Atila Balaž
Nostalgija
(Uvod u jednu rastočenu knjigu)*

Promenjivog je intenziteta, spopada čoveka u teško predvidljivim napadima; u tesnoj je sprezi s asocijacijom ideja i, slobodno možemo reći, s okrutnim naletima mehanizma sećanja. Nostalgija. Pretežno nasrće na osetljive ljude, no postoje i izuzeci. Inicijator nasrtaja može biti bilo šta, vreme i mesto nisu bitni. Jasno (i opet zamršeno) rečeno: može da skloni nesrećnu osobu bilo gde i bilo kada. Na duži rok postaje hronična, i nema za nju delotvornog leka. Što odlučnije preduzimamo bitku protiv nje, ona je sve svojeglavija. Zavlači nam se pod kožu, gnezdi u kostima, nepovratno ugrađuje u međućelijsku razmenu materije, potpuno prikriva za sebe sve naše pomisli. Postaje faktor oblikovanja naših iskaza, upravlja našim postupcima, i to u pravcu potpunog onesposobljavanja svakog delovanja. Jedna od osnovnih osobina nostalgije jeste da – slično alkoholu – može da deluje kao odličan doping, ali kako protiču dani, nedelje, meseci, čak godine, pokazuje svoje janusovo lice, tamnu stranu medalje. Čovek više ne može da živi bez nostalgije, niti, što je daleko tužnije, sa njom. Nastupa neizlečivo unutarnje rastakanje. Nostalgija kulja ne samo iz bolesnikovog daha, već iz celog njegovog bića. Iz najmanjeg njegovog pokreta, iz prelamanja svetosti u zenicama, iz celog držanja njegovog skršenog tela. Iz njegovih besciljnih koraka. Da li se penje ili silazi s tramvaja – za njega je to savršeno svejedno. Polako sledi poslednja stanica. Sa ili bez tramvaja.

Da li nostalgija boli? Pa da, o tome se baš radi. U stvari, u početku više tišti. Ponekad žestoko prostreli, da bi uminula sama od sebe. Potom probadi postaju sve češći, dok se na kraju od njih ne stvori jedan neprekidan bol. To je trenutak kada još deluje gutanje sedativa. Nastupa prolazno olakšanje, ali samo da bi, nakon sve bržeg uminuća ispoljenog ili čak neispoljenog dejstva čudotvornog sredstva, bol gurnuo još silovitije, ne priznajući nikakve granice.

Tretiranje bola je, zapravo, uvek usmereno na simptome. Ono ne može da zaustavi dubinsko metastaziranje nostalgije. Ako se bolesnik polegne ili vodi u šetnju, ipak mu nije lakše. Može se pribeći i sportu, ali to je tek privremeno odlaganje kobnog toka posvemašnog raspada. Radost zbog nekog spektakularnog gola, na primer, namah budi bezbrojna sećanja, makar u smeru izgubljenih prilika, jer ljudska psiha je tako nepredvidljiva. I onda – opet tuga. Tuga, koja i čini osnovni ton nostalgičnog raspoloženja.

U početku je to više nekakva snuždenost, koja s napredovanjem postaje sve kompaktnija i neprozirnija. Lagani veo naleže na odabranu žrtvu kao sve tegobniji teret, kao da bi da je uguši, što i jeste krajnji cilj nostalgije. Prve vizije suznih akvarela smenjuju se pejzažima u ulju, mrtvim prirodama, portretima sve brojnijih pokojnika. Iz dana u dan potmuli sloj postaje sve deblji, izložba pak sve bogatija, i beznadežno nepreglednija. Čovek baulja pod sopstvenog sećanja, i neprekidno prebira po njima, kao da traži neku malenkost usred gomile đubreta, koja čini opsesivnu svrhu prohuljalog vremena. Tokom ove saune, nesrećnik koji je možda zaslužio i bolju sudbinu, ma koliko se pomno podvrgavao mučnoj samodigestiji, ne uspeva da odstrani iz sebe ni pola miligrama štetne materije. U svojeručno skopljenoj retorici nastupa noć, i prema smalaksaloj žrtvi prijateljsku desnicu pruža odurna Depresija lično. Da muževno stisne ruku Nostalgije.

Muževno, uz odavanje priznanja.

Onda Depresija poziva Nostalgiju na ples. I ne bez izvesne erotske note, naprotiv! Samo što naš napaćeni subjekt, koji se uprkos svemu oseća napodnošljivo usamljen, to više ne primećuje. Kao ni ostala obesna zbivanja na parketu plesne dvorane. Evo, već je pristigla i njegova veličajna dama. Nije ni morao da flertuje s njom. Većina ljudi je ne priziva, ali je zove Smrću.

– Raspali, maestro! Nek počne igra padavičara.

