Draginja Ramadanski:*
Lepa Somborkinja

O jednom portretu Milana Konjovića

Često se događa da programska samoodređenja umetnika protivureče njihovoj stvaralačkoj produkciji. To se najbolje uočava kada veliki i raznovrsni opus, kao što je to slikarska ostavština Milana Konjovića, biva zaokružen i prokomentarisan, i kada postane neotuđiva duhovna svojina „novog, mladog plemena“, kome se Umetnik samo hipotetički mogao obratiti, izvan davnih, tekućih merila.

Milan Konjović je, tako, za sebe ponekad govorio da – nije portretista. Pri tome je vagao neke, neposvećenima neznane, sastojke svoje vokacije, kanališući svoj furiozni umetnički temperament, a možda tek blago koketujući. Zacelo je imao na pameti paradne portrete „po porudžbini“, kada poneki ugledni građanin, ne pitajući za cenu, na mala vrata dospeva u veliku galeriju.

Bilo kako bilo, Milan Konjović nam je demonstrativno i duhovito ponudio svoj izbor modela, ne prezajući ni od brojnih autopotretnih okušavanja i varijacija. I naravno, odužujući se, i portretima, tako i toliko, voljenim članovima svoje porodice. Koloritnost modela često je stupala u utakmicu sa kolorizmom Maestrove palete; otuda i signali čisto slikarske vizure spram njihove ljupke krhkosti: Ema u crvenom, Veročka sa crvenom kapom, Konavoka u belom.

Tu vrstu intimnog izbora razabiramo i u portretima markantnih lokalnih ličnosti, varoških spadala i osobenjaka: Braca Bumbar, Đura Kilenc, Sepika, Ćira Falcion. Galerija pitoresknih čudaka koji su možda i bili rođeni da bi bili ovekovečeni na platnima gorostasnog sugrađanina, kome su na neki daleki način bili kongenijalni, dostojni njegove inspiracije.

Ponesen tragovima njihovih ljudskih priča, pečatima njihovih zanimanja i sudbina, Konjović je prelomio kroz svoju likovnu ekspresiju i takve portretno-žanrovske teme, kao što su: Korpar Joška, Svinjar, Ribar, Rukovedačica, Miška kočijaš, Krčmarica, Pralja, Kiridžija, Stolari, Profesor Dida, Slikar u ateljeu. Možda je nad rukopisom ovog portretnog korpusa, koji je nastajao u raznim fazama Konjovićeve likovnosti, najuočljivija potreba podsećanja na reči Miodraga B. Protića, a povodom „površnih, neodgovornih pa i zlonamernih“ komparacija Konjovića i Ruoa...

Želeći da sočnu samosvojnost Konjovićevog pokloništva pred životom i ljudima, u svoj njihovoj izvornosti, prirodnosti i duševnosti, u svoj njihovoj tako jednostavnoj veličajnosti – izmestimo iz mrzovoljnog, razornog i ciničnog evropskog fovizma, skrenuli bismo pažnju na jedan skrajnut, neprimećen ili tek zaboravljen, a svakako još neopisan portret, nastao u, po mnogo čemu, važnom razmeđu za umetnika.

Portret Lepa Somborkinja (ulje na lesonitu, 92x50) nastao je 1956. godine, u vreme kada je Konjović, po rečima Katarine Ambrozić, osetio da pod naletom kolorizma „nestaje slika stvari“. Portret sobom donosi upravo reakciju na tu opomenu i znači povratak „redu i disciplini“, kada se figura organizuje čvrstom grafičkom konstrukcijom. Primetna je čak izvesna geometrizacija oblika i dekorativni raspored bojenih površina. Po oceni istoričarke umetnosti i velikog znalca Konjovićevog opusa, radi se o „epizodnoj digresiji“. I odista, Maestro se posle 1956. godine nepobitno vraća slobodnom dinamičnom komponovanju, zasnovanom na impulsivnoj transpoziciji realnosti u uskovitlani svet sopstvene slike. Tim pre je mesto ovog portreta izuzetnije i vredno pažnje.

Raspon njegove palete je, sasvim netipično za Milana Konjovića, sveden: šagalovski dosluh karmina, modrine i beline. Ovaj trikolor diskretno senče zeleni akcenti i nežna, putena bež-punjenja. Opšti utisak je ponešto plakatska konturnost koja, međutim, donosi i nešto nepredviđeno, jedan veliki slikarski, meditativni višak, koji se ne kloni čak ni crtačkih dometa.

Podsetimo se, u nazivu slike je – lepota. Zapravo, samodovoljnost, uznetost, hibris lepote; a u isti mah i njena fatalna usamljenost, melanholičnost i izopštenost. Može biti da je Milan Konjović upravo tu rešavao veliku slikarsku jednačinu, u kojoj su se okušali najveći slikari svih vremena. Htonsko i celestralno, zemno i nebesko – sve je tu. U poprsju mlade žene dati su atributi pozitivnog, pokloničkog, obožavajućeg pristupa: plastičnost oblika, jedrina i fizička superiornost, izazovnost biste, monumentalna izvajanost vrata koja priziva u sećanje Pesmu nad pesmama ... Otuda u očima i nešto semitsko, egzotično, izvučeno neuhvatljivom šminkom vojvođanske genetske šarade. To su oči zagledane u večnost, začudno slične očima antičkih, pompejanskih lepotica. Usne, koje su čvrsto rešile da zaključaju svoj osmeh, neminovno se nadovezuju na najčuveniji osmejak na svetu...Kosa je skupljena na antički način, od ukrasa tu su samo naušnice. Tipski, rasno – to može biti Srpkinja. Za slikara, znamo, važnija je atribucija da je u pitanju njegova sugrađanka, Somborkinja. Harizma rodnog podneblja uvek je senčila njegove teme, pa i ovu, najuniverzalniju...

Možda će nekog interesovati priča koju bi ova žena, koja je 1956. godine imala 25 godina i bila majka dvoje dece, mogla da ispriča. Slika je nastala u magnovenju susreta slikara i njegove mlade zemljakinje, u jednom drugom gradu. Presudno je bilo njihovo, međusobno, prepoznavanje; uspostavljanje dragocenog zajedništva vidika, prizora, akcenata, koje više nego išta zbližava ljude; ti naglo iskrsli somborski drvoredi, somborska izletišta, somborske mladosti. Sve to – u srcu Slikara i u srcu Modela. Izbrojivo i merljivo vreme poziranja – veliki mag kičice pretvorio je u nemerljivu lepotu večitog trajanja. Uspomene, a posebno one somborske, zaista mogu da se dele.

* Autor članka je kćerka Lepe Somborkinje Vere Bećin Tomin, koju je sa Milanom Konjovićem vezivalo dugogodišnje i duboko prijateljstvo.