Sakriti onoga koji iz mene govori

Sa Davidom Albaharijem razgovaraju Ištvan Ladanji, Emeše Rajšli i Zoltan Virag*

Ištvan Ladanji: Moje pitanje se čini jednostavnim: kada pomislim na Vas, uvek se setim Zemuna, a kad se spomene Zemun, onda se setim Vas. Pre nekoliko godina sam bio u Beogradu na susretu prevodilaca, tada smo prošetali Zemunom, i ja sam taj grad gledao Vašim očima, jednostavno nisam umeo gledati svojim, ustvari nije bio toliko uzbudljiv, kada sam ga gledao svojim očima. Tako da je moje pitanje: kakav je Vaš odnos sa tim gradom i kako je on postao Vaš?

David Albahari: U stvari, nije lako odgovoriti na to pitanje. Ja obožavam Zemun. I kao što mnogi pisci poseduju, da tako kažem, razne gradove, da spomenem samo najčuvenijeg, to je sigurno Džojs, koji je posedovao Dablin. Tako i ja osećam, na neki način, da i ja posedujem Zemun. Jedina tragedija, koju u tome vidim, je ta što živim na Karađorđevom trgu. Koji nikad neće postati Davidov trg. Eto tako je, kada živimo u pogrešnom trenutku istorije. Mom najboljem nekadašnjom prijatelju, pesniku Raši Livadi, koji je umro pre neokoliko godina, a koji je bio veliki pesnik Zemuna. Uspeli su da daju jedan mali trg na zemunskom keju, koji su nazvali trg Raše Livade. A sada ga svi zovu „parking Raše Livade”. Pošto su sada proširili taj zemunski kej. Ja verujem, da ću ja dobiti to šetalište pored vode, koje je planirano tako, da je uvek prvo pod vodom kada Dunav poraste. Tako se obično gradovi na neki način opraštaju od pisaca, koji ih vole, koji im posvete sve ono sto napišu. Malo se šalim, naravno, ali Zemun je zapravo ono mesto, kroz koje, kako bih rekao, kroz koje i ja sagledavam ono što pišem. I nadam se da mnogi stanovnici Zemuna prepoznaju sebe u ovom liku, koji ja opisujem. To ne znači, da vole mene, nego da prihvataju kako ih ja predstavljam. Ukratko, da zaključim: Zemun je moja Senta.

Zoltan Virag: Da li imate takvo mesto, Vašu Sentu, u Kanadi?

David Albahari: Postoji jednu mesto u Kalgariju, pazite, jedno jedino mesto, jedan mali trg, koji je prostor sakriven iza nekih kuća, koji sam ja slučajno otkrio. Kad god odem tamo, i kad stanem na tom malom trgu, obično se trudim, da nikoga nema tu, da ne bi gledali kako stojim, nepokretan, pola sata – mislili bi da sam lud verovatno, ali ja zapravo, kada stojim tamo, doživljavam neku magiju prelaska sa tog trga na Karađorđev trg u Zemunu.

Ištvan Ladanji: Nadovezao bih se malo na to što ste odgovorili na moje predhodno pitanje, spomenuli ste stanovnike Zemuna, ali ste ujedno napravili tačnu distinkciju između stvarnih stanovnika tog grada i Vaših likova. Veoma često se u kritikama Vaših dela spominje, da se ne zna, da li su to stvarni likovi, da li su to stvarne osobe o kojima Vi pišete, i meni se čini da Vi iskorištavate tu mogućnost da su to možda stvarni likovi, a možda i nisu. Kako zapravo ta dinamika teče u vašim tekstovima? Mene bi zapravo više zanimalo to večito prvo lice.

David Albahari: I hteo sam da odgovorim u prvom licu. Ja ponekad pomišljam, da sam napisao sve što sam napisao samo zato što nisam siguran, koje to prvo lica, koje piše. Jer kada me neko upita za neki lik iz neke moje knjige, ili kada kritičari i čitaoci navedu i neko mesto iz mojih romana, ja bih mogao ruku da dam, da to nisam ja napisao, nisam ja rekao. Čini mi se da sam mnoge svoje priče i romane napisao da bih zapravo pokušao da sakrijem onoga koji to iz mene govori. Međutim, zanimljivo je da kad ja pišem o odnosima muškaraca i žena, mladića i devojaka, uvek se pojavi neka devojka, koja kaže: e znala sam, da sam to ja. Kako ona zna, da je to ona, kad ja ne znam, da sam to ja. Ali to su već zahvati postmodernizma, čini mi se. Pošto postmodernizam dozvoljava da budete više od jednog pisca kada pišete svoje knjige. Onda sam ja najverovatnije više ja, kad razmišljam o svojim knjigama. Ali je činjenica koja je sigurno dobro poznata, koju svi znaju, i čitaoci i pisci: pisac mora da bude sve ličnosti koje opisuje. Kao sto je Borhes rekao za Šekspira, da je Šekspir istovremeno svi ljudi u njegovim dramama, tako i ja moram da budem. Tako sam i ja sa užasom svatio, da sam morao da budem i Gec i Majer, oboje strašnih nacista mog romana, koji su praktično svojim rukama odnosno isparenjima svog motora, ubili preko šest hiljada ljudi, da bih mogao da napišem knjigu o njima. Što nas opet vraća na onu devojku iz moje priče. To nije bila ona, to sam bio ja. Ja sam i ja, i ona devojka. Ali to je već priča o Narcisu, poznata priča…

