Драгинја Рамадански
Сва власт сонетима

За почетак – мало лексиколошког подсећања.

Социјалистички реализам  је био основни метод уметности  и уметничке критике у Совјетском савезу и државама источног блока, заснован на приказивању стварности у њеном револуционарном развоју.  То је правац који данашњи студенти нису осетили «на својој кожи», и ваља им приближити асортиман његових уметничких средстава. То је методолошки лакше чинити из негативне, критичке перспективе (пародија),  неголи из позитивне, пропагандне перспективе (многобројне имитације, стилизације, саморепродуковања, до потпуног испошћења и спонтаног гашења).

Анатолиј Луначарски  је још 1906. године увео појам „пролетерски реализам“. Двадесетих година користила се синтагма „социјални реализам“ , а почетком тридесетих уведен је термин „социјалистички реализам“.  Први пут га је предложио председник  организационог комитета Савеза писаца И. Гронски у Литературној газети, 23. маја 1932. године.  Правац је настао као нужност да се нека екстремна застрањивања (РАПП)  усмере ка развоју совјетске културе. Званично је одобрен, шта више уведен као обавезан,  од стране партијских органа. За њега је карактеристично приказивање стварности „у складу са конкретним историјским револуционарним развојем“. Инсистира се на  складу  уметности са идејама марксизма-лењинизма, уз истицање руководеће  улоге партије. На Првом конгресу совјетских писаца 1934. године М. Горки прокламује његов основни принцип: социјалистички реализам стварност  посматра као стваралаштво, чији циљ је непрекидни развој човека.То је подразумевало и извесно јединство реализма и совјетске романтике. Веома брзо се испоставило да је ова књижевна школа инструментализована као средство идеолошке контроле и пропаганде („лакировка“) , и као оправдање за беспримерно сурове казнене санкције према интелектуалцима који су мислили другачије (Цветајева, Мандељтам, Пастернак, Ахматова, Пиљњак, Бабељ).

Соцарт је правац посмодерне уметности, који се јавио у СССР 1960–1970 година, у оквирима тзв. алтернативне културе која је била у отпору према државној идеологији тога периода. Настао је као пародија на званичну совјетску уметност али и појаве савремене масовне културe. Док је поп-арт  рефлексија хиперпродукције робе и изобиља западног света, предмет рефлексије соц-арта је хиперпродукција идеологије у СССР. Поп-арт је настао у потрошачком друштву, а соц-арт у друштву где су сви били жртве насилне идеологизације.  Доминацији предметног фетишизма у капиталистичком друштву одговарало је   насиље совјетског идејног митотворства. Уметност соц-арта региструје празноћу, лаж и лицемерје званичне уметности, која је у служби тоталитарног режима. Пародијом одиозних клишеа,  соц-арт у лудистичкој  форми  демаскира њихов смисао. Ради се најчешће о колажима (који деформисано цитирају односно пародирају),  о  еклектичком језику уметничке опозиције. За осниваче соц-арта слове Виталиј Комар и Александар Меламид, а за најмаркантније протагонисте Дмитриј Пригов, Ерик Булатов, Тимур Кибиров. Сви они критикују фундаментални вокабулар  тоталитарне државе:  Демаскирање препоставља потпуну демонтажу канона. Основни поступак је пародија, игра фрагментима тоталитарне целине. У coцартистичким делима  се не одражава стварност, већ идеолошки лик те стварности. То је својеврсни иронични кентаур, заснован  на пародијском поигравању (обыгривание) неповратно застарелим „светињама“.

У својој књизи посвећеној савременој руској књижевности  И. С. Скоропанова разматра  учинке соцарта у оквиру сложене појаве руског концептуализма.  По њеном духовитом запажању, соц-арт је језик званичне културе уперио против ње саме.  Осим тога предузео је подвргавање соцреалистичког  кича шизоанализи утемљеној  на премиси о ирационалним и несвесним изворима  друштвених догађаја. Приказивање либидинозног аспекта историјских процеса совјетске епохе престаје да буде табу, официјелна култура сматра се извором  идиотизације друштва, отворено се приказује колективно несвесно маскирано нормативним  захтевима, наступа  десимболизација света фантома  (Тридцатая любовь Марины Владимира Сорокина из 1987, циклус Дмитрија Пригова „о милицанере“, поеме Тимура Кибирова). Са нестанком СССР нестаје и  демаскирање социјалистичке идеологије и канона соцреализма, а концепт соцарта се улива  у треш књижевност, у својеврсно пародирање графоманске и епигонске књижевности.

Треба рећи да данас  совјетска естетика и атрибутика почињу да изазивају и нешто попут носталгије. Можемо чак говорити  и о појави извесне моде која се ослања на евоцирање   фактуре совјетизма, дакако уз суспензију његове идеолошке садржине. У актуелном руском инсистирању  на вези совјетске похе и Нове Русије,  соц-арт  добио нову историјску шансу...

Сукоб соцарта са совјетском културом оспољен је, дакле, управо цитатима из совјетске цивилизације. Магија  цитата зависи од сећања на њих.  Инострани или млади читалац (студент) неће схватити смисао ових дела. Неће схватити смисао увеличаног пољупца Хонекера и Брежњева  или фотографију Лењина са пионирком у крилу насловљену са „Лолита“. Отуда  је опус Вагрича Бахчањана (Харков, 1938–Њујорк, 2009) погодан  за демонстрирање  механизама соцарта а преко њих и социјалистичког реализма.

2.

Вагрич Бахчањан је уметник  који је „ризиковао загробни живот“, „довео  нонсенс до апсурда“ и оставио нас да лијемо „горке сузе радости“. Његов опус је постао убојито „оружје с оптичком варком“. Он је аутор препознатљивих сентенци: „сувишни човек, како то гордо звучи, „ми смо рођени да Кафку учинимо збиљом“, „сва власт сонетима“.  Његово непотврђено самоубиство остало је до данас загонетно, као да је и своју смрт инкорпорирао у свој уметнички текст.

Бахчањанова књига, са непреводивим насловом Мух уйма и  поднасловом художества (издавач У-факториа, Екатеринбург, 2003) основно је наставно срeдство на часовима соцарта у оквирима курса Руска књижевност  20. века на новосадском Филозофском факултету.

Све странице  ове књиге, која се  у целини  може наћи на сајту који неизоставно ваља посетити пригодом овог разговора (http://tapirr.narod.ru/art/b/bakhchanian), имају црни перваз, на начин читуља које срећемо у новинама.  Неко  умире у тој књизи, а нешто се рађа...

Студенткиње  руске књижевности у Новом Саду, на часовима посвећеним соцарту и концептуализму,  однедавно маштовито бабиче управо Бахчањанове „бремените речи“, важући удео ероса и танатоса у њима. Мејеутички тумачећи Бахчањанову уметнину од 95 оделитих лексема, оне стичу знања из „теорије и праксе релативитета“.  Бременита реч Аутопортрет у пратњи је колажа: попрсје уметника евоцира фактуру рентгена. Не виде се ни кости ни мека ткива. Уметник је „ухваћен“ са секиром (топор), која је заклонила, потиснула, елиминисала сваки други садржај. Раскољников пред металдетектором. Али то није клинички  или полицијски снимак – то је (накнадно) урамљени аутопортрет, као „истина о себи“. (Прилог 1)

„Бремените речи“  развијају своју опружну, гипкотелу, игриво концептуалну убојиту  енергију, венчавајући своје унутарње смислове, одевајући их и разодевајући, упарујући актере и радње, радње и учинке, учинке и скривене мотиве. Није то аутоматско писмо, већ брижљива деконструкција, расклапање стварности,  са гуштом и стилом.

На то нас упућује и трудна реч чистильщик – са својом метонимијском копчом (сетимо се серапионовске узречицом: Здраво, брате, писати је  тешко). Вагрич нам нуди дефиницију стила као брушења, мукотрпног рада, одбацивања свега сувишног, уз начело строге селекције. Сва је прилика да је то програмска лексема.

Претежан број скривених подречи (по правилу унутар безазлених родитељских надречи) је из тамног (у најбољем случају црнохуморног)  регистра: сметана, крестоносец, игротека, автострада, поместье, радио, автопортрет, литография,  декольте, целомудрие, урожай, скворец, чернорабочий, коневодство, руководитель, укротитель, селедка, туловище, дикобраз, журнал, телевизор, епископ, жаворонок, бинокль, лесоруб, шезлонг, куколка, поминание, свобода, козерог, агробиология, легенда, таракан, демонстрация. Куцкају у своју раму, у тежњи да ослободе своју истинску нарав. Попут оног колажног детлића (Прилог 2) који је, ако је веровати староруском физиологу „шарена птица што живи у гори, слеће на кедар и дуби га кљуном. А где наиђе на меко дрво, тамо прави себи гнездо. Тако се и ђаво бори са човеком. Нађе ли у коме малодушност и нехај спрам молитве, уђе у њега и угнезди се. Ако пак у коме наиђе на крепост, бежи од њега».

Сваки  Вагричев микроесеј у виду лексеме, која вољом аутора бива расклопљена/прекомпонована на антиетимолошки  корен и аграматичке рестлове, помера  границе језика као оруђа скривеног сазнања. И оно бива травестирано до  јавне тајне: ничег новог под капом небеском.  Чињеница да се благодат тумачења не поклапа са његовим законом говори о нарави сваког читања, које се своди на учитавање.  Овај  црнохуморни концептуални лексикон (концепција као зачеће) дозива нам у сећање Фонвизинову Дворску граматику из хиљаду седамсто неке, која је виртуозно активирала евокативне капацитете граматичких врстаречи, у које је учитала дворјанске бихевиористичке обрасце.

И код Бахчањана, наиме,  има назнака барокног запоседања смисла кроз трик и неизброј (уйма), што помера невидљиве границе, прекраја и кријумчари смислове (мухе).  А у орфоепском озвучењу њиховог коита хуји   најбезобразнија  реч руског и сваког језика: хуй. МУХ УЙМА.

Па  ево како су новосадске студенткиње-примаље преповиле у своје млађано искуство неке понуђене смислове.

„Радио – прва асоцијација – брзо ширење зла, ђаво као саветодавац. AD као скраћеница, упућује на Христа (аnno domini) али и на његову супротност (аdversus). Радио је вечита унутрашња борба добра и зла.

Анализирајући реч скотина једна студенткиња се позива на аргумент да се „мачак (рус. кот)  враћа само кад је гладан а умиљава  само кад погреши“. Иста студенткиња чињеницу да је урна у утроби речи журнал тумачи на више начина. „То може бити црна  хроника у новинама; напис који је аутора коштао живота; политички режим који  забрањује критику власти у медијима; суморна прогноза да ће све што се пише-записује бити пепео једног дана; а можда и  неумитни мементо: исход сваког живота је смрт“. (Јелена Бандић)

Кооператив je – „заједнички спектакл, на штулама, када су сви свесни да глуме, симулирају, у овом случају рад“ (opus, opera). (Ксенија Поповић)

У трудној речи телевизор, „мимо царске метафоре, и за телевизор и за лава човек је омиљени плен“ (невидљива метонимијска сличност).

Игротека пак  „попут пећине (рус. грот) делује на човека, одваја га од стварности, можда има само улаз али не и излаз.“

Комсомол је изнедрио следећи јувенилни коментар:  „комсомолцима су се нека врата отварала а нека затварала. Неки су узалуд  климали главама и бивали изманипулисани, а други су успешно пливали у реци совјетске бирократије.  Прогутали су своје лично мишљење,  из године у годину бивали  све дебљи и тромији, односно „успешнији“.  (Тијана Балек).

„Открити чорбуљак у жени (женщина) на неки начин је ниподаштавајуће за жену, јер јој се ставља до знања да је њена дужност  да кува, и не пита се ни за шта“. (Марина Босиљчић)

Ипак, зар не би ваљало подбадачки релативизовати млађану категоричност?  Није баш сасвим јасно да ли је реч о лаудацији или критици. Све зависи од иновативног пупљења речи „щи» унутар речи  «женщина“.  Осим метонимије постоји и метафора. Ту је и културолошка, етноцентричка, гастрономска знаковитост. А осим што је проста, чорба је и укусна, хранљива, топла. Овде је, навијамо из све снаге,  можда реч о позитивној идентификацији?  О спасоносном минимализму али и отменој сведености?   Бродоломник сања о насушној чорби, али то чини и Пушкин („...и желим само мира сјај/и већи лонац чорбе тај“, Одломци из Оњегиновог путовања. Сам(а) свој(а) господар(ица)? Што живи у изобиљу и не зависи ни од кога?

Или, рецимо, у речи крестоносец – интригантан цивилизацијски контекст (заметак полемичког религиолошког коментара). Крст је ношен у име патње, али и наносећи патњу, ширећи кукњаву и лелек (стон) насилног покрштавања, на ломачама инквизиције...А ево и духовитог пандана – епископ.

Трудна реч декольте – нека је врста Алека и Земфире, Рогожина и Настасје Филиповне, љубави-мржње. Деколте који убија, деколте који убијају – два сусретна пуцња на дивљем западу људских страсти.

А шта ћемо са речју жаворонок?  У умилној шеви крије се досадна и грактава врана. Лепа и складна ствар може некада да нас иритира. Нечије право лице може бити скривено под маском. Вук у јагњећој кожи. Циљ не бира средство.

У недрима речи  эмиграция  трепери (и гасне?) магнетични мамац  – игра. А она се може и проиграти.

У мелодији Пацоловца (Крысолов) кључна је соло деоница... О таквом Пацоловцу говори легенда из Хамелна, о њему је писала Марина Цветајева, у својој истоименој емигрантској поеми. Уметник (хтели ми то или не, асоцијација са Господарем мува већ се испилила)  ласно одводи за собом кога усхте, обећавши му све што овај воли.

Можда књига Вагрича Бахчањана Мух уйма алудира на сличан сиже, на сличан лов?  Њена музика је моћна и замамна, усмрћујућа и обесмрћујућа... (Прилог 3)

Сва је прилика да су  атентати на традицију последица главног светогрђа:  вишекратног уништавања властитог  божанског лика...

Автопортрет

Литература:

1.Бахчанян, В.,  2003, Ни дня без строчки (Отчет об эмигрантскй жизни) 1974–2003  Государственный  центр современного искусства, Москва
2. Бахчанян, В.,2003, Мух уйма, художества ,  У-Фактория, Екатеринбург
3. Бахчанян, В., Мух уйма, художества, http://tapirr.narod.ru/art/b/bakhchanian
4. Скоропанова, И. С., 2002, Русская постмодернистская литература, Флинта/Наука, Москва
5. Физиолог. Слово и сказание о зверях и птицах, http://old-ru.ru/04-14.html

 

All power to sonnets

Summary

A parody belongs to the genre of the great imitative capacity. Imitation of the original, in contrast to stylization, exaggerates the key features of parodied style, up to a humorous and comical effects. Almost every period of Russian literature recognizes its manneristic phase when parody comes into play. In many cases, a parody is a kind of serious vision-based literary criticism. We believe that it is methodologically appropriate to motivate students to read the parodies of the works they study, and have the result of better detecting characteristics of a given style, which formally becomes more transparent, visible, memorable and subject to comparison. Students thus given literary phenomenon observed from different angles, which encourages a creative approach to the original, and makes stylistic replacement more dynamic, clearer, with supplementary effects of catharsis. Postmodern literature of modern Russia can not be understood without considering the citation of the literary monolith of world and Russian literature (V. Sorokin, V. Peljevin , D. Prigov,  T. Kibirov). Our experience tells us that relaxing and superior laughter that causes parody always managed to motivate students to return to the original, but in more mature, relaxing and imaginative way. In this sense, we refer to the methodological effects of the interpretation of socart as a kind of parody of socialist realism (recognition of his dominant style) with examples of works of the Russian-American artist of words Vagrič Bahčanjan  (1938–2009).

Keywords: Socialist realism, socart, Vagrič Bahčanjan, parody, collage, word play