Makropolje 12, Gore u Obertauernu 6.

Oto Horvat
Očekivane posledice

< Arpad Nađ Abonji: Sofi, Karl, Ula i ja |

Ja imam više sreće nego pameti govorio je često moj otac. Mene je to iritiralo jer mislim da sam ipak imao uvek više pameti nego sreće, pogotovo ako uzmemo u obzir ko mi je bio otac. A to se ni pod razno ne može nazvati srećom. Svako ima prljavog veša u porodici, a ja imam ne samo prljavog nego odvratno prljavog.

Još uvek se stidim sve te istorije sa kojom lično nemam ništa, nisam u njoj učestvovao ni fizički ni duhovno, jer nisam ni bio rođen. Pa opet uvučen sam u nju zahvaljujući svom ocu i njegovom ocu. Sa majčine strane nemam taj problem, svi koji su otišli na front poginuli su prvih dana, pa, koliko sam mogao zaključiti na osnovu dokumenata i izjava njihovih kamerada, nisu mogli nikom ni naneti štetu.

Naravno, ne mogu a da ne pomislim da je moje puno ime Hans Felix Depner, te da se moj otac i sa tim sprdao, kao što se sprdao sa svim što je moja majka činila, jer on je želeo da se zovem Hans, a majka Felix, pa su me tako i krstili Hans Felix.

Moram da kažem da me muškarci najčešće zovu prvim, a žene drugim imenom. Njima je lakše da izgovore tu latinsku reč, ne čini ih ljubomornima, dok muškarci imaju problem sa idejom da neko može biti srećniji od njih.

Kada sam se dan kasnije pojavio u Obertauernu, nakon što su Ula i Gerhard kao i Karl i Sofi pristigli, a na poziv Karla koji je uvek bio odličan strateg i šahista, za vreme ručka žene su vrisnule od radosti, a Gerhardovo lice se ozarilo. Karl me je potapšao po leđima i rekao „Gut gemacht, mein Junge“ što me je navelo da pomislim da je poznavao mog oca i da je – ne daj Bože – imao nekakve veze s njim i njegovom prošlošću. Upravo te reči mi je govorio moj pokojni otac, ponekad, kada bi bio zadovoljan mojim uspehom u školi. A njime je mogao biti uvek zadovoljan, ali nije hteo. Morao sam se navići na njegovu ljubav kao robijaš na hranu koja ne samo da je bila loša i nehranljiva, nego ju je uvek bilo i premalo.

Moj dolazak u Obertauern je bio istovremeni rasplet i zaplet naših života.

Trebalo je samo samo sačekati veče.

Da se razumemo, nisam se spremao za njega, nisam mogao ni pretpostaviti takav čudan i apsurdan razvoj događaja, kao u nekom trileru, amaterski napisanom i režiranom, gde su iznenađenja nemoguća i van svake pameti.

Ali ne ako je u pozadini svega toga bio Karl koji je vukao uvek smele, odvažne i rizične poteze kako bi on, normalno, imao najviše koristi od svega toga.

Poslepodne smo proveli u skijanju i svež vazduh i prijatan umor nas je učinio mnogo opuštenijim i u izvesnoj meri i raskalašnijima .

Veče je bila izuzetno i za sve nas nezaboravno. Ula i Sofi su bile u večernjim haljinama i ostavile su nas, mene i Gerharda bez daha. Primetio sam da Gerhard nije skidao pogled sa Sofi. Ja sam naravno, ali zašto kažem naravno, ako ne iz današnje perspektive, bio očaran Ullom. Gerhard je dolazio kod mene sa njom u kancelariju i ja sam svaki put uviđao koliko je ona izuzetna. Ali ovaj put sam je doživeo da je bila izuzetna samo za mene. Nisam znao čime pre da napajam oči. Da li njenim licem, očima i usnama, da li njenom kosom i vratom, da li kožom koju je otkrivala haljina. Sedela je ispred mene i čas pričala sa mnom, čas sa svima ostalima. Za stolom je vladala skoro dečja razdraganost i euforija. Upadali smo jedno drugom u reči, smejali se. U jednom trenutku mi je pogled pao na Karla, šeretski se smeškao, imao sam utisak, kao da je čekao da nas matira i time nas sve oslobodi prošlosti. I pruži nam mogućnost za novu igru. Nov život.

Ne sećam se šta smo jeli i pili te večeri. Karl je naručivao i ja sam se bez razmišljanja prepustio svim gurmanskim izazovima. Od predjela do deserta, od prvog viskija do poslednje čaše šampanjca, u svemu sam uživao. Ulino stopalo je mirovalo između mojih butina.

Preskočiću šta se posle ponoći izdogađalo, nisam u stanju da budem indiskretan čak ni u književnosti. Moj posao me je naučio da čak i zbog kratke priče ili novele može da se napravi proces, iako sumnjam da bi me iko od mojih prijatelja optužio za bilo šta, to je jače od mene i zbog toga ćutim.

Pametan će umeti da zamisli sve. Jer posle tog vikenda se Ula preselila kod mene u Minhen i ja više nisam bio stari momak kako su me ranije zvali. Sofi se razvela od Karla i otišla da živi sa Gerhardom u Njujork, koji nije umirao iako su lekarski nalazi bili nedvosmisleni, da bi se na kraju otkrilo da je došlo do zamene fajlova u kompjuteru i to ne ljudskom greškom, pa se može reći da se tog dana, kada se razjasnila neverovatna greška ponovo rodio, i on koji je do tada pisao kao lud, jer su mu bili rekli da su mu dani odbrojani, a kome to nisu u suštini, pitam se ponekad, prestao je da se bavi književnošću u potpunosti, počeo je da provodi vreme i dosađuje svojoj deci iz prethodnih brakova, i puni kuću decom pored svojih blizanaca sa Sofi, koja je to bez problema amortizovala jutarnjim džogiranjem, a Karl kao da je ispao najzadovoljniji iako bi čovek pomislio da ne može biti tako, da je on najgore prošao u čitavoj priči. On je bio takav, učinio bi nešto, ali ne direktno. Sofi mu je bila dosadila i želeo je da promeni svoj život, pa je učinio sve da to priredi prvenstveno nama, da bi iz toga rezultirala i promena njegovog života. Samo se meni javljao, retko, sa krstarenja i najzabačenijih mesta, i nije bio sam. Kasnije sam shvatio da se ukotvio u Šangaju i da je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kini, zahvaljujući svojoj mladoj ženi i njenom nasleđu. Ja sam ostao u centru događanja, je su mi se svi zbog ovoga ili onoga javljali, pitali za pravni savet, pretresali smo važnije odluke, gajio sam mimoze, i jednog klinca sa Ulom sa kojom više nikada nismo išli na skijanje u Obertauern.