Zoltan Virag: Raduje me što se spomenuo i taj roman, jer mi pomaže u tome, da postavim moje sledeće pitanje, koji će se odnositi na jezički i kulturni prostor. Naime u tom romanu se nikad ne zna, ko kada govori. Uvek govore oboje, uvek se prožimaju ta dva lika, naracija ima takve elemente, da se nikad ne zna, ko kovori, Getz i Majer, Getz i Majer, čitalac se prosto gubi u tom lavirintu teksta. U tom smislu – i to se odnosi i na jezik, kao iskustvo – i to u meni, prilikom čitanja Albaharijevih dela budi veoma jaka pitanja, naime da se permanentno ukazuje na jezik, kao na savršenu formu raspolaganja slobodom. Tako da se moje pitanje odnosi nekako na to, da li se držite još uvek tog Vašeg stava, da li ćete upotrebiti u nekim sledećim Vašim tekstovima specijalnu varijantu toga, jer ste recimo već napisali nešto slično i u odnosu muškarca i žene. Otvaraju se duboki slojevi seksualnosti, koji se čvrsto vezuju uz glas pesnikinje iz prethodnog razgovora.

David Albahari: Ako se misli na formu romana koji pišem, ja ne mislim to da menjam. Ja u stvari ostajem već godinam pri toj Bernhardovskoj formi. Mada to zapravo nije čista Bernhardovska forma, jer sam nedavno otkrio na internetu da postoji sajt posvećen romanima, koji su napisani u jednoj rečenici. U romanu Gec i Majer sam iskoristio tu mogućnost igre, da stalno govorim: Gec ili Majer, Majer ili Gec. Da bih mogao pokazati, kako ustvari nema nikakve razlike između njih, da li ih nazivate Gec ili Majer, ili bilo koje ime da im date. I ono što je fascinantno u takvim istorijskim situacijama jeste da ljudi postaju jednoobrazni. Tako da je u krajnjoj liniji sasvim svejedno, da li Gec vozi kamion ili Majer premešta onaj auspuh na otrov u kamionu, da bi ubio tih par stotina Jevreja, koji su voženi. Tako da je to zapravo jedan mali tehnički trik – tek kada mi je to palo na pamet, ja sam uspeo da napišem taj roman. Inače, ja bih voleo da što više – i to se trudim, kada pišem svoje romane, ja se trudim – da što više zamrsim tu mrežu pripovedača, raznih pripovedača, koji se pojavljuju u romanu, i čitalaca, koji čitaju i koji postaju nesigurni, sa kojim to pripovedačem da se indentifikuju u romanu. I najsrećniji sam kada izneverim očekivanja čitaoca. Ali ne sa zlom namerom. Jednostavno sa željom, da čitalac prihvati to novu mogućnost igre. I ja verujem, da roman ustvari nastaje negde u igri između čitaoca i pisca.

Ištvan Ladanji: Možda je ta jezička igra vezana za Geca i Majera nekakva polazišna tačka, od koje ste pokrenuli roman. Zoltan je pokrenuo to pitanje o jeziku kao nekakvom prostoru slobode, gde se velike igre mogu odigrati, i u tom pitanju je bio jedan pozitivan odnos prema jeziku. Mislim da je samo naizgled protiv takvog razmišljanja moja ideja, koju nalazim i u Vašim romanima, a to je nekakva sumnja prema jeziku i nekritičan odnos prema jeziku, ali kritičan odnos prema mogućnostima jezika. Večito je pitanje: šta se može stvoriti jezikom, a šta se ne. Moje pitanje se odnosi u prvom redu na roman, koji sam nedavno ponovo čitao, bio je to Mamac, gde pišete o nemogućnosti pisanja i o nenapisanom romanu – recite nam nešto o tom jeziku kao prostoru ograničenih mogućnosti. Taj roman kao da stoji na mestu tog nenapisanog romana.

David Albahari: Zapravo većina mojih romana nije napisana. I u romanu Mamac se stalno se govori u romanu Mamac, a mi ga zapravo nikada nećemo moći pročitati, jer nije napisan. I moj san je uvek bio upravo to, a to je postmodernistički san, da napišem knjigu koja ne postoji. Sad mi kažu, da je postmodernizam odavno gotov, a to znači da sam ja mrtav pisac. Stvarno sam se i tako osetio, kada je Mamac dobio NIN-ovu nagradu. Jer mi je ta knjiga odjednom donela publiku, koju ranije nikada nisam imao. Ja se sećam, kada sam došao, kada me je izdavač pozvao u Srbiju na promociju romana nakon što je dobio NIN-ovu nagradu. Knjiga je već postala popularna naročito u krugu starijih čitateljki, koje su se identifikovale sa likom majke iz tog romana. I sećam se da smo došli u neko mesto, čini mi se da je to bio Kragujevac, i sačekalo nas je tri stotine ljudi u jednoj sali. I najveći deo publike su bile starije gospođe, koje su držale čvrsto svoj primerak Mamca. I ja sam izašao na binu i rekao sam: vi u rukama držite knjigu, koja ne postoji. I kad sam video sve te gospođe, kako gledaju ono knjigu u svojim rukama, znao sam da će pomisliti: ovaj nije normalan. I tada sam svatio da je postmodernizam stvarno mrtav. To je naravno šala, ja sam recimo i dalje postmoderni pisac, jer mislim da je za mene postmodernizam i dalje živi i zdrav. Jer čak i preduzeće Laguna objavljuje kod nas postmodernističke tekstove. Znači postmodernistički pisci, kao recimo Saramago mogu da se prodaju i u takvim kućama, kao što je Laguna. Ali u svakom slučaju, ja sam tu igru nastavio i posle Mamca, u romanu Mrak, na primer. Snežni čovek… Svetski putnik . I nizu drugih romana, u stvari u nizu nenapisanih romana, tako da kažem. A to je sve zbog toga što po definiciji postmodernistički pisac ne veruje u jezik, ne može da veruje u jezik. Filozofi, koji se bave jezikom su utvrdili da je granica u našem svetu, kako je rekao Vitgenštajn: „granica mog jezika je granica mog sveta”. Znači, samo onaj, koji se kreće u istom jezičkom prostoru kao i ja, samo taj može da razume moj svet. Niko ne može da razume moju knjigu na način na koji sam je napisao, čak ni ja ne mogu da je pročitam onako, kako sam je napisao. Kada su u maju ove godine održani prevodilački susreti u Beogradu, jedna je tema bila prevođenje mojih knjiga na druge jezike. I ispostavilo se da je svim prevodiocima iz najraznovrsnijih kultura najveći problem u mojim tekstovima predstavljao konjunktiv. A ja sam onda rekao, ne znam šta je konjunktiv, ali mi je jako žao što im je stvarao probleme. Ali stvarno sam video, recimo sad, kad se pojavio u prevodu moj roman u Nemačkoj i kada su mi poslali jednu kritiku, a ja ne znam šta pišu, jer ne znam nemački, ali u naslovu je pisalo „konjunktiv”. Tako da mislim da bi bilo dobro da napišem roman pod nazivom: Konjunktiv.

Zoltan Virag: To je već pitanje teorije prevođenja, ali poigrajmo se na trenutak i s tim: naslov romana Mamac je u više jezika preveden kao udica…

David Albahari: Mamac kao bejt, ono što se baca u vodu… što se kači na udicu.

Zoltan Virag: Da, ali je to pitanje za nas zanimljivo, ako već govorimo o postmoderni, jer u vezi romana iz južnoslovenskih književnosti više teoretičara na više načina koristi pojam trika ili trik-romana. Mislim, da su Vaši romani prešli preko toga, jer Vi uvodite svoje čitaoce u svet romana-mamca. Posredstvom tog romana-mamca ili romana-varalice ste ostvarili jedan veoma zanimljiv tekstualni svet, a koji ujedno dozvoljava i to, da sam akt pisanja posmatramo drugačije. Mene zanima, ako smo već spomenuli Tomasa Bernharda – a nadam se, da ćemo stići i do drugih – može li se održati stav, da pod pisanjem podrazumevamo neprestano istraživanje fine ravnoteže razumevanja i nesporazuma?