Iz dubine mrtve duše.

Na ovoj prekretničkoj tačci s pravom se postavlja pitanje, šta bi mogao biti efikasan antidot depresije; Velike količine vitamina C? Ne, jer se njegov višak navodno eliminiše iz organizma. Na poznat način. Vitamin Iks? Takav još nije pronađen. Neko sredstvo zaglupljivanja? U obzir bi došao samo otrov s trenutnim dejstvom, sve ostalo je sklono šurovanju sa nostalgijom. Kao jedino rešenje čini i totalni zaborav (jezikom medicine: amnezija). I ko je, onda, odgovoran?

Šta uopšte да odstranimo kada veliki bolesnik u svakom deliću svog tela oseti nostalgiju? Neka je to žal za mladošću. I neka je on pri tom neporecivo star.

Koliko mi je poznato, prаво žarište boljetice još nije pronađeno. Ali onо mora da negde postoji. Možda u nekom kosmičkom kompjuteru, koji ponekad isto može da pogreši, pa makar i sasvim zanemarljivo. U svakom slučaju, Isak Asimov se sigurno bolje razume u to. Ali on je mrtav, baš kao i Konfučije. Teško pitanje. Život se nostalgično vezuje za smrt, i obrnuto, ali to ipak ništa ne rešava.

Činjenica je da nostalgija – između ostalog a možda i pre svega–ostaje nepobediva zato, što je njen front nepojmljivo širok, ali nije ni to sve. Nostalgiju podjednako možemo osetiti i spram neke lale, kao i spram puščanog metka, na primer. Nostalgija nigde ne završava svoj život – u odnosu na one koji je osećaju. Možda ona i postoji zarad sebe same (daje nam na znanje da je tu). Recimo (kad bukne): u finom crtežu listova natrulog oraha, u ostacima davno urušene seoske peći, u laganom povratnom strujanju reke glinovitih obala, u psećem lavežu, pregaženoj mački, u lepršaju ptičjih krila, u mlakom zvuku trube, u plodovima divljeg limuna kraj vrludavog letnjeg puta, u gnjilom voću, ugaženim gljivama, u susretu s duginim bojama, sa čika Pištom, s Empire State Building-om, s vodama Nijagare, Kenedijem, Fruškom gorom, na pomen Ezre Paunda, Venecije, u mirisu petroleja, ukusu jagoda, dodiru ženskih grudi, u čami konferencija, u prugama zebre, u mustri mojih zokni, u Titovom fotosu, u ukusu prve cigarete, Makavejevu, u naknadnom strahu zbog loše upotrebljenog prezervativa, u čančiću pudinga, novosadskom Telepu, u otpiljenim krilima anđela, buntovnim mladićima, neuspelom snimku, preprženom parčetu mesa, u izgubljenim i pronađenim (ili ipak ne) rukopisima, starim bioskopima, prevrtljivim ljubavima, olovnim kišama, u jednoj jerusalimskoj pivnici, u istarskom kaktusu, Van Gogovom uhu – u njemu posebno, ... i td.

Dok smo živi, sećamo se.

P.S.

Ah, Srednja Evropa!
Pa šta onda?
Šta kada čovek oseća tipičnо balkansku nostalgiju?
Onda je prilično gadno. Čак sasvim nepodnošljivo. Ne pomaže nikakva radikalna operac i ja. Ništa ne pomaže. Ni sam Balkan. Koji je sve bliže, bliže...
U stvari: sve je dalje, dalje...
Balkan?
Tamni, smrdljivi dim.
Handžari i krateri od bombi.
Srce da ti se slomi. Jer je lomljivo.
А ima neko ko jе tamo živeо.

Neka je proklet za sva vremena !

Dok smo živi, sećamo se.
Na ljude koji nisu naši. Ali zar je iko ičiji, na kraju krajeva?
Ničije je:
jecanje okeana, poigravanje mesečine na vodi, tragovi brodica na izgrebanom morskom ogledalu, lepršanje starih zastava na jarbolima, penušava brazda iza repnog peraja ajkule ili sirene, plavetnilo neba, daleka ostrva...

Prustove madlenice.

U senci devičanski napupele smokve. Tata mi je bio vatrogasac, pre nego što je postao jastog. Mladalački autoportret – napirlitani gologuzan. Sarajevo – iz rakursa magarećih sapi. Turska kafa s mujezinom. I most. Malo dalje.

Mostovi. Prepukla srca.
Istočno-Centralna i Ostala: Ne Sasvim Evropa.
Tarkovski.

VODA.
(Večita vlaga.)
Neretva, Volga.
Dunav i Tisa (njen mrtvi rukavac).

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

* Odlomak iz romana Én már nem utazom Argentinába (Ja već neću putovati u Argentinu), Budapest, 1995