Draginja Ramadanski
Nova prisnost sa daljinama

(Ištvan Besedeš , Messziről Andromeda, zEtna, Senta, 2006)

Kada se ovog leta pojavila knjiga Ištvana Besedeša Messziről Andromeda, u prelepom izdanju zEtne, primetila sam da su u nju ušle mnoge pesme koje su već bile objavljene u srpskom prevodu. Ova knjiga ne samo što je nastajala više godina već predstavlja pravu kvintesenciju Besedešove poetike, duhovito aranžirane u ciklus od pedesetak promišljeno i precizno orkestriranih pesama.

Besedeš kao da prećutno neguje i varira situaciju Odiseja, odnosno njegovog prekomorskog putovanja sa peripetijama, i sa uvek podrazumevanim povratkom kući. Svi njegovi moreplovci su uhvaćeni u mrežu nepovoljnih okolnosti. Nakon suočavanja sa usudnim Polifemima i Kirkama, oni, u graničnim situacijama, izriču testamentarne reči, ostavljaju svojevrsni nauk potomcima. Ta prepoznatljiva poetika odlikuje i prozne tekstove Besedeša, naprimer onaj koji je pisao u koautorstvu sa Davidom Albaharijem.

Asortiman tih metaforičkih plovila do smisla je povelik: od barke, lađe, jedrilice, do galije, krstarice pa i obične dereglije. Reklo bi se da je voda ovde u milosti pesnika, kao blagotvorna, životodavna stihija, nasuprot peska, kala, mulja, lesa, koji su simbol prolaznosti i smrtnosti.

Žudnja za kišom, za vlagom jeste jedan od bitnih motiva ove knjige. U pesmi sa čudesnom kovanicom VasionAzurna u naslovu, stoji:

.......

Maštam o vrlom dočeku,
kad reka će koritom isteći,
a na nas grunu povodnji,
Gradoljublje što će poreći.

Belutak žalo istiha glođe:
britki mu optok vazda snuje.
Pline u zraku vasionAzurna.
Zar Duh nad vodom ne prestoluje?

Ova lirika besedi sa galaksijama, zvezdama, okeanima, lavama, sa ukrupljenim stihijskim dešavanjima. Osetna je i eshatološka nota, tema apokalipse, života nakon kraja vremena. Evo kako to zvuči u pesmi Ističe pesak:

Sada već suva kao vlat kose,
popucale koralne gleđi,
spljašnjava morska neman.
Davno jednom to se već zbilo,
po stenju zveče oštre makaze,
uprazno krstare projektili,
nestali muževi, odlutali
psi, stoka koju je odneo pomor,
i onostrane tajne
o zdušno poreknutim orgijama,
a hridi, izronile iz vode,
čine se kao noge božanstva
što gaca da amfore
istoči, i započne pijano vajkanje,
da se svet raspolutio,
da se ura ne meri više
glagolskim vremenom, i da je svakog trena
sve više peska s druge strane.

U klimaksu prisne nedosežljvosti sanjane Andromede, pesnik se, međutim, naglo odriče svog finog kosmizma; zamenjuje teleskop stetoskopom, i naslanja ga na srce Zavičaja. Uskoro je u njegovim rukama i pravi kaleodoskop: olajisan pod, bokternica, žuta kuća, prizori pučkog veselja, sužavanje zenica na obalu reke i zolju koja pravi svoje saće...

Razigrani, durski karusel panonskih slika. Te efektne minijature izuzetno sočne zvučnosti i kolorita - od pesnika potrebuju istu virtuoznost kao i velika tema kosmičkih svetila s početka ciklusa. Stoga se ciklus završava samoironičnim čišćenjem pesničkog alata. Pesnikovi takmaci, po ranjivosti, jesu bube koje ostavljaju trag u pesku, ili pak deca koja žvrljaju po trotoarima. Pismo je za njega više i od potrebe i od igre, ono je život sam.

Metaforika ovog ciklusa ostala je konzistentna i pored iznenadne promene dioptrije. Ištvan Besedeš je pesnički, indirektno, promovisao prostor doma, ognjišta, bez obzira na zavodljivu pesmu morsih sirena i pustolovnu ljubav prema geografiji. Čovek, po njemu, treba da uzneguje etički imerativ, „mora da doraste do zadatka“.

Pričine unutar korica ove knjige su, dakle, pre kućni duhovi, domaća nečist iz mraka sobe, a ne samo iz mraka duše.

Tih budi u kućnoj tami,
ne prekidaj utvarne igre
što guraju vrata u pomami
i vrte posude-čigre.

Štrpnula je koru hleba,
sveće ugarak pronosi,
ta Senka što nikom ne treba
i svojoj samoći prkosi.

Da može u stopu bi te pratila
i s tobom se sunovratila,
kao kad muzlica se sruši
a mlečni trag se suši, suši...

Senka je ta koja može da prati čoveka, ali i da mu prethodi, pa čak i da postoji nezavisno od onoga „koji baca senku“. U domenu smo teme o (ne)spoznatljivosti sebe, o potrazi za sebstvom. Svako, pa i sanjano, otiskivanje, podrazumeva slobodan izbor i odgovornost, odnosno dubinsku smislotvornost pevanja, mišljenja i činjenja.