Тибор Вејнер Шењеи
Панонија хладна II.
Потом је Тибика, оставивши родитеље, трезвене главе на свежем и хладном ветру помислио у себи: „данас сам баш поранио, дан почео гимнастиком и чајем, па сам опет осетио претрнулост, јер се снежни облаци гомилају на хоризонту све пред собом потискујући густи и топли ваздух. Источни ветар само убрзава процес, али сунце срећом још не заклањају перине препуне снега. Слојевито сам се обукао, па захваливши домаћинима са салаша на свему што су учинили за мене, кренуо сам с брега, где је наше коначиште у индијанским шаторима. Само ми се мали салашарски пас придружио у скитњи, јер било куда да сам лутао по Јужном мору или Јадрану, по Ердељу или Панонији, научио сам да без другара са којим можемо да делимо своју тугу и радост можемо и да лутамо, али не ваља. С другарем треба да поделимо осећања, другар се може чувати и пазити, другар нас чува и пази, управо сам се због тога радовао када ми се псић прикључио. Лутање никада не зависи од тога колико далеко иде човек, и на које време, него од тога како се доживљава, јер можемо кренути на савршено и прецизно планирано путовање на Хималаје, па то ипак не можемо назвати лутањем. Не, лутање је једно од најбољих начина за попуњавање времена, чије је најважније правило да једва и да има правила. Можда тек толико да увек идеш онамо куда те срце вуче. Никада му се не супротстављај, никада немој због нечега пријатног напустити авантуру у којој се баш налазиш, али увек уживај ако си судеоник у пријатној ствари. Током лутања немој трчати за уживањима, јер је уживање само лутање. Свеједно је да ли луташ острвима Индонезије или Далмације, суштина је – лутај. Допусти да у твоја једра дува горди ветар, допусти да те њух води, одмарај се ако си уморан и једи ако си гладан, али не жели ни премного, ни премало.“ – и дуго је одмахивао руком.
Превод Сава Бабић