Zdenka Feđver
Jer kad ostariš, niko ne kuca na tvoja vrata*

Iz Zagreba, u rodni Sombor, Eliza Gerner nije došla u grombi kaputu.
Leto je, preko trideset stepeni je, da manje ključam od vrućinčine došla sam biciklom, u tanucnoj majici i suknji, u elegantnim papučama, ali bosonoga – i čekam Elizu na uglu Županije. Zato, što je to odmah pored parka, njegove debele hladovine i bašte „Starog fijakera“ – gde planiram da odemo na sok.
Obe starimo, ja sam u šezdesetoj, ona je u prednosti tri decenije, znam skoro sve o njoj, ona o meni skoro ništa, nikada se nismo srele, ali prepoznajemo se lako.
U elegantnom laganom kostimu, sandalama, ni slučajno bosonoga, razdragano mi dolazi u susret, srdačno mi maše, grlimo se i tek u „Fijakeru“ dolazim k sebi od vrućine i postajem pravi domaćin.
Zavidim joj što izgleda tako mladoliko i sveže, i to ne tajim. Priznajem joj i da ludim od sparine, da sam još više proključala kada sam videla da, u skladu sa damskim pravilom ima i čarape, a potom priznajem koje sam sve medije obavestila o telefonskom broju i adresi na kojoj će sledećih dana Eliza biti – spremna za sva moguća pitanja.
Glumici sa bezbrojnim našim i svetskim nagradama, književnici, poligloti, živoj enciklopediji jugoslovenskog glumišta – izgleda da je i ceo „kulturni“ Sombor zavideo.
Ne samo zbog izgleda.
Osim „Somborskih novina“ – niko se nije oglasio.
Jer, u tudjem selu kad ostariš...**

* Priča iz knjige priča Z. Feđver: Eh
** Bijelo dugme