Драгинја Рамадански
Бранко Радичевић акмеист?
Рад је посвећен књижевном превођењу као посебном виду рецепције књижевности. Полази се од тезе да сваки ваљани превод открива и преноси одређене, никако не и све, слојеве значења оригинала. И поред многих актера рецепције инојезичне књижевности, укључујући ту и вишеструке преводе те њихову критику, доспевање у антологије и књижевне енциклопедије, поједини битни слојеви дела задуго остају неоткривени. Отуда је рецепцијски изазовно консултовати по могућности што више превода, различитих аутора, на разне језике, из несличних епоха, побуда и т.д.
На примеру песме Кад млидијах умрети Бранка Радичевића (1824–1853) настојаћемо да скицирамо преводилачка решења двају превода, на руски и на мађарски језик. У оба случаја преводиоци су остварени песници са замашним преводилачким учинком. И више од тога, пред нама је класик руске лире, Ана Ахматова (1889 – 1966) и надасве отмени мађарски поета Калман Дудаш (1912–1985). Обоје су своју песничку и преводилачку зрелост достигли половином 20. века. Испоставља се да су њихови резултати комплементарни, да се надопуњују, и да би оптималан превод заправо требало да избегне њихове пропусте, односно да комбинује њихове домете.
Посебно се дискутује легитимност таквог надпреводилачког „скиминга“, као и околности ослањања на сирови превод, те давања сопственог стилског печата финалном преводу.
Ова традуктолошка белешка осмишљена је из угла инојезичке рецепције, када књижевно-историјски и стилистички статус превода одудара од изворног статуса изневеравања међусобно разликују. Носивост превода зависи, дакако, од носивости оригинала, али и од талента и угледа преводиоца. Он, наиме, својом личном харизмом, може утврдити место датог дела унутар стране културе, а понекада, у случају успешног сусрета са хоризонтом очекивања те културе, успева да изазове и прави рецепцијски пуч: превод у иностраној култури задобија вишеструко већу културолошку делотворност од оригинала у матичној култури. Нешто слично се десило и са опусом Милорада Павића у Русији или Беле Хамваша код нас.
Све оно што ми као култура осећамо и знамо о Бранку Радичевићу, било је, дакле, у више наврата препуштено сингуларној вољи одређених преводилачких личности. Нашем песнику пажњу су поклонила и два позната имена руске односно мађарске књижевности, чији приступ и учинак и желимо да предочимо у овом раду.
За пуну еквивалентност превода требало би сигналисати новину и превратништво Бранковог певања, али и будућносне његове капацитете. Дакле, бити и Бранко, и његов критичар. Тај сусрет краја и почетка, и то у више праваца (Деретић, 1983: 320), рецимо одмах, боље би могао посведочити земљачки, мађарски превод, и то са своје правовремене, културолошке обавештености. Узгред буди речено, први преводи на мађарски потичу још из раних осамдесетих година деветнаестог века (Јанош Вајда, 1883, Девојка на студенцу).
У 14. тому еминентног, изворно мађарског, Великог лексикона Палас (1893–1897), налази се чланак посвећен Бранку, са подробностима које је могао посредовати једино поглед заинтересованог савременика.
Захвални српски народ 1883. године преноси посмртне остатке песника са бечког гробља у Сремске Карловце: за споменик му је из сваког краја где живе Срби и за које их везују историјске успомене, послат по један камен. Црногорски књаз Никола шаље му на гроб венац од сребра. (1897:340–341).
