Balkán Magyar Irodalmi Klub – Balkanski klub mađarske književnosti
Atila Balaž: Kom' sever, kom' jug
Brod srećnih 

Čudesna je stvar Gutenbergova galaksija: da je nema, trebalo bi je izmisliti, ali kad već postoji, ne treba pustiti da propadne. Ta, toliko toga nam je sačuvala da bismo usled njenog nedostatka ili odsustva bili kao čovek bez sećanja, kao amnezija sama. Otuda, iz ove ispresovane galaksije, možemo saznati, ako se malo raspitamo, da je neslaganje između Tita i Staljina uistinu postalo uočljivo u septembru 1944. Naime, tada je Tito putovao u Moskvu, kako bi tamo – uz poneko pićence i meze – prodiskutovali načine i zadatke ratovanja Crvene Armije u Jugoslaviji, jer Sovjeti su tada već bili takoreći ante portas. Tito se svom domaćinu obraćao sa druže Staljin, a ovaj svome dragom gostu sa Valter, što je odgovaralo najstarijem Titovom konspirativnom imenu u međunarodnom radničkom pokretu, a na stolu su se naravno nalazile ne samo grickalice nego i mnoge druge đakonije. Naročitu pažnju pobuđivala je ogromna zvezda pažljivo oblikovana od crvenog kavijara, predjelo nakon kojeg je sledila jesetra u sirćetu, uz velike količine krastavca i još vodke. Ovo je na stolu smenio nekakav gruzijski paprikaš, a zatim piletina na roštilju na ruski način, sa kiselkastim umakom od pečuraka i kroketima od krompira, naravno, u pikantnom sosu od borovnica. Još nisu ni stigli do teških gruzijskih vina, kada se zaledio vazduh pred Staljinovom zamisli da jugoslovenski partizani potpadnu pod sovjetsku komandu, kao i to da Tito slučajno ne pregovara sa četnicima, koji su već odavno za njega predstavljali smrtnog neprijatelja. Kako bi svoju volju overio, upijač drug Staljin je tako napio našeg dragog Valtera u svojoj privatnoj dači, da se ovaj ispovraćao u rukav od košulje. Cele noći nije mogao da spava, mozak mu je radio kao lud, a noge su mu se pomerale pod jorganom. Sutradan, kada ga je avion odvezao do Banata, nad Atiline nekadašnje štale, a zatim na vršački aerodrom, na kojem je izašao, ubrzo je video kako Sovjeti, prešavši preko rumunske granice, zaposedaju njegovu zemju kao da je njihova, zbog čega mu je skočio pritisak. Znao je da nikada neće zaboraviti Staljinovu večeru, koja mu je presela zauvek. Kao ni to da mrzi Aziju.

Kada je đavo konačno odlučio da je drug Visarionovič obavio svoju dužnost na ovom svetu, i poveo ga sa sobom u svoju sumpornu daču, Josip Broz je seo za svoj omiljeni sto u petrovaradinskoj tvrđavi (u svojoj najvećoj „dači“), krajičkom oka posmatrajući Novi Sad i Dunav, otvorio je šampanjac, štaviše francuski i podigao čašu. I bez reči je svako znao čemu nazdravljaju. Kada je piće popijeno, Tito je naručio još jednu turu. Tada je neko tiho upitao za čije zdravlje se ispija ova čaša, na šta je Broz u šaljivom raspoloženju namignuo, rekavši samo:
– Za Franca Jošku!

