Draginja Ramadanski
Panonija hladna VIII.
Neispričano

...uvis podignuta čaša belog vina.

Preko livade akvarelne ne gleda više oko dečje. Lovokradica prazni omču. Leluja koža bez očiju na kraju slikovnice. Šapku od lisičjeg repa natući ću na čelo, ogrnuti bundu od nutrije, na noge – dabrove sare ponad kolena, ruke – u kozje jednoprstice. A srce? Čime će ono da se zgreje? Oče!? Srce je to od pleve, šuštavo, sipko. Vlažno od jednog davnog pokisnuća. Kosa umoljčana od davne stege. Usne okrnjene od davnog pada. Udovi gipsani bez uskrsnuća. To nisam ja, to je u mom naručju lutka. Zavidi dečarcima s velikog trga na hitrim velosipedima. Zavidi tekunicama na presipanju mnogouglog zrnevlja. Njene zenice odbijaju da prime drugu hranu. U mom naručju – lutka. Ustupila bih je nekom, takvu, sa falinkom. Mogao bi da je uzme i ponese na put. To je – redak dar. Šturo, bez gesta, da odjezdi. Počinjem da ga sanjam. S vetrom u lice! Šta činiti s takvim gubitkom – kada poklanjanjem, kakvim-takvim, gubimo – sve. Šta činiti s takvim dobitkom – kada primanjem, kada, u stvari, ne dobijamo ništa. Stići do pesme, pesme, pesme... Ove noći, dodirom neke nebelačke usne, spoznali smo opačine neodoljivog zanata. Shvatili ukusnost neukusa, pojmili obzirnost bezobzirja. Zavoleli sižejotvornost srca. O, svi su oni već umrli, mili nam i dragi, ubijmo ih onda pod našim imenom, mi njihova čeda zagladnela, što umesto mleka srču papirnate rezance, što papirne hrskaju kokice, što glabaju kosti od papira. Snežno bela hartija pretače se odnekud, nekamo, dok u ušima zuji prevršenje svake mere. Majko!? Koliko lepog svetogrđa! Šta ja to radim? Ronim ka uvažavanju sopstvene nevažnosti. Tek ponekad, kao sada, dignem glavu. Udahnem smešu gustog neodustajanja. Njušim. Zaglušujuća otčepljenost čula. Pragovi, katran, šine. Dospela lepota jarka. Zaranjam dublje. Sve bulke, sva žita bih da kusam. Vilica škljoca. Kratko traje očaranost plenom. Kraće no sama glad. Na pojilu nema uležanih mesta. Evo ih, sapi novog početka.

P.S. U telima prestarelih žena cvile mladunci. Oterajte mrtvozornika, posegnite za krparama priče. Šareni su to duvarnici, koji će i ove zidove učiniti mekim.