Скоро смо убеђени да таквог чланка није могло бити у другим културама, поготово у датом временском раздобљу. Прелиставање руског Енциклопедијског речника Брокхауса и Јефрона у 86 томова из 1890–1907 није уродило плодом. Али већ у Књижевној енциклопедији из 1929–1939 у 11 томова (под редакцијом В.М. Фричеа и А.В. Луначарског) налази се чланак посвећен Радичевићу, који опет носи печат времена. Ево једне карактеристичне формулације, у нашем преводу:
Радичевић је један од најбољих српских песника. У његовим стиховима нема ни трага књишких, а поготово страних утицаја, који су тако приметни код велике већине српских песника. Његова лирика отелотворује стварни живот, изражава мисли, тежње и осећања оновремене ситнобуржоаске омладине Хрватске и Мађарске. На фону његове понекад одвећ полетне, лакомислене (жизнерадостная, бесшабашная) лирике издваја се неколико песама надахнутих предосећањем блиске смрти, испуњених дубоком тугом (Кад млидијах умрети – В предчувствии смерти). У стваралаштву Радичевића приметне су симпатије за тадашњи контрареволуционарни српски национализам. Радичевић је био први српски песник, који је писао новим правописом, и при том био противник илиризма.
У Великој совјетској енциклопедији (прво издање 1926–1947; друго издање 1950–1958; треће издање 1969–1978) рецепцијски статус песника се, трудом преводилаца, критичара, историчара књижевности, али и преводилаца, већ искристалисао (у библиографији је наведен превод на руски Поэты Югославии 19. и 20. века Москва, 1963).
Најновија Антологија српског песништва на руском језику (2004–2008), која обухвата 75 аутора, своју ђерданску ниску отпочиње од последње трећине 19. века, одлучно се оградивши од Бранкове баштине. Било би занимљиво дознати од уредника Антологије (Андреја Базилевског) разлоге за такву одлуку.
2
Сви се ми огрешујемо о првотну реч. Лоши смо преписивачи и преводиоци.
Као да је управо то и хтела да нам поручи кроз своје преводе, својим програмски сумњичавим додиром (а преводила је са 75 језика, и све са туђих сирових предложака, часно делећи зарађени хонорар) Ана Ахматова. Багателисала је НИЧИЈЕ? НЕЧИЈЕ? СВОЈЕ? речи без жеравице. Али их је, ко зна зашто, потписивала. Сматрала је себе професионалним преводиоцем, ученицом Лозинског, али по свој прилици реч је о својеврсној кокетерији.
Кључно питање је да ли је, преводећи и са егзотичних језика, корејског и староегипатског, рецимо, Ана Ахматова вирнула у оригинал, у његову звучну шару, да ли је ослухнула мелодију, уочила нарав и распоред рима, уловила танана сазвучја и игре речима. Да ли је била очарана оригиналом. Та жеравица би могла оправдати СВЕ.
У односу на Бранка Радичевића, одговор је, нужно, одричан. Можемо само претпоставити да је сирови превод његове поезије, као и сви сирови преводи, био карикатура оригинала, лишен пре свега формалне узоритости и сугестивности израза. И није чудо ако није успео да надахне спонтане, органски двојничке риме. „Восторга не было“. Заузврат, осећање муке и кулука; перверсија партерног извођења трапезних акробатских тачака. Где је много разметљивих а ипак збрзаних покрета. «Веома захтеван облик доколице» ("весьма трудоемкая форма безделия") – то је према речима Лидије Чуковске било превођење за Ахматову.
Отуда није чудо што је Ахматова по правилу имала ироничан однос према ауторима које је преводила. Једини изузетак је можда превод српског народног епоса, где је она тако потребна жеравица уждена, и то, према признању саме песникиње „трагом Пушкина“.
Риме оригинала и риме превода, по Ахматовој, у својој бити нису никада исте. Прве су милом надошле, а друге силом искамчене („вымученные“). Онтолошки гледано, преводи су а приори, демонстративно, посна верзија оригинала. Нема страсног, опојног прадоживљаја који би завршницу крунисао стопостотним успехом. Марија Петрових, песникиња и врхунски преводилац, записује да Ахматова «није веровала у могућност превода лирских песама. Сама је пак у преводима била буквалисткиња. Преводила је много, али никада није била прави преводилац».
Тако смо, у извесном смислу, добили антипревод, оклопљен именитим ауторитетом, који „шкртари“, Шта више, ниједан руски (коректан, ваљан) превод није му изашао на црту, до сада. А можда је ипак дошло време и за то.