Uzalud su pribeležili njegovi analitičari, čak ni sâm Vladimir Dedijer, pisac Titove biografije, nikada nije utvrdio zašto je to rekao tada i tamo. Nakon toga je predsednik pozvao iz kuhinje svoju omiljenu, spretnu, mađarsku kuvaricu – koju su, među onima koji će biti iseljeni, na njegovu ličnu naredbu onomad skinuli sa voza –, postavio je pred sebe i dugo čavrljao na mađarskom, od čega njegova pratnja jedva da je išta razumela. Međutim, Titu to nimalo nije smetalo. Te večeri su jeli zlatnu supu od fazana i palačinke sa sirom, sa puno suvog grožđa i orasima. Azija, ovako ili onako, tek potonje su orahe samleli sasvim krupno, zasladili ih medom, povrh svega dobro ih prelili lepljivim sirupom. Valter je jedva uspeo da se obuzda, toliko mu je te večeri prijalo slatko. Na kraju je ostale prestrašio svojom željom da se iz zdravstvenih razloga malo prošeta po kazamatima. Ali, docnije ga je prošla volja za tim. Radije se zavalio u svojoj naslonjači, pućkao i, osmotrivši unaokolo, odjednom se namrštio:
– Zašto je ovolika tišina u ovoj kući? Nije se valjda od tuge ko obesio?

Dakle, u tom svetom času zaista je zavladala tišina – skoro najveća tišina svetih trenutaka njihove skromne knjižice –, zatim se čulo tiho komešanje na vratima, neko je diskretno zamakao niz hodnik sa crvenim tepihom, dok je Josip Broz u vazduh zamišljeno ispuštao plavičaste oblačiće. Muzičari su se vratili veoma brzo, kao da su izašli samo na piš-pauzu.

Zanimljivo, ponovno zahlađenje u jugoslovensko-ruskim odnosima usledilo je baš ‘56. Te godine, kada je Mađarska izvršila očajnički pokušaj/eksperiment oslobađanja od ruskog jarma („izbavljenje iz ruske septičke jame“), koje Tito nije mogao da podržava mirne duše. Verovatno nikada nije mogao da svari to što je u vreme kada je on bio u nevolji, u susedstvu i poslednji žvalavi desetar vikao svojim vojnicima: „Idemo da kastriramo okovano pseto imperijalizma“! Stručnim jezikom rečeno:uštrojimo. Plemenitijom jednostavnošću: da ga uhvatimo za jaja – a tada bi to bilo najmanje što bi mu se desilo. Tokom te znamenite posete Moskvi, u pratnji Josipa Broza nalazio se glavni policajac Aleksandar Ranković, koji će kasnije biti smenjen, kao i general-pukovnik Koča Popović, istaknuti jugoslovenski političar, koga će, tokom sedamdesetih godina, sa političke pozornice zbaciti njegovi srpsko-hrvatski protivnici, a koji je u svojoj mladosti, u Parizu, pripadao Bretonovom nadrealističkom krugu. (U tome, naravno, nema ničeg posebnog, ako poznajemo, recimo, rane Lenjinove simpatije prema dadaistima.) Poseta se pretvorila u posetu pomirenja, tokom koje su strane – sada već fleksibilnije – zauzele stav da i socijalizam ima, naravno, različite puteve, u ovom trenutku razvoja to se ne može dovoditi u pitanje, a zajednička saradnja socijalističkih zemalja mora da se zasniva na uzajamnoj dobroj volji. Isključivo na prijateljskoj kritici i razmeni stavova. Zakon sile ovde ne učestvuje.

Predsednik Jugoslavije održao je uspešan miting pred masom od skoro sto hiljada posetilaca na stadionu Dinama, gde su ga obasuli cvećem. Hroničari su zapisali da se i na Hruščovljevom stolu nalazio crveni kavijar, međutim ne u onom fantastičnom obliku zvezde; kao i piletina, ovaj put punjena slaninom, u obliku malecnih, ukusnih džigerica, da bi kao glavno jelo usledio but od jelena sa obaveznim krompirom. Borovnicu je zamenila pita, a sirće je ostalo isključivo u salati. Tito nije tražio dvanaestogodišnju rusku vodku, umesto nje – pokazavši time svoj vanredni smisao za humor – želeo je gruzijski konjak, je li, u povećoj čaši, koji bi valjalo znalački promućkati u ustima.
JOSIP BROZ TITO, COMMUNIST WITH STYLE – bilo je mišljenje koje je vladalo o njemu na Zapadu; o čoveku koga je Vinston Čerčil zvao svojim prijateljem, i to ne samo u purnjanju. Zapisali su o njemu, o ovoj skockanoj komunjari, je l' te, kako je Josip Broz uvek, osim pregovaračkom stolu, veliki značaj davao i stolu za ručavanje, sa koliko je znamenitih političara i poznatih likova sa cele planete obedovao, kao i to koliko se radovao svakom sledećem obroku. Toliko da se to detinjasto uzbuđenje prenosilo čak i na najmrzovoljnijeg gosta ili na onog sa stomačnim problemima. Po fotografijama se čini, čak i na Indiru Gandi koja teško da je mogla biti ljubitelj zalogaja koji plivaju u masnom saftu. Indira je pocrvenevši sela za sto i u kikotavom dobrom raspoloženju, sa detinjim izrazom lica, viljuškom jurila male vragolaste hrvatske taške sa sirom. Ili recimo kraljica Elizabeta, koju su ćevapčići oborili sa plemićkih engleskih nogu, kao i pljeskavica, i to u tolikoj meri da je suprotno svojim navikama – kršeći protokol – požurila da čestita na odličnim jelima, čija imena nije još ni naučila (niti će kasnije to učiniti).

