Jodal Kalman
Bezobalno

Prozebao i kaljav, ležim na asfaltu, u prašini i umornom ulju. Podbulog lica, oštrih rogova, trendy i out life-fashion in winterime. Sa muževnim samurajskim osmehom nad mene se nadnosi Jukio Mišima.
“Ćao, ljakse. Vidim, žešće su te skenjali…”
“Pa šta?”
“Pa da ti pomognem, jebem li ga.
“Jedi govna”.
Jukio M. zamahnu svojom katanom i isecka me na param-parčad. U sliku ubauljava Ketrin Mejnsfild, sva narandžasta, kao središnje svetlo semafora.
“Imam super lepak. Od nogavica i esencije seksa. Zalepiću te, samo malo drugačije, ti, slagalice jedna.
Ležim golišav u krilu Ketrin Mejnsfild. Mišima se slavodobitno kezi.
“Erotska kopija Piete. Takav je red stvari. A sada, leti, sokole moj, još više i još dalje! Evo ti tvoje isceđene inverzije vremena, dušinih bodlji, posrane kristalnočiste žudnje grešnog ti tela. Još ćemo se sresti. Možda baš kod zmijopletog spomenika Svetom Sebastijanu, ti, žgoljavko, ti, nemogući, večiti dečače.”
Nebeski svod se rastočio, poput nekog ispranog sukna, i ja se odjednom radvojih u dve osobe. Jedna u betonskim cokulama leži na dnu Dunava upletena u žabokrečinastu kosu rusalke-carice Marije Tereze, sa ukusom mlečnih bradavica Marije Tereze na usnama, sa dodirom Marije Tereze na bedru. Druga pak, pokrivena zelenom krljušću, sa plovnom kožicom između dugih, providnih prstiju, u kožnim pantalonama, kožnoj kapi, čizmama, zelenog tela svakojako dekorisanog gvozdenim i čeličnim lancima, izazovno šetka stepeništem što vodi do petrovaradinske tvrđave i povraća.
Prilazi mi jedan polugoli, istetovirani monstrum.
“Ša je bilo, šano dušo?”
“Nemoj da ti se najebem keve.”
Monstrum tu promeni intonaciju:
“Pošto si pravilno odgovorio, utakni mi ovaj osigurač u srce.”
Učinih tako.
Monstrum se pretvori u opaticu, sa kukuljicom na glavi. Zakikota se.
“Zdravo. Ja sam princeza Galadriel. Neka ti se oči pretvore u zlato!”
Ožežen, dahćući cvilim: “Strahovito peče!”
“Znam. Navići ćeš se. To ide s ovim. Pomoću njih ćeš videti takve stvari, koje nijedan čovek još nije video. Sušto blago.”
Potom sam otpešačio kod Anike, u jednu zabačenu uličicu na Detelinari, gde stanuje, i zavukao svoje zlatne oči pod jastuk usnulog joj čeda.
Nebeski svod se oteglio, vreme zaošijalo, predeo pretvorio u pustinju, i ja sedoh pred jednu olinjalu stambenu zgradu, koja već odavno vapi za remontom, i prsnuh u smeh.
“Dobro je. Sve je moje, makar i u utvarnom, prozračnom, nezaposedljivom obliku. Ipak sam srećan.”

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski