Драгинја Рамадански
Интеркултуралност
у светлу руске књижевности
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.
Хам, хам, хам, хам, за морем, хам, хам, хам.
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.
Хам, хам, хам, хам, за морем, хам, хам, хам.
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.А. Сумароков, Хор ко превратному света.
Виктор Пељевин је у разговору поводом своје књиге Диалектика переходного периода, Из ниоткуда в никуда (2003), изразио (и поставио на свој сајт www.pelevin.nov.ru) мишљење да се «на нивоу суштине у Русији заправо никада ништа не мења. Дешава се нешто друго – у госте нам долази један те исти мали злодух, који се костимира час у комесара, час у трговачког путника, час у бандита, час у безбедњака. Главни задатак тог малог злодуха је да вам баци прашину у очи, и увери вас да се ствари коренито мењају, док се у ствари мења само његов костим. С те тачке гледишта историја Русије је просто историја моде«.
Руска књижевност се маестрално бавила сликањем суштине као и преобука управо тога јунака сваког времена. Највећи руски песници изводили су га на просценијум и под правим именом (демон Љермонтова, ђаво у Браћи Карамазовима, црни човек у поеми Јесењина, професор црне магије Воланд у Маестру и Маргарити, мочварно попче Блока и Ремизова) и у обличју престоничких или провинцијалних дендија (Оњегин, Печорин, Передонов, Сањин) или напросто у обличју жене (специјалност Лава Николајевича Толстоја), који је, у складу са том древном мудрошћу (Муж да жена одна сатана) био на корак од сатанизовања институције брака.
Дисфемична дискредитација Другог, у културолошком значењу, била је специјалност Николаја Гогоља, који је сваког странца, а поготово Немца или Турчина, поистовећивао са црним ђаволом, и испод пешева западњачких капута или у турском седу умео да уочи репове и копитанца. Кројач Петрович из Гогољевог Шиљела патронимом као да је повезан са Петром Првим, кога је руски народ дуго сматрао нечастивим, јер је силом обукао Русе у прекоморско рухо (шињел није руска ношња). Са именом је повезан и лик Петровича, који седи у задимљеној просторији, скрстивши ноге „као турски паша“, изложивши погледу муштерије нокат на нози, „налик корњачином оклопу“ (асоцијација на нечисте силе). Вештац из Страшне освете братимио се, ни са ким другим, већ са Љасима. Уз име пак Чичикова, негоцианта западњачког кова, стоји одредница делец, која се римује са подлец. Нас занима управо то анимозитетно читање иновативне страности, односно укопавање утврде око свог вајкадашњег идентитета. Велико питање које увек изнова поставља руска књижевност јесте: како ће изгледати људи будућности? Може ли се самодовољна баналност одухотворити, оплеменити. Могу ли душице постати душе.
У богатом и разноврсном спектру дефинисања и самодефинисања руске културе, увек се инсистирало на извесним бинарним крајностима (икона и секира Билингтона) које су се отварале ка бескрају, и на крају уливале једна у другу. Рекли бисмо да савремена Русија управо живи тај благословени тренутак освешћености и луцидности. Неповратно „искварена“ Бахтиновом одредницом многогласја, Русија је у својим најбољим цивилизацијским моментима склона да ослушкује саговорничке реплике, и више од тога, да се великим делом свога бића емпатички идентификује са њима. То је, наравно, неоспорни квалитет једне културе. А да то није од јуче, да није научено, наметнуто, фингирано, већ иманентно, изворно и искрено, показује и један давњашњи песнички казус из ере посвемашне протомодернизације Русије, у контексту једне од њених кључних вестернизација, када се, вољом цара-реформатора, средњовековна Русија преобразила, и наставила да се преображава... Почев од својих државотворних темеља па све до највиших спратова –уметности. Мислимо, наравно на зрели руски класицизам који је цветао у окриљу европског рационализма и просветитељства, додуше каснећи пар корака за њим.
„Отац руског театра“ Александар Сумароков (његову трагедију Димитрије Самозванац похвалио је лично Волтер, у писму од 26. фебруара 1769. године), уграђен у темеље одоцнелог руског шекспиризма, у својој лирици преферирао је средње и ниске жанрове у сатиричном и пародичном кључу (поменимо макар циклус Горопадне оде (Вздорныеоды) које су исмевале одички тон Ломоносова).
Руковет жанровски апартне лирике објављену 1763. године у публикацији Торжествующая Минерва, поводом крунисања Катарине Велике, доживљамо као продоран експеримент мушичавог маестра, у светлу закрабуљеног, амбигвитетног, културолошког адресата. Усред рационализма и дириговане просветитељске поетике средине 18. века, која се ослањала пре свега на контактно усвајање маркантних књижевних програма, њихово превођење и имитовање, адаптирање и русификовање (сам Сумароков је словио као Северни Расин, Молијер и Лафонтен) јављају се oва полемичка делца у упадљиво ексцентричном кључу, који више доликује пресмелом барокном искораку с почетка века. Размотримо овом приликом три хора из ове колекције, са намером уочавања културолошки меродавног оваплоћења оновремене „хорске“ свести.
Иза првог,Хора упућеног охолости, могу се постројити дрзновени дијалози/полилози са злом самим, аморфним, протеичним, многоликим, недокучивим, и уједно сићушним и баналним, отпадним и отпадничким. Хор чине две секстине, у којима се римују први стихови сваке од њих («Охолост и сујету измисли враг»/ «Сатану због охолости збацише с неба») не без извесне апокрифне духовитости (бес/небес), док осталих пет стихова представљају рефренску целину, базирану на упечатљивој мада и заумној звучности. У рефрену доминира слог фа, који је прозвучао два пута по тринаест пута, са завршном каденцом ферт, што нас асоцира на називе староруских графема.
Хор је адресиран, упућен (ко) а не конфронтиран (против), што позицију аутора додатно усложњује, и чини је до краја неизрецивом, али енергетски раскошно маркираном. Као да се у капсули песме налази и гориво и труд и кресиво, на начин најсмелијих сабеседника у озрачју мефистофеловског мотива.
ХОР КО ГОРДОСТИ
Гордость и тщеславие выдумал бес.
Шерин да берин, лис тра фа,
Фар, фар, фар, фар, люди, ер, арцы,
Шинда шиндара,
Транду трандара,
Фар, фар, фар, фар, фар, фар, фар, фар, ферт.Сатана за гордость низвержен с небес.
Шерин да берин, лис тра фа,
Фар, фар, фар, фар, люди, ер, арцы,
Шинда шиндара,
Транду трандара,
Фар, фар, фар, фар, фар, фар, фар, фар, ферт.
Склони смо да сматрамо да необична вокализација звукова, налик говору или језику, у овој песми има спиритуалну етиологију.Ако је то „говорење у језицима“, то је слављење Бога и не захтева тумачење. Ради се о анђеоском језику, чије порекло је божанско, и тада је пред нама непојмовна молитва, скуп знакова који преносе поруку директно Господу, а песник наступа као харизматик мистагог.
Међутим, постоји могућност, а наслов нам управо њу сугерише, да глосолалија овде није дар, већ казна, коју Бог шаље на охоле људе, који себе сматрају равнима Богу. Сетимо се да су и охоли градитељи куле Вавилонске кажњени пометњом језика, „да не разумеју један другог шта говоре“ (Постанак, 11:1-9). И не сазидаше града, већ се расуше се по целој земљи... На памет нам пада још један пример глосолалије (у књизи пророка Исаије 28:10), где лажни пророци, зли саветници и подсмевачи речима „сав ла-сав, сав ла-сав, кав ла-кав, кав ла-лав (које у оригиналу чува само хрватски превод) пародирају пророчки дискурс, са значењем „заповест по заповест, заповест по заповест, правило по правило, правило по правило, мало онде, мало овде“ (што је заправо део старојеврејске успаванке, у којој се светује и васпитава мало дете тек одбијено од сисе).
Несумњиво је једно: У Хору упућеном охолости ради се о скупу знакова који немају значења за нас, али преносе неку поруку. Непознати лингвистички код рефрена Сумароковљеве песме (са својим параграматизмима, аграматизмима, неологизмима, својом ритмички репетитивном организацијом) може представљати и привремену регресију на ране развојне ступњеве, у забране подсвести и подјезичја (у чему се иначе манифестује позитивни психотерапијски учинак глосолалије). У том случају рефрен је манифестација сећања на невербални говор, регресија на комуникацију у служби ега, врста илузорног говора у коме се изражава оно што се иначе не сме изразити. Језик ту делује као чист енергетски механизам, а говор као супститут директне акције. Тумач интуитивно слути шта је садржина изреченога, и изложен је дејству посредованих емоција.
Мада се Сумароков овде понаша као молитвени вођа пентакосталаца у трансу, могуће је да ипак користи и семантичке капацитете изговореног, например речи ферт. То је, рекосмо, назив слова староруске азбуке, које је, уз променљиву ортографску алтернацију са словом фита, у употреби све до данас. Оба ова словна назива, могуће је и са своје графеме – овал са хоризонталном односно вертикалном цртом – генеришу извесну непристојност када се односе на мушкарца (рецимо, фита у речи фетyк (Ноздрев о Чичикову) сагласно коментару Гогоља инкорпорираном у роман Мерве душе. Летризам анте терминем.
По мишљењу В.В. Виноградова (История слов, са позивањем на В.И. Даља и Д.Н. Ушакова), који је истражио случај метафоризације лексеме ферт, на темељу парцијалне хомонимије долази до семантичко-асоцијативне везе за немачком речју „fertig“, чијом субстантивацијом добијамо реч са значењем самозадовољан, раскалашан човек, кицош. Ферт из Сумароковљеве песме није друго до колевка неког будућег отелотворења злодуха – Оњегина, Печорина, Чичикова. То се уклапа и у још неистражену, окултистичку, примену глосолалије (шерин да берин су заумне речи које су се у блиској редакцији сретале у екстатичним песмама руских мистичних секти).
У оближје вештичарења доводи нас и синтагма лис тра фа, поготово ако смо и даље читаоци Виктора Пељевина, овога пута његовог романа Священная книга оборотня, где је протагонста мрачних илити културолошких сила – травестији склона тао-проститутка А Хули, са двосмисленим гендерним позиционирањем («лисице немају полних органа у људском смислу») и, овога пута, кинеским хијероглифима прошараним идолектом. Њен главни клијент-флагелант зове се исто као Чичиков, Павел Иванович, а њен руски антагониста-безбедњак је метаморфозама вичан вукодлак. Њихов разговор о културним менама у финалу романа своди се на следећи закључак:
«Ако вукодлак, савлађујући Пут, пронађе нову стазу ка истини, не треба да је маскира у разне цифрасте симболе и ритуале, како то раде безрепи мајмуни. Вукодлак мора да саопшти своје откриће другим вукодлацима у једноставном и јасном облику. При томе не треба сметнути с ума да једини прави одговор на питање «шта је истина» – јесте ћутање, и да онај што почиње да говори просто није у току» (Пелевин, 2007, 380).
Сетимо се да је у Сумароковљевој песми, у глосолаличкој бујици, плута и барка јасно артикулисане лексеме «људи», зацело у вокативу потопног дозивања, на крају једног и почетку другог човечанства.
Однос речи и културе на попришту смене старог и новог света, у време буквалне али и метафизичке глади страшне 1921. године, на свој начин је проблематизовао и Осип Мандељштам у есеју Реч и култура. Пељевинова вамп-јунакиња би руску револуцију зацело назвала новом стазом ка истини. Али, док је постмодерниста Пељевин циник, Мандељштам је, са свог акмеистичког полазишта, нужно оптимиста. У ситуацији када „култура постаје војни логор“, реч, попут сунђера, упија све – научне, културолошке, политичке – сокове епохе, „у очекивању предстојеће метаморфозе“. Мандељштам ту уочену потентност песничког говора овако описује:
„Данас је на делу права глосолалија. У свом светом заносу песници говоре језиком свих времена, свих култура. Ништа није немогуће. Попут собе самртника, отворене за сваког, тако су и врата старог света широм отворена пред намерницима. Дођите и узмите. Све је постало заједничка својина. Све је доступно: сви лавиринти, све ризнице, сви тајни пролази. Реч је постала стогласна свирала, коју озвучује истовремени дах свију векова. У овој глосолалији најчудније је то, што говорник не познаје језик на коме говори. Некаква ерудиција наглавце“.
Хор упућен наопаком свету решава културолошки задатак суочавања са просторно (а не временски) удаљеним светом, тачније са ондашњим западњачким културолошким моделом. И овде се говор о Другом своди на глосолалију, али у сатиричном кључу, уз напомену да се ради о озбиљној критици „прекоморских порока“.
ХОР КО ПРЕВРАТНОМУ СВЕТУ
Приплыла к нам на берег собака
Из-за полночного моря,
Из-за холодна океяна.
Прилетел оттоль и соловейка.
Спрашивали гостью приезжу,
За морем какие обряды.
Гостья приезжа отвечала:
«Многое хулы там достойно.
Я бы рассказати то умела,
Если бы сатиры петь я смела,
А теперь я пети не желаю,
Только на пороки я полаю».
Соловей, давай и ты оброки,
Просвищи заморские пороки.
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.
Хам, хам, хам, хам, за морем, хам, хам, хам.
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.
Хам, хам, хам, хам, за морем, хам, хам, хам.
За морем, хам, хам, хам, хам, хам, хам.Конец 1762 – январь 1763
Ова гестуално-ономатопејска имагологија Запада је надасве речита (представља лајање псића који се управо вратио из иностранства), и састоји се од тридесетак ав у реченично-стиховној интонацији. Није небитно да посебно узев овај слог гради једносложну реч хам, која на руском језику значи насилник (након вековног суочавања културе са тим надирућим грубијаном, у њему препознајемо тиранина у заметку). Презентовање путописно-сатиричног дискурса као лајања и то пригодом крунисања владарке иностраног порекла, може се разумети и као нека врста нужне одбране од туђинског уплива, која са свога неразговетног шума не подлеже санкцијама, али је свесна своје ирационалне и нагонске компоненте, жигосане још од времена културног полигона Нојеве барке (трећи, антикулултурни Нојев син звао се Хам, од њега потичу антикултурни народи, Хамити)
Значи ли то да је руска култура ксенофобична? Као зеца из шешира, на видело извлачимо и Други хор упућен наопаком свету, објављен у првим постхумним сабраним делима Сумарокова (изд. Н.И. Новикова, 1781. године). Како га нема у наведеној брошури Торжествующая Минерва из 1763. године, у литератури је постојало мишљење да његов аутор и није Сумароков, већ Ф.Г. Волков (гледиште П.Н. Беркова, изнето у зборнику XVIII век, Ленинград, 1935; у истом зборнику Г.А. Гуковски износи супротно мишљење, те је Берков у свој потоњи избор из 1957. уврстио и ту песму).
Било како било, песма се уклапа у ракурс културолошке имагологије, која црпе своје слике из полисемије речи наопак, која значи супротан али и изопачен. Овога пута, међутим, у иностранству је све боље него код куће: песнички еленхус, који обухвата стотинак стихова, похвално портретише на десетине социјалних и културолошких стратуса иностране културе, и заправо представља критички аутропортрет сопствене. Тамо, преко мора (реч прекоморје је поменута педесетак пута) не тргује се људима, села се не губе на картама, са сељака не деру кожу, попадије не носе драгуље, дечаци и девојчице похађају школу, писари умеју да пишу, мисли писаца су јасне, критика није злонамерна, јаки не киње слабе. У иностранству нема охолости, ласкања, подлости, лажи, безакоња, среброљубља, пијанства, проституције и криминала. Да неко не би помислио да је све тако једноставно, има ту и песничких трикова лукавога Сумарокова. Бити свестан свог властитог културног идентитета значи, поред свега осталог, и прихватити сва спонтана изненађења интеркултурализације. Песникова тирада управо је усмерена против слепе имитативности иностраних образаца. У том и таквом иностранству сви, наиме, раде и труде се на ползу отачаства, матерњи језик се не презире, већ се презиру незналице које пуне главу страним речима што прште попут мехурова од сапунице. Тамошњи сељаци вреднији су од овдашње господе, «боље су и њихове нечешљане коврџе од овдашњих балвана у перикама».
Учатся за морем и девки;
За морем того не болтают:
Девушке-де разума не надо,
Надобно ей личико да юбка,
Надобны румяна да белилы.
Там язык отцовский не в презреньи;
Только в презреньи те невежи,
Кои свой язык уничтожают,
Кои, долго странствуя по свету,
Чужестранным воздухом некстати
Головы пустые набивая,
Пузыри надутые вывозят.
Вздору там ораторы не мелют.
(...)
Все люди за морем трудятся,
Все там отечеству служат;
Лучше работящий там крестьянин,
Нежель господин тунеядец;
Лучше нерасчесаны кудри,
Нежели парик на болване.
Тако су се оне крајносне бинарности (савремени руски културолог Кондаков назвао их је кованицом взаимоупор), које одликују руску културу, изнова среле, затворивши пун круг. То није друго до јединство супротности (ксенофобија-ксенофилија, исток-запад, седеоци-номади, пагани-хришћани, револуција-контрареволуција, господар-слуга, шума-степа, река-море, ловци-сточари, Штолц-Обломов, двоемирие, двоеверие, двоевластие, двоемыслие, двоецентрие. Све то у стабилној противуречности са самозванством, самовлашћем, самодржављем.