Сетимо се да је Ахматова припадала песничком правцу адамиста-акмеиста, од његовог оснивања, уочи рата и револуције, заједно са Гумиљевом, Мандељштамом, Городецким. Поетика ових аутора настала је у опреци са овешталим дометима симболизма, у оквирима програмског фаворизовања пластичности и архитектонике. За адамисте се, према оцени Љвова-Рогачевског у Књижевној енциклопедији из 1925. године, цео свет претвара у натур-морт, коме недостаје оно суштинско. Њихови епитети не дотичу се срца. Они творе безосећајну („обезнервленную“), обескриљену поезију, ћути у њима мржња, ћути и љубав.
Наше питање гласи: да ли је акмеизам умео да ишчита и словесно реинтерпретира романтизам, ако се са гађењем окренуо од симболизма? Није ли еминентни песник акмеизма нужно бојио у своје боје сваки текст који је изашао испод његових руку?
У својој књизи Рассказы о Анне Ахматовой, Анатолиј Најман, песник, прозаист и преводилац, а последње две године живота Ахматове и њен лични секретар, посвећује доста простора преводилачком портрету Ахматове. Она се «упрезала у та кола чак не ни као Пушкинов 'поштански коњ просвете’ већ као смирени, товарни коњ која ради час за једног час за другог господара». Ма колико поштовања или симпатија да је заслуживао песник кога је преводила, он је био мучитељ, изнуђивач руских стихова, и то у огромним количинама, јер је песникиња за живот зарађивала углавном преводима. Своју поезију писала је кад јој се усхтело: час за кратко време више песама, час за пола године ни једну, а преводила је свакодневно, од самог јутра. Зато је више волела стихове песника према којима је равнодушна, а највише – стихове осредњих песника: одбила је књигу Бодлера, није дала пристанак на Верлена. „То не знaчи да je невољко радила: то су ипак били стихови, а она је ипак била Ахматова.
Наталија Мандељштам, супруга Осипа Мандељштама, који је осим по песничким ремекделима запамћен и по једном преводилачком скандалу, у својој мемоарској Другој књизи пише о преводилачкој несамосталности Ахматове: међу свим преводима који слове као њени, «нема ни десет стихова које је она превела», све је, наводно, рађено «било с ким, по принципу пола-пола».
Анатолиј Најман је, у новинама "Книжное обозрение" , то категорички демантовао: "Тврдим да су речи «с кем попало» написане злонамерно». Околности живота су тих година, наиме, биле такве да је Ахматова препуштала део преводилачког посла који јој је предложен, одабраним и блиским људима, који су били дорасли задатку и којима је новац био потребан. Најман је један од неколико преводилаца, који су преводили за Ахматову. То «за» увек до извесне мере условно, јер, строго узевши, истиче Најман, «ја немам права да назовем својим превод, у коме је Ахматова поправила макар један једини редак».Дакле, када се ради о песничким преводима, Ана Ахматова је колективни псеудоним више преводилаца, од којих је један сама Ана.
Анатолиј Најман своју сарадњу са Ахматовом назива „солидарни превод“. Од 26 превода Леопардија, рецимо, 13 је потписала Ахматова, а 13 Најман, мада су сви они настали методом Најмановог подстрочника, односно завршним песничким потезом Ахматове на рускојезичном материјалу. Ипак, критичари су хвалили „њене“ преводе а у „његовим“ проналазили замерке.
И поред тога, моју телефонску опаску „важная поетесса – неважная переводчица“ Најман је прихватио тек као домишљату шалу. „Преводилачки занат јој јесте био туђ, тиштао је и кињио. Ипак, има она и изврсних превода, додуше, не премного, општи ниво им је висок, и сви носе на себи печат њеног песничког стила. А песник је била каквих је мало на свету“ гласио је његов коментар. И после пола века остао је у поседу тајне, која нас је окрзнула – о аполонским кључевима поезије и лоповском калаузу превода. „Ваше питање покреће многа питања (више него што мислите). У петоминутном телефонском разговору објаснићу вам оно што би захтевало неколико страница текста“. Тај заказани телефонски разговор трајао је много, много дуже, а ја сам сазнала шта значи такт, обзирност, лојалност.
3
Мађарски преводилац и песник Калман Дудаш (објавио је седам песничких збирки и тридесетак књига превода) рођен је и одрастао у Србији (у Малом Иђошу). Из тога следи да је остварио приснији контакт са српским књижевним оригиналом. Бранковом поезијом се до те мере прожима, да и сам негује мелодиозни жанр народских стилизација, звани dal, што би могло да буде предмет посебне компаративне студије. Дудаш тај „јужњачки“ утицај, „временитији од карста“ није крио, него га је програмски развијао и коментарисао, рецимо у књигама Távoli vőfély, Karsztnál időtlenebb, чак и после емиграције у Мађарску, куда се запутио не би ли избегао голооточки казамат. Али, сукоб са идеологијом и духом времена и тамо га сустиже: сматрају га југословенским шпијуном и затварају на годину и по дана. После свега постаје један од најбољих и најревноснијих преводилаца југословенске књижевности (Крлежа, Андрић, Оскар Давичо). За свој рад добија награду српског ПЕН-а 1971. године.
Нисмо случајно ставили одредницу преводилац пре одреднице песник уз Дудашево име. Многи стручњаци цене да његов допринос преводној књижевности премашује његово оригинално стваралаштво, односно да представља спој несебичног, истраживачког, преводног мисионарења и ванредно суптилног лирског дара.
Јанош Херцег сматра да је укључивање у песничку школу „Њугата“ наудило његовој самосвојности, да га песником чини оно што га разликује а не оно што га спаја са чувеном генерацијом мађарских модерниста: између осталог танана корепонденција предела и расположења (пејзаж као духовни хоризонт), коју је тако помно преводилачки потврдио у својим преводима Бранка. Управо га зрачна весла генија места приближавају српском романтичару: у ноздрвама им је исти, несташни подунавски развигорац.
У време сарадње са часописом „Kalangya“ („Kрстина“) Херцег назива Дудаша „најмишићавијим талентом“ војвођанских Мађара, који са лакоћом и култивисано решава најтеже задатке стиховања. Након „женственог утицаја Француза (преко српске лире)“ добили смо једног надасве „мужевног песника“. Стил му је импресионистички, негује јамбску ритмичност, прецизна средства визуелизације, до најситнијег детаља. То је све погодовало транспоновању „као суза чистог језика“ Бранка Радичевића.
Дакле, оба преводиоца Бранка Радичевића, и на руски и на мађарски језик, протагонисти су сопственог стила, са сличним искуствима у судару са владајућом идеологијом. Мађарски преводилац је, међутим, имао, по нашем мишљењу, непроцењиву предност: контакт са оригиналом. И више од тога, делио је са Бранком исто поднебље, у знаковитости песме одазивао се и на најмање дамаре смисла, „младе, свеже и топле поезије“ Радичевића.
4
Песма Кад млидијах умрети спада у песме које се још увек „слежу“. Она отелотворује своју тему на најдраматичнији и, страшно је рећи, најбољи начин: као (дис)континуелни записник стрепње, као препознати продор панике, на нивоу генијалних варијација. Њена текстолошка предисторија је сва у знаку свођења, брушења, одбацивања „траља“. Од редундантног рукописног нацрта из 1845. године и његових 156 стихова, ка 31 стиху од сувог злата, публикованих постхумно, бригом песниковог оца 1862. године.
Слутећи крај, одлажући га али не и негирајући, песма уобличује егзистенцијалну провизорност боловања и умирања, као и страшну предсмртну усамљеност и ланчани квареж свеколиког смисла. Гашењем свести гаси се свет. Баштине се несавршени трагови њиховог овоземаљског сусрета, кадри или не да извојште симболичну победу над смрћу.
Насловна синтагма као да метапоетички искорачује из песме, најављујући рефлексију о песнику и његовом делу, које остаје недовршено. Од читаоца-преводиоца се очекује да распозна потенцијалност овог не толико архаичног колико ексклузивног глаголског облика, његову специфичну итеративну модалност (десило се, дешава се, још ће десити), и да се удуби у арију неодгонетљивог и уједно високооднегованог мишљења о смрти, које по неком чудном фонетско-фоничком аутоматизму призива и упитну речцу ли и заменицу ја. Радичевићевски пласирана поетема млидијах заправо је једна од најдрагоценијих речи у српској поезији, која се од тада и не може изговорити без спомена на њеног аутора. Заглавни глагол у том смислу може значити, и значи, мислити смрт, у њеном најтешњем загрљају, што и јесте највиши подвиг људске рефлексије.
Руска преводна синтагма је пак одсечна, јасна, немилосна, рекли бисмо акмеистички нечовечна (Перед смертью) док ју је мађарски преводилац сажео у једну реч (Halálsejtelem) са значењем слутње смрти. Остала је неискоришћена прилика да се језици превода огледају у изналажењу ваљаног еквивалента једне вишеструко обележене речи. Управо у том глаголу врхунила је „ломна и мека, елегична и мелодиозна лирика“ Бранкова (Дединац, 1963:27) На ту мелодиозност није се одазвала ни Ахматова, ни Дудаш, али се зато одазвао многозначном филијацијом Светислав Мандић, својом песничког синтагмом Кад млидијах живети, потврђујући да овај глагол значи мишљење о оном најважнијем, о смрти али и о животу. О прекомерном волењу његовом, овога света, које се у Бранковој песми предочава таксативном адресацијом.
Рецимо одмах да ни један од ова два превода не следи оригиналну четворострофну шему са бројем стихова 4-5-10-12, већ се одлучује са спајање прве две, те добијамо распоред 9-10-12 стихова, што сматрамо упутном редакцијом. То дискретно а приметно нарастање, рекли бисмо прекорачивање граница, квантификује посвемашно преливање елегичног расположења.
Снажну формалну спону чине завршни стихови све три строфе, који предстаљају ефектну, памтљиву изглобљеност из нарације. Сва та три прејасно и коначно исказана губитничка стања међусобно кореспондирају: штедра лепота форме (версус леонинус) у функцији је надјачавања свеопшптег расапа.
Морамо рећи да контакт са оригиналом неминовно изнедрује фасцинацију управо овом формално-смисаоном тринитарношћу. Мађарски преводилац је бар у првом случају доказао драгоценост тога контакта, са свим анормативизмима положеним на олтар експресије. Преводећи са буквалног превода који је најчешће слеп и глув на форму, Ахматова пренебрегава управо ове прошивке.
Дође доба да идем у гроба/Видно, срок приходит лечь в могилу/Üt az óra síri búcsuzóra...
Мог живота вир је на увиру/Но источник жизни иссякает/Éltem ere úgyis apadóban
У траљама отац вас оставља/ И в лохмотьях я сирот оставлю/Toprongyosan maradtok apátlan
Зузврат је у стиховима
Дуга била па се изгубила/Звезде сјале па су и пресјале
Ахматова осетила потребу унутрашње кохезије, изналазећи решење:
Радуга зажглась и отблистала/Звезды пламенели – звезд не стало.
У мађарском преводу није остварен паралелизам унутар стихова, већ се прибегло простом препричавању
Volt szivárvány, ámde röpкe volt csak/Az volt fénye is a csillagoknak
Као да је основни напор преводилаца био да се очува десетерац, са многим немотивисаним лексичким протезама, и игнорисањем драматичних искорака у једанаестерац, превербалним узвиком «О». Дудаш, рецимо, није уочио знаковито штрчање тога О, већ га је укомпоновао у десетерац, и тиме га драматски обезвредио.
Рецимо нешто и о упосебљеном и смелом опкорачењу у оригиналном финалу прве, катренске строфе «зеленога више ја никада/видет нећу, који се римом везује за удаљени први стих, и тако доказује свој суштински (а отуд и мнемонички) капацитет. Најава је то прерастања јесењега пејсажа у пејзаж душе.
Руски превод остварује риму са другим, ближим, стихом, и то лабаво (ниже/не увижу). Мађарски превод остварује обргљену риму, првог и четвртог стиха, али опет приближну ágon – látom.