David Albahari: Samo da kažem za mamac, da je to jedna zanimljiva igra. Šta se zapravo desilo sa tim nazivom? Moj izdavač, u stvari urednik, Predrag Marković i ja, dugo smo razgovarali kada sam ja završio rukopis tog romana, kako da se nazove taj roman. I na kraju smo došli do reči mamac – misleći pri tom na mamac istorije. Glavni junak guta mamac istorije i postaje ili sličan onima, koji su već progutali mamac ili bude različit. Nama se dopala ta reč, u njoj je skrivena i reč mama. Mamin mamac istorije. A tek posle toga sam doznao, da u nekim mestima kod nas sina koji je jako privržen majci, zovu mamac. Mamin sin, on je mamac. To nismo imali na umu, kad smo se odlučili za taj naslov. Međutim, kada se prevede ta reč na bilo koji jezik, već nema u njoj reči mama. Mene su uvek pitali, gde god sam išao, zašto se to zove Mamac? A u engleskom prevodu je to reč „bejt”, i nema tu uopšte mame unutra. Obično sam onda pričao o mamcu istorije, i tako dalje, sve dok nemački prevodioci nisu rešili da promene stvari oni su odabrali naslov „Muterland”. Što je u stvari čudno, jer mi te reči nemamo, reč za „Muterland”. Ali i u nemačkom je otadžbina zapravo „faterland”. Tu reč oni imaju, ali je retko koriste. Onda je holandski prevodilac video nemački prevod, pa je onda i na holandskom naslov isti kao na nemačkom: „Muterland”. Sada ne znam, možda će sledeće srpsko izdanje biti Mamacland? Ali slažem se sa sugestijom, koju ste naveli u pitanju, da su možda moje knjige neka vrsta mamca, za čitaoca. Volim da zamišljam svoje knjige kao neki lavirint, u koji pisac, čitalac uđe, i pošto je to pisano u jednom pasusu, nemate šta da radite, nego možete samo da idete napred. To je lavirint, koji ide u jednom smeru. S obzirom, da u svojim knjigama uvek imam neku vrstu refrena, koji se pojavljuje s vremena na vreme. Što otežava da nađete mesto gde ste se zaustavili u čitanju. Čitaoci uvek kažu: „nikad ne znam, dokle sam došao u knjizi…”. Jer stalno se ponavlja u Mamcu, on stalno kaže, voleo bih da umem da pišem, da napišem taj roman o majci. To me podseća na jednu drugu epizodu, u kojoj je učestvovala jedna naša poznata spisateljica – ime nije važno. Kad je pročitala Mamac, ona mi je rekla, što ti kažes, da ne umeš da pišeš, pa ti sasvim dobro pišeš… Tako da je ona stvarno progutala mamac.

Emeše Rajšli: Vezano za ovu Vašu, našu knjigu U potrazi za figurama. U jednom Vašem intervjuu sam pročitala da Vam se kratka proza zato čini idealnom formom, jer zapravo nije definisana, i jer je formalno nekomercialna. Da li možete da zamislite, da ćete uvrstitu u svoj repertoar taj način pisanja na koji su Vas u ovoj knjizi nagovorili? Znači tu vrstu proze, koja je samo uz pomoć prevodioca moguća, tu prozu u četiri ruke. Taj način pisanja je za nas, koji živimo između dve kulture, veoma zanimljiva opcija...

David Albahari: Pa, ne verujem da od toga može da postane samo jedan oblik literature… ali mislim da je svaka vrsta jezičkog, “pisačkog” eksperimenta, uvek dobrodošla. I mi smo već, odnosno ja sam već sa nizom kolega iz Beograda i Srbije radio ne iste ovakve, već neke slične stvari, recimo Mihajlo Pantić ima jednu knjigu koja je sastavljena kao longplej ploča, na kojoj ustvari gostuju drugi pisci. On je počinjao priču ili bi nam dao celu priča, i mi smo dopisivali, ubacivali delove, kao gostujući muzičari.Ja volim te eksperimente. Sad recimo pišem, odnosno počeo sam da radim na romanu u šest ruku. Ali sam namerno uzeo saradnike iz drugih generacija. Jedan od njih je mladi reper Marčelo. On je verovatno i vama poznat kao muzičar, ali je objavio i dva romana, a uzgred je svršeni student književnosti. Odnosno, mislim da je to mešanje, pošto je on mnogo stariji od mene u stvari. Mislim da to mešanje različitih kultura po starosnom merilu, može dati zanimljive rezultate.