Харизматични песник руског класицизма Александар Сумароков и данас нас уверава да се није свео на културно и етнички капсулизованог појединца, већ напротив: заговорника тезе да будућност зависи од човекове спремности да надилази границе властите културе (Hall, Е.Т., 1976). Тако схваћен интеркултурализам није случајно мешање, нити замена једног облика мишљења другим, већ могућност различитих култура на једном простору, рецимо, на нашој планети Земљи. Надамо се да је наша анализа за ову прилику одабраних интеркултурно оријентисаних текстова из руске књижевности то и показала.
БЕЉАНСКИ, С., Култура зла, у: Сусрет култура, Нови Сад, Филозофски факултет, 2006
ЗЕКСЛ, Мартин: „Зоран Константиновић у разговору“. Нови Сад: Поља, 2011/468 41-90
КОНДАКОВ, И.В., Культурология история культуры России, Москва, Омега-Л, 2003
ЛЕШИЋ, З., Ми и наша култура и они, други, у: Сусрет култура, Нови Сад, Филозофски факултет, 2006
МАНДЕЛЬШТАМ, О., Слово и культура, 1921 http://www.silverage.ru/poets/mandel/mand_sl_cult.html
ПЕЛЕВИН, В., Священная книга оборотня, Эксмо, Москва, 2007
ПЕЛЕВИН, В., История России – это просто история моды, интервју на пишчевом сајту http://www.pelevin.nov.ru/interview/o-gaz/1.html
PORCHE, Louis, „Paradoks o nastavniku“. Strani jezici. god. XIV, br 4, Zagreb 1985: 192-200
POZDEROVIĆ, E., Interkulturalnost, http://www.ioskole.net
СУМАРОКОВ, А., Избранные произведения, вступительная статья, подготовка текста и примечания П. Н. Беркова, Ленинград , «Советский писатель», 1957
HALL, E.T., Beyond Culture, New York, Doubleday, 1976
HALL, E.T., Hidden Differences: Studies in International Communication, Hamburg, Grunder and Jahr, 1985Интеркултуралност
у светлу руске књижевности(сажетак)
Александар Сумароков, уграђен у темеље одоцнелог руског шекспиризма, у својој лирици преферирао је жанрове у сатиричном и пародичном кључу. Руковет такве, жанровски апартне лирике објављену 1763. године поводом крунисања Катарине Велике, доживљамо као продоран експеримент, у озрачју закрабуљеног, амбигвитетног, културолошког адресата. Овом приликом разматрамо три тзв. хора из ове колекције. Први Хор упућен охолости, представља полилог са злом самим, недокучивим, баналним, и отпадничким. Хор упућен наопаком свету решава културолошки задатак суочавања са ондашњим западњачким културолошким моделом. И овде се говор о Другом (реч прекоморје је поменута четрдесетак пута) своди на глосолалију, уз напомену да се ради о озбиљној критици „прекоморских порока“. Други хор упућен наопаком свету такође се уклапа у ракурс културолошке имагологије. Овога пута, међутим, у иностранству је све боље него код куће: песма похвално портретише стратусе иностране културе, и заправо представља критички аутропортрет сопствене. Тако су се крајносне бинарности, које одликују руску културу, среле, оцртавиши пун круг: од ксенофобије до ксенофилије.
Interculturality in the Russian Literature Abstract
Abstract
Alexander P. Sumarokov, built in the foundations of the delayed Russian Shakespearism, in his lyrics preferred the genres in satirical and parodical style. A handful of these specific pieces, published in 1763 on the occasion of the coronation of Catharine the Great, we estimate as a penetrating experiment in the context of the masked and ambiguous culturological addresee. This time we are considering three so called choirs from this collection. The first Choir Directed to Arrogance represents polilogue with evil itself, obscure, banal and disloyal. The Choir Directed to the Reversed World solves the culturological task of confronting the western cultural model of that time. The discourse about the Other is reduced to glossolalia but in a satirical key. The word overseas is mentioned for fifteen times. The Second Choir Directed to the Reverse World also fits the aspect of imagology. This time, however, everything is better abroad than at home: the poem portraits praiseworthily the strata of foreign culture and in fact represents the critical autoportrait of one’s own culture. In that way the extreme binarities, which characterise the Russian culture, met themselves, closing a full circle: from xenophobia to xenophilia.