Било би занимљиво, са становишта преводилачког алата, компаративно продискутовати и стихове
А сунашце оно огрејало,/И оно је са неба ми пало.
Руски превод чуварну симетрију Бранкових стихова, решава анафорско-синонимском варијацијом, која успешно секундира народној лири (сунашце-солнышко) али драматику контрастног збивања (огрејало-пало) замењује експланацијом, несвојственом Бранковој слици
Даже солнце среди дня померкло / Даже солнышко меня отвергло.
Превод на мађарски у овом сегменту је највећма подбацио. Десило се опширно допричавање, декодирање додатном сликовношћу:
Mostohám volt a nap is az égen,/Leáldozott irigyen, serényen.
Ево и нашег терцијарног превода, трагом секундарног:
Маћеха ми на небу би сунце/Оно зађе и кивно и здушно.
Руска песникиња је ефикасно решила хипокористичне вокативне облике санче и данче дескриптвиним еквивалентима: мой сон прекрасный/ день мой ясный.
Мање успешно се снашла у преводу стихова:
Чудио се твојему славују/Твојој реци и твојем извиру
који у руском преводу гласе:
Упивался песней соловьиной/Нашей речью, что ручьем сверкает...
Коси падеж именице река протумачен је косим падежом именице реч, односно језик, говор, што остварује сазвучје али и искорак из пејзажне сингуларности у романтичарски колективититет (у обрнутом преводу: Дивио се/нашој речи попут потока што блиста).
Дудаш је такође променио, тачније проширио, асортиман протагониста, укључивши у слику, не сасвим без диктата Бранкове песничке имагерије, и лептира.
Слушо грома, слушао олују,/Чудио се твојему славују
Преведено је са
Nézném napod, zivatarod, lepkéd/Csalogányod énekén merengnék
Завршно апострофирање је најдраматичније: песник се обраћа својим песмама, успостављајући паралелу са родитељским, очинским, односом. На тај начин једна високо културолошка, симболичка фрустрација (прекид стварања) бива конкретизована земним, скоро физиолошки осећањем (престанак живота). И животна веродостојност и поетолошка супериорност тог последњег стиха казује нам да је Бранко, као мало који стваралац, изнашао начин да сигналише да зна све оно што ћемо ми икада сазнавати о њему, да је аксиолошки ако не и технички надвладао своје почетништво, да се попут уробороса нахранио сопственим телом, напоследак. И да ништа друго није написао, оптика ове песме би му обезбедила бесмртност.
*
У закључку можемо рећи да је наступио моменат да се предузму нове редакције и нови преводи Бранка Радичевића, па и на руски и мађарски језик, не зато што постојећи нису ваљани, већ ради посведочавања поетске виталности овог опуса.
Оптужбе да преводи са сировог, буквалног превода, Ахматова је сматрала лицемернима: „Ми сви преводимо са сировог превода: и онај ко зна језик оригинала, на одређеном ступњу ипак види пред собом сирови превод“. И опет, сматрамо да без фасцинације изворником, преводилац, поготово ако је и сам истакнути песник, остаје насамо са инструментаријем сопствене поетике. Преводећи Бранка, који је био нов, и за себе, и за књижевност у коју се уписивао, Ахматова није имала пред собом еталон тог и таквог, шокантног, а врлог, оригинала. Није стога ни чудо што нам је дива руског сребрног и совјетског века, понудила превод без одговарајуће свежине, без песничких и емоционалних открића.
Преводу Калмана Дудаша, песнику стишаног гласа, приписујемо већу културолошку присност и поетичку солидарност, мада не и потпуну еквиваленцију са оригиналом. Склони смо закључку да је мађарски преводилац сва своја решења, па и она најслободнија, изнашао на бази билингвалности. У преводу пак Ане Ахматове има трагова грубог буквалног превода, које није могла изгладити ни њена осведочена песничка оштровидост нити особена надпреводилачка методологија.