Ali ovako nešto, kao što je U potrazi za figurama, što smo odradili posredstvom interneta i istovremeno prevođenja, dakle tu se radi o praktično više od četiri ruku, bilo je tu šest ruku u stvari. Nastalo je to paralelno kretanje u dva jezika, i mislim da je to nešto najzanimljivije u čemu sam imao prilike da učestvujem do sada. Taj svoj treći i četrvrti fragment koji sam napisao, ja i dalje smatram, verujem, da je to napisao neko drugi. To samo pokazuje, koliko može na vas da utiče rad onoga koji sa vama radi na takvom projektu. Tako da je na neki način moj odgovor da u tome može da leži jedno veoma zanimljivo pomeranje, otkrivanje, eksperimentisanje u okviru višejezičnih kultura, ali naravno to ne može da postane jedan jedinstveni, jedan jedini oblik. Ako to prihvatate kao odgovor.

Ištvan Ladanji: Raduje me što smo stigli do te knjige, jer priliči, da napravimo reklamu našem izdavaču, a nisam se setio da to uradim… Meni je bilo najzanimljivije u ovoj Vašoj prozi koju ste napisali sa Ištvanom Besedešem, mada ne znači, da se to odnosi samo na taj tekst, znači, bila mi je zanimljiva ta borba koja se odvijala između dva autora za neko… recimo: vlasništvo teksta...

David Albahari: Ja mislim, da je sasvim u redu, da se kaže borba. Mene je ta borba naterala da napišem prozu kakvu nikada nisam do tada napisao, i kakvu nikada neću napisati. A verujem, da sam i ja njega namučio. Ja se sećam, da mi je u jednom trenutku posle novog nastavka napisao: „opa, nisam se nadao ovakom preokretu”. Što znači, pretpostavljam, da je i on morao da se napregne, da pronađe neka rešenja, kakva nije do sada imao. Ono što je dodatno zanimljivo u ovom izdanju, što su obeležena mesta, koja sam ja sugerisao u jednom trenutku da se promene, da se izostave. Mislim da smo napravili Solomonsko rešenje: ostale su obe verzije. Mogu da čitam jednu verziju, kao što bi to radio jedan strogi lektor ili strogi urednik, ali ako neko neće, može da čita verziju drugog autora, koji kaže: pa šta taj meni priča priču!?

Ištvan Ladanji: Meni se čini da je pisanje borba, koja se mora voditi sa svih šest ili osam ili ne znam koliko spisateljskih ruku. Znači mislim da pravi pisac vodi tu borbu i u sebi, kada piše sam, a ne sa nekim drugima…

David Albahari: Potpuno se slažem, za mene je pisanja ustvari uvek neki oblik samodokazivanja. Ako napišem priču, koja mi se ne čini boljom, možda ne od svih mojih priča, ali boljom od većine priča, koje sam napisao, onda zašto da pišem tu priču? Jednom sam ostavio jedan roman posle trideset strana, jer se mi se činilo, da je toliko dobro, u odnosu na sve što sam dotad napisao, da jednostavno nisam smeo da se usudim da pišem dalje. Jer pomislio sam, šta, ako sad napišem svoj idealni roman, šta ću onda da radim? Mogu da odem u penziju i mogu da šetam pored Dunava i mogu da igram šah sa ostalim penzionerima. Ali ipak imam osećaj, da u meni postoje još neke priče, koje treba da ispričam. Tako da taj roman još čeka, ne mogu da kažem u fijoci, nego u memoriji kompjutera.

Ištvan Ladanji: Profesionalni pisac će reči onu zadnju reč, koja je baš potrebna u ovom trenutku - mada imamo još mnogo pitanja za Vas, čini mi se, da treba da završimo.

David Albahari: Meni su strogo zabranili da čitam. Samo ja ne znam, da li se to odnosi samo na Sentu ili uopšte. Tako da ja mogu da kažem, da znam samo jednu priču napamet. Priča u jednoj rečenici: „Ako podignem moju ruku, gde će moja ruka otići?” Kada je ta knjiga izašla, onda je jedna kritičarka iz Zagreba napisala esej od dvadeset strana. Tako da i dalje čuvam taj tekst onako, za dušu... zašto ne bi mogla da napiše dvadeset strana o jednoj rečenici, što da ne? Ali kada me pozovu da čitam deci, što je nekad naravno apsurdno, jer ja nisam dečji pisac. Onda im ispričam tu priču, a deca to vole i svi stoje dignutih ruku. Tako da mi je to najuspešnija priča za decu. Eto, to je umesto čitanja…

 

* Razgovor je snimljen 9. novembra 2012. godine u Domu stvaralaca u Senti, u okviru IX zEtninog Festivala književnosti. Tekst snimka prepisala je Timea Lenert, prema simultanom prevodu Emeše Rajšli, koja je pripremila tekst za publikaciju.