tokom vekova mukotrpnih sukoba francuskih i nemačkih patriota, Alzašani su uspeli da iskuju sopstveni identitet. Njegova suština je gipka pamet i strpljivo srce. Taj nerazdvojni par kompozitnog nacionalnog karaktera uvek je spasavao Alzas od karambola istorije. U Strazburu je jedna ista ulica nosila ime imperatora Napoleona, kajzera Vilhelma, francuske republike, Adolfa Hitlera i (do danas) Šarla de Gola. Nedaleko (kao i sve ovde) od preimenovanog bulevara, sada se okuplja Evropski parlament. Izbor mesta je mnogoznačan i optimističan. Dovoljno je da delegati pogledaju kroz prozor, pa da se uvere u čudo Alzasa. Oblast večitog rata postala je zemlja nade, gde se neprijateljstvo dve suparničke države pretopilo u franko-nemačku kulturu sa crticom između.

Uspelo dete obližnjih naroda, Alzas je preuzeo najbolje gene od oba roditelja: strogost zlatokose Nemačke, koja je oplemenila starinske orgulje alzaških hramova, prožeta je senzualnim francuskim temperamentom, koji nadahuto caruje bespredelnom gozbom. Nije čudo što je prestonicu Alzasa proslavio ne samo njen slavni student Gete, već i ne manje čuvena strazburška pašteta. I još nešto. Ma kako neverovatno zvučalo, čak i Nemci dolaze ovamo na pivo.

* Choucroute Alsacienne , podvarak kuvan u rizlingu, sa mrkvom, lukom, slaninom, kobasicom i svinjskom kolenicom, serviran uz kuvani krompir. - Prim.prev .

S ruskog prevela Draginja Ramadanski