Литература
Большая советская энциклопедия, треће издање, 1969–1978
Дединац, Милан, Оно што је живо и оно што је мртво (варијације на тему Бранко Радичевић), Српска књижевност у сто књига, књига 23, Матица Српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1963
Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983
Милошевић, Петар, Од десетерца до хипертекста, Књижевне студије, Универзитет „Лоранд Етвеш“ Славистичка катедра, Будимпешта, 2007
Milosevits Péter, Jovan Dučić u prevodu Mihalja Babiča (rukopis, in print)
Литерату́рная энциклопе́дия 1929—1939 в 11 томах под редакцијом В.М. Фричеа и А.В. Луначарског
Львов-Рогачевский,В.Л., Адамизм, в: Литературная энциклопедия, словарь литературных терминов,том 1, 1925 (уредник Н. Л. Бродский, издавач Л. Д. Френкель)
Найман, Анатолий Рассказы о Анне Ахматовой, Художественная литература, Москва, 1989
A Pallas nagy lexikona. Az összes ismeretek enciklopédiája tizenhat kötetben. XIV. kötet. Pillera–Simor. Budapest, 1897, Pallas Irodalmi és Nyomdai Részvénytársaság, 340–341. p.
Тињанов, Јуриј, Стиховна семантика, Архаисти и новатори, Веселин Маслеша, Сарајево, 1990
Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, Рад, Београд,
1953www://akhmatova.org/translation/ugoslavy/radichevich02.htm
http://milosevits.web.elteКад mlidijah umreti
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju, –
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, –
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izviru –
Mog života vir je na uviru!O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja
U traljama otac vas ostavlja.Перед смертью
Листья желтые слетают с веток,
Листья желтые летят все ниже...
Я зеленых листьев напоследок
Не увижу!
Голова поникла, будто с горя,
Слепну, слепну от жестокой хвори,
Руки ослабели, страждет тело,
И лицо поблекло, потемнело, –
Видно, срок приходит лечь в могилу!Жизнь, прости, прощай, мой сон прекрасный,
И заря, прости, и день мой ясный!
Предо мной рубеж иного края...
О, прости краса, земного рая!
Если б не любил тебя так жарко,
Долго б видел я, как солнце ярко,
Слушал грозы над ночной долиной,
Упивался песней соловьиной,
Нашей речью, что ручем сверкает...
Но источник жизни иссякает!Песни вы мои, моя отрада,
Юных лет возлюбленные чада,
С неба радугу я снять хотел бы,
В радугу вас ярко разодел бы,
Звезды б рассыпал на вас ночами,
Солнечными бы венчал лучами...
Радуга зажглась и отблистала,
Звезды пламенели – звезд не стало,
Даже солнце среди дня померкло,
Даже солнышко меня отвергло.
Все исчезло, что люблю и славлю,
И в лохмотьях я сирот оставлю...Halálsejtelem
Sárgul már a lomblevél az ágon,
sárgult lombja csendesen hulldogál,
zöldellőben én bizony soha már
nem is látom !
Főm lekókadt, arcom már kiaszva,
szemem fényét beteg láz apasztja,
csuklóm vézna, gyenge testem lépten
alig bírja megroggyanó térdem !
Üt az óra síri búcsúzóra…Isten veled, élet, tünde álmom!
Isten veled, hajnalpír a fákon!
Isten veled, világ, volt mennyország –
lépteimet messzibb tájak vonzzák…
Ó, ha csínján pazarlom szerelmem,
még nem kéne tőled búcsút vennem,
nézném napod, zivatarod, lepkéd,
csalogányod énekén merengnék,
gyönyörködnék forrásban, folyóban –
éltem ere úgyis apadóban…Ó, szegény kis árváim, ti versek,
ifjúságom magzati, hisz nektek
le akartam hozni a szivárványt,
költő álma rátok ily ruhát szánt:
Ékítettem volna csillagárral,
szépítettem volna napsugárral –
volt szivárvány, ámde röpke volt csak,
az volt fénye is a csillagoknak,
mostohám volt a nap is az égen,
leáldozott irigyen, serényen!
Minden eltűnt, amit nektek szántam,
toprongyosan maradtok apátlan…