Činilo se da je Elizabeta plavih čarapa bila mnogo spremnija da zbog pušenja progleda kroz prste svom domaćinu, tom legendarnom, ćoškastom balkanskom licu, nego čestitom Vinstonu Čerčilu kod kuće.

Prema istoričarima, Broz je nakon raskida sa Staljinom počeo da odlazi na sve duža putovanja po belom svetu, verovatno sa namerom da – osim negovanja veza sa starim saveznicima – stekne nova prijateljstva; pritom su mu putovanja, ta uzajamna gošćenja, postala podjednako velika strast kao što je to nekada bio lov. Jedno od njegovih prvih putovanja vodilo ga je pravo u čuveni Konstantinopolj – na brodu po imenu „Galeb“, minolovcu koji je nastao od jednog italijanskog broda za prevoz banana, potom preuređenom i pretvorenom u legendu – gde mu je u luci, pored postavljenih, prepunih stolova, nad lepljivim gomilama tufahija i baklava, već izdaleka, podižući se na prste, mahao ministar inostranih poslova Keprili, potomak čuvenog vojskovođe Keprilija. Tito je Turcima na poklon poneo jedan handžar optočen dragim kamenjem, koji je nekada davno kod Petrovaradina zaplenila posada Eugena Savojskog od Damad Ali Paše. U znak dobre volje, predao ga je odmah svome domaćinu, koji ga je sa velikom radošću prihvatio, rekavši:

– Pogledajmo onda dobro ovo istinsko remekdelo oružara i kad nam se oči njime napune, zakopajmo ga zauvek!
Keprili najpre podiže iskrivljeni mač – svi su aplaudirali – da bi potom i sam malo tapšao, stavivši oružje pod pazuh. Tada se pojavio jedan od njegovih poverljivih saradnika, koji je handžar odmah, skoro poskakujući od radosti, odneo. Šta je sa njim bilo, ne znamo. Verovatno ga nije zakopao. Ili baš naprotiv, jeste? Tita je potom, u Ankari, na grudi privio turski predsednik lično, malo su pregovarali, a zatim otišli da večeraju, pri čemu su u šaljivom raspoloženju poredili turske i jugoslovenske ćevapčiće. Srbe i Bošnjake sa Turcima. Pre toga su pili liker od biranih turskih cvetova, srećom Tito je do tada već naučio kako se može, nakon kucanja, odbiti suvišna tura, prikladnim diplomatskim sredstvima, ako piće slučajno više ne prija. Nakon večere, na sto je dospeo pravi kapadokijski duvan u zlatnoj kutijici, Josip je srdačno pozvao Džemala u Nandorfehervar¹, Džemal je to prihvatio i dok su tako ćaskali, na trenutak su obojica imali osećaj da su uspeli da isprave ono što se tako ružno bespovratno pokvarilo u istoriji. Zaista, mogla je to biti prava pravcijata sreća za obojicu, sasvim slučajno iskrenih političara. (I uistinu: za turskog kamiondžiju možda i jeste, dok bi se o vojniku već jedva nešto moglo reći u ovom opširnom, u dobroj meri ratnom tekstu.)

Item 1. U prilično obimnoj hronici koja bi prikazivala istoriju Jugoslavije i obilne ručkove našeg čestitog vođe, koji su stvarali uzajamnu povezanost svetske istorije, posebno poglavlje bi svakako zasluživala sva ona čudesna jela, koja je maršal Tito, ljubitelj svog povelikog stomaka, konzumirao sa predvodnicima nesvrstanih zemalja. Prijateljstvo sa azijskim i afričkim zemljama koje ne pripadaju nijednom bloku, direktno je sledilo iz situacije u Jugoslaviji i trajalo sve do osamdesetih godina, kada je usled poljuljanosti bipolarnog svetskog poretka pokret nesvrstanih izgubio svoj značaj. Beograd je igrao tako važnu ulogu u politiciantikolonijalizma i miroljubive koegzistencije da je, na primer, početkom šezdesetih godina tamo organizovana prva glavna konferencija nesvrstanih zemalja. Josipa Broza su sa Indonežaninom Ahmedom Sukarnoom kao i sa Egipćaninom Gamalom Abdelom Naserom, vezivale izuzetno jake prijateljske veze. Iz gurmanske perspektive – ako iz ekonomske i ne toliko – ostao je upečatljivi Titov izlet na Bali, ili kad je u Egiptu, najpre na palubi „Galeba“, a potom i u njegovoj unutrašnjosti, srdačno ugostio gostoprimljivog predsednika, čestitog Gamala Abdela. Tom prilikom je za brodskim stolom bio prisutan i jedan od dvojice najvećih jugoslovenskih pisaca, Miroslav Krleža, pošto je Broz odlučio da će ipak radije njega obasuti milošću, nego hladnog i vazda distanciranog Ivu Andrića, koji je pored ostalog imao i slabiji probavni trakt, zbog čega ga je samo jedanput pozvao da nešto prezalogaje. Bilo je to neposredno nakon dodeljivanja Nobelove nagrade, kasnije više nikada. Moguće je da nikada nije ni pročitao Na Drini ćuprija, dok je Glembajeve izričito voleo. (Inače, i bosanski pisac koji se smatra srpskim, Andrić, navodno je poticao od majke Hrvatice i oca Hrvata, međutim to je ostalo bez ikakvog uticaja.)

Neko, ko je skoro čitav život proveo kod Tita u službi, kao degustator, inače po struci hemičar – priznaje (u velelepnoj i raskošnoj knjizi Anje DrulovićTitova kuharica, koja ovde služi kao jedan od osnovnih izvora!) da je skoro svaki pojedinačni zalogaj prekontrolisao najsavesnije moguće, i iz toksikološke perspektive, te da su samo najkvalitetnija jela, sa oznakom „A“ mogla da budu konzumirana. Tokom svakodnevne prakse najradije su se oslanjali na ruska iskustva. Naime, ruski metod se činio najrazvijenijim za praktičnu odbranu vodećih ljudi od trovanja. Nedavno objavljeni Titov hrvatski istorijski kuvar beleži da je ‘58. na tom Baliju, koji mnogi smatraju ostrvom bogova, sto bio pretrpan svakakvim đakonijama: zvonkim školjkama, rakovima sa zveckavim makazama, razrokim polipima, ispečenim tamo u mestu, koji su mogli da se jedu preliveni limunovim sokom. Bilo je onih koji su morske plodove gutali sirove, međutim Tito se ovome nije čudio, dosta je pojeo i od prepelice urolane u morsku salatu i od indonežanske patke, konačno i od mnoštva tropskog voća (ali ne i na poslednjem mestu) i od bezbroj vrsta sladoleda, da bi sve to na kraju zalio velikom čašom hladnog džina. Taj neko zna da je Broz samo jednom vratio jelo, i to kineskog vrapca. (I) Od ovoga se sledio vazduh, međutim Tito je neprijatnu situaciju preokrenuo u svoju korist rekavši da nije u stanju da jede bilo šta iz ptičjeg proletarijata. Svi su se slatko nasmejali, ali je jedna mrlja ipak ostala na prazničnoj fotografiji, jer su se jugoslovensko-kineski odnosi sredili tek krajem sedamdesetih godina, beogradskom posetom kineskog glavnog sekretara partije, Hua Kuo-fenga.
Josip Broz je retko pio pivo, ali ukoliko je ipak dospelo pred njega onda je to moralo biti češko pivo, jer je Jugoslavija od svih zemalja koje su joj geografski bile bliske najradije uspostavljala kontakte sa Čehoslovačkom, i Rumunijom. Na prijateljstvo sa Čehoslovačkom, na nimalo sporedan način, u boljim krugovima, senku je bacalo to što se jugoslovenski predsednik, ako i nezvanično ali barem u svoje ime, tokom čuvenog Praškog proleća složio sa time da se demokratski tok uguši, dok sa druge strane, ortačenje sa Rumunima nije bilo opterećeno nečim takvim. U događajima koji su se odigrali krajem osamdesetih godina, uprkos svakoj sumnji regularno pogubljen Čaušesku, smatran je Titovim čestim gostom. Tako je recimo na Brionima boravio upravo te vrele šezdesetosme, gde je sa svojim domaćinom razgovarao o bilateralnim odnosima, o sve težoj međunarodnoj situaciji i ne na poslednjem mestu, o savremenim pitanjima međunarodnog radničkog pokreta, da bi tek nakon toga seli za sto za ručavanje. Čaušesku je baš tada, pozivajući se na svoju strogu dijetu, naredio da mu njegov lični kuvar skuva vegetarijanski obrok, naizgled ne baš prvorazredni njam-njam, a konzumirao je samo sirupe koje je poneo od kuće – crvenom slamčicom. Dakako, daleko je veći apetit pokazivao u lovu, gde je pucao na sve što se kreće, dok mu nije ponestalo municije. Posle je od Tita iskamčio još jednu šaku metaka.

Item 2. Josip Broz Tito je bio prvi socijalistički političar koji je posetio Sjedinjene Države nakon kubanske krize. Tito nikada nije gajio naročite simpatije prema Fidelu Kastru, tako da mu stvar nije teško pala. U Vašingtonu se Džon F. Kenedi trudio da mu udovolji pečurkama punjenim guščijom džigericom, šniclama od kanadskog jelena, koktelom od ananasa i ne na poslednjem mestu, kalifornijskim vinima. Među bocama, nalazila se jedna ispupčena bista koja je čuvala uspomenu na oca kalifornijske vinske kulture. Budući da je znao za Agoštona Harastija, Tito je spomenuo kako se taj čovek rodio na teritoriji koja u novije vreme pripada njegovoj zemlji, na šta je Kenedi smešeći se klimao glavom, podižući pritom čašu da bi se kucnuli. Kao dva prijatelja, razmenjivali su mišljenja o opštoj političkoj situaciji, o događajima u jugoistočnoj Aziji, o približavanju Jugoslavije i Amerike, zatim o nespojivosti tenisa sa pušenjem tompusa. Videlo se da Kenedi veruje u dobrotu i pravednost Amerike, dakle i u njenu snagu, ali se nije pravio nadmoćanim pred Titom, mada je konstatovao da: će biti veliki dan jednom kada i u Jugoslaviju dođe Amerika. Nakon toga su malo ćutali, kao da su ostali bez reči. Moguće, da je Tito  lomio glavu nad očaravajućom lepotom  Žakline Kenedi, a Džon  nad osmehom  Merilin Monro od koje bi se uzburkala krv u žilama, ali to bi se odavde teško moglo tačno utvrditi.

Tito  je (dakle) voleo umetnike, koji su mu bili česti gosti, kao na primer svetski poznat Ivan Meštrović. Izričito je voleo glumce, na primer Orsona Velsa, ali je najviše obožavao glumice, na primer  Sofiju Loren, ženstveniju varijantu kapetana Jovanke Budisavljević. Očaravajućom lepotom Sofija nije samo Tita oborila sa zdepastih nogu, nego svakoga sa kim je, tokom čestih poseta, stupila u kontakt. Ali ova vatrena južnjakinja nije trijumfovala samo zaslepljujućom lepotom, nego i svojom neposrednošću i čudesnim temperamentom. Rado bi pripasala kecelju i otišla u kuhinju, među poslugu, kako bi umesila i majstorski razvukla sopstveno italijansko testo, onako kako je to nekada davno učila od svoje mame u suncem obasjanoj Italiji, u večnom gradu Rimu. Tada bi joj lepo lice potpuno porumenelo od mešenja, čvrste grudi bi takoreći pucale, dok je Tito stajao tamo, pored nje, skriven iza tamnih naočara kako ne bi bilo upadljivo gde mu se zaustavio omađijani pogled. I čuvena seks-bomba Đina Lolobriđida je došla da fotografiše Tita, na šta Tito nije ostao dužan: brzo je i on fotografisao Lolobriđidu. Sa Džozefinom Beker, ranije, u mladosti, poznatoj po suknji od banana, prvo je iz štosa odigrao erotski ples i tek nakon toga su prionuli na jela puna luka. Kasnije se desilo da je muž jedne jugoslovenske pevačice, koja je ličila na Lolobriđidu, počeo da urla kao malouman, da „mu je ova životinja pojebala ženu“, ali je ubrzo utihnuo. Pre nego što se zaista saznalo ko je koga pojebao.

Ko zna kakvu je satisfakciju dobio za izgubljenu mušku čast. Možda najveću slonovu kost koju je predsednik ikada ulovio? Reklo bi se: od toga se moglo napraviti puno lepih večera.

Svi biografi Josipa Broza Tita odreda znaju da je opšte poznata stvar kako je od svih umetnosti najviše voleo film, često je posećivao snimanjeSutjeske, sve u svemu: voleo je bioskop. Među muškim glumcima – pored Orsona Velsa i Džona Vejna – muža Tejlorove, Ričarda Bartona, smatrao je uistinu velikim; Ričard ga je očarao u ulozi Aleksandra Velikog. Kada se pojavila mogućnost da Barton igra njega u grandioznom partizanskom filmskom epu Sutjeska, Tito je to zdušno odobravao. Bračni par Barton proveo je u Jugoslaviji skoro čitav mesec, dosta vremena za Titovim stolom, gde su se dva muškarca našla u uživanju ledenog Black&White-a, u čemu ni  Elizabet nije mnogo zaostajala. Doduše, ona je manje pila, ali led, kao takav, smatrala je suvišnim u njemu. Naravno, Liz se svakog trena žalila na osetljivo grlo i tako je nevino gledala u  Tita tim morsko plavim očima, da nije postojao muškarac koji se ne bi istopio. A Jovanku je zbog toga podilazila jeza, ali se naravno trudila da to ne pokazuje. Naravno, nju je više očarao Bartonov pogled. Šarmera Bartona, koji je, ciljajući na omiljeni koktel predsednikove supruge, Jovanki Broz jednom prilikom dodelio titulu najlepše White Lady. (White Lady = 3 dl limunovog soka, 1 dl Gordon džina i 1 dl Maraskina – dobro promućkano.)

I šta sad? Kako dalje? Pa, bilo je opšte poznato da je Tito bio sklon da prečuje savete lekara, u čemu je i Jovanka mogla samo da asistira. Tako je mogao nastati na primer režim ishrane tokom onih dana kada su bili na dijeti, koji je predviđao veliku kajganu sa slaninom za doručak, đuveč sa mesom i pečene domaće kobasice za ručak, kao i jagnjetinu za večeru. Ili junetinu za sva tri obroka. Naravno, u ovim danima je alkohol bio strogo zabranjen, ali sa vinom ili bez njega, sa pesmom ili bez nje: neumitno je dolazilo veče. Leta gospodnjeg 1980, nakon mnogo večera od Vardara pa do Triglava, u Ljubljanu stiže ta izvesno poslednja, svakako vrlo tanušna večera – jedan komad tosta (bez belog luka), ona tužna večera kojoj niko nekompetentan nije mogao svedočiti, i koju smo već dotakli, brodeći po pitoresknom i pikarskom Gibraltaru širokog nam Dunava.

Prevela Sandra Buljanović