Драгиња Рамадански
Како илустровати пацоловца

http://www.zetna.org/zek/konyvek/120/index.html

Од када се, далеке 1284. године, пронела легенда о освети путујућег музичара становницима града Хамелна, настале су многи њени преводи, препеви, адаптације, па и илустрације. Ту застрашујућу бајку, са морално двосмисленим финалом, тешко је подастрти најмлађима, јер су управо деца та која у њој, ни крива ни дужна, страдају. Уствари, ради се о једноставној истини – то је бајка за одрасле. Како јој прићи и обогатити је својим стваралачким коментаром?

Марина Цветајева је то учинила преводећи бајку у жанр лирске сатире, евоцирајући једно конкретно историјско време и његове изражајно-уметничке обичаје.

Од велике је важности податак да је поему илустровала кћи песникиње, Аријадна Сергејевна Ефрон, у Паризу, тридесетих година, где се бавила модном илустрацијом. Мапа са цртежима је вероватно изгубљена приликом њиховог повратка у СССР 1939. године, или се чува у архиви уметнице, што ћемо дознати тек када архива песникиње буде доступна истраживањима.

Илустратор српског превода Пацоловца (издање радионице Кањишки круг, Кањижа, 1998), сликар Агоштон Лорант, који од тада континуирано растe и сазрева као оригиналан и препознатљив стваралац, превео је музикалну, формалну и смисаону лајтмотивику поеме у домен ликовности, откривши за себе њену шифровану доминанту. Учинио је то преко стилског комплекса сецесије, који је и иначе утицао на његов рани опус и који је уједно обележио ликовни израз руског Сребрног века.

Лајтмотиви његовог опуса (путујући музиканти, инструменти, нотне заставице, виолинске кобилице и кључеви), намах нас асоцирају на рањиву младост Цветајеве у кругу Музеја лепих уметности, уз звуке мајчиног музицирања, у предреволуционарној Москви. Да и не спомињемо колики је печат сецесија могла дати, посредством сликарства Алфонса Мухе, чешком избегличком одредишту Цветајеве, где је и рођена замисао о поеми 1925. године. Фиксација уз флоралну елеганцију декаданса, која је обележила моду, накит, намештај, архитектуру дате епохе, чини нам се упутном и што се париске емиграције Цветајеве тиче.

Уочавамо и друго, понешто инфантилизовано упориште Агоштонових илустрација, које кореспондира са жанровским одликама бајке али и родитељством Марине Цветајеве. Она је, наиме, рад на поеми започела непосредно после порођаја. (“Трећи је дан како сам устала. Осећам да ће надоћи стихови.”) Можемо рећи да је поема расла заједно са новорођеним сином, обогаћујући своје ткиво једном додатном емоцијом која није остала без стилских трагова (у поетска решења почесто продиру фрагменти разнеженог тепања). Уосталом, Цветајева није правила начелну разлику између стваралаштва деце и одраслих, о дечјим стиховима и цртежима говорила је сасвим озбиљно, и тако их и вредновала.

То су дакле две основне шифре (аrt nouveau и инфантилизам) које постоје и у песничком предлошку и у његовим илустрацијама, које истичу бајколики шарм али и језовитост ове књиге..

Цртеж је ово, дакле, стилизован, нереалистичан, у једном избалансираном цитатно-симболичном простору, који се почесто уоквирује семантички оптерећеним рамом, што дели простор илустрације на бајку и оно њој индиферентно; на претећу, безгласну и безличну белину периферије. Био би то само још један декоративни наук Мухиних паноа, да није дограђен духовитим испустима, одушкама ауторског сензибилитета. У свом освешћеном експресивном багажу сликар има и наук потоњег сликарства, укључујући и постмодерну свест поигравања цитатом.

Агоштонова линија, колико спонтана толико и дисциплинована, у потпуности комуницира са песничким универзумом поеме, са констелацијом снага из приче о увређеном и усамљеном свирачу из Хамелна. Упризорен је један вибрантни рефрен: футрола, навлака, љуштура. Капацитет те доместикалне метонимије је огроман, обухвата широк распон станишта схваћеног као сигурност и комоција по свачијој мери, од брлога до дворца и храма .

Ради се о серији од седам цртежа, који трпе формотворну еволуцију, заправо инволуцију, све до финалне деконструкције.

Сликовницу отвара скромна колибица, са назнакама бајковите духовне лепоте и реалне материјалне убогости. Љупка волута водироге води нас у бајку, пречицом, преко панонских кровова...

Затим следи кирка, са звоником и сатом, који мери неко коректно пургерско време, на фону раскошног историјског трајања готике и дискретног надисторијског трајања потребе за вером.

У трећу слику продире сферичност, закривљеност облика. То бисмо могли да ишчитамо као пупљење баналног, стомачног принципа, помаљање затка, тицала, жаока. Ако смо ранију ш р афуру евоцирали са паучином која обраста скромна станишта, или са уредно сложеним суварцима, сада су то агресивне чекиње са нечим демонским у себи. Накострешено се брани сопствени брлог и јазбина.

Четврта слика нам доноси фаталну мимикрију: виолинска силуета и пацовски реп. У префињеном дивизионизму линија развија се органика саћа, станиште се све више зооморфизује и доспева у регистар сабласног, вештичјег, злослутног.

Пета слика потенцира похабаност, трошност, нахереност, неутемељеност, пропадљивост. Пиластри се криве, волуте млитаве: исељавање лепоте, пражњење љуштуре. Рашчерупана птица на крову асоцира нас на шкрипави ветроказ као последњи реликт целестралности обесмишљених пургерских егзистенција.

У шестој слици девастирани дом се своди на антропоморфне секторе светло-тамног, на контуре торза вандрокаша, мађионичара, опсенара, са шеширом који је закићен искрзаном перушком.

Седма слика је персонификована гримаса, са јасном поделом на прагму и дух (када улогу перушке преузима димњак). Из шупљина очију-прозора и безубих устију-врата као да се чује иронични деманти баналне лозинке: Morgen is auch ein Tag . Од таквих бездушних станишта је састављен тај чувени чистац-гладац-јадац град о коме пева Цветајева.

Насловна илустрација пак почива на отвореној зооморфији. То је заправо опасност дворепе, дволичне пацовске баналности, која је по природи свога бића лажна и лажљива, закрабуљена. Отуда је вâб за тако појмљену опасност (футрола, навлака, маска) и начињен од имена и презимена песникиње. Аутентична поезија и јесте ступица за сваку баналност, чак и када је мамац окрвављено срце песника, а можда и управо због тога.