Ана Терек
Јелена
У почетку је гас подношљиво мирисао.
Неки слаткаст смрад, као када
Неће да се разгори ватра.
Шкљоцаш упаљачем
поред горионика
али гас што надире из рупица
загушује пламен.
И само заврћеш носом
од тог слаткастог смрада.
Тада сам већ четрдесет седам дана
била сама и нисам знала
где је Горан и какве женске
ваћари и штипка у униформи.
Униформа у женама никад
не изазива ништа,
ако се пре тога не наслушају
мушких измишљотина,
да им гаћице тобож овлаже
до последњег кончића
на сам помен униформе.
На мене делују ватрогасци,
као на било коју жену,
којој су некад, док је била
девојчица пунили уши,
па јој је остало у глави,
да на жене униформа
делује тако као на
ма којег мушкарца
ма које голо женско тело.
Можда није требало.
Можда никада није требало пустити,
да се ствари лагано, правећи се важне,
једна на другу надовежу.
Сећам се кад ми се родило
друго дете. Горан је напио
четворогодишњег Јошку.
Били смо у кухињи, с гостима,
дете се на дасци стола
батргало, није знало
куда да погледа:
где да се сакрије од нас,
кикотавих, док га Горан
наговара да игра,
ево, отпеваће му омиљену песму.
А дете је стајало
на дасци кухињског стола,
зурећи у очево лице,
да из њега некако схвати,
шта се захтева од њега.
Горан је само терао једно те исто,
нека игра,
добиће цигара,
добиће ракије,
нека игра на столу:
родио му се брат.
Дете ме је гледало,
узалуд, јер га је Горан,
чије сам угласте покрете гледала
док је грлић ракијске флаше
у дечја уста гурао,
само терао да пије, да заигра.
А дете је кашљало од крушковаче,
штипала му је грло, као очајнику
што одврне масну соду
и клокотаво отровну течност испија.
Слутила сам, у дубини душе,
одувек сам знала, слушајући
вести, да ова деца
нису блесава.
Тачно знају да их сваки испијени
гутљај доводи
све ближе
смрти и нашим очима.
Сећам се, на Јованкиној сахрани,
сви одрасли су буљили,
стакластим, рибљим очима
у бело телашце у ковчегу.
Тако је круто лежало,
склопљених очију,
да је човек начисто
длановима осећао
његово противљење.
Укоченост.
Због које се нису могле
ручице, ножице
савити, искренути.
Људи су помно гледали
малу покојницу
као да чекају: нека се најзад огласи,
нека исприча шта је на оном свету,
шта се види,
како мирише,
где је доспела,
пошто је нису сачували.
Као да свеколика свест о кривици
у тој помности,
у помном посматрању покојника
искамчује опроштај,
и као да може да заборави
и само покојно дете
да га никада нико
није довољно пазио,
узалуд
је плакало,
лупало ногама,
каљужало.
Сећам се, пре но што заковаше ковчег,
мајка је једнако позивала присутне
да покојницу целивају.
Као да је умрло дете тако лако
целивати.
Са старима је ипак другачије,
када им стављају покров преко главе,
човек има такав осећај
да су већ заслужили смрт,
да се другачије и није могло догодити,
и склопљене очи,
и скрутнута кожа
нису тако страшни, као
мртвога детета
сасвим непокретно
скочањено до белила
мајушно лице.
И повуче ме Јованкина мајка,
да је целивам,
да се опростим од ње.
Сећам се како сам затворила очи,
да не видим
шта ми усне чине,
и тако целивах
малу мртву Јованку.
Као да сам пољубила
испупчено парче лима.
Лагано ми се преврну стомак,
прогутах све
предрасуде и пустих
да ми се уста следе.
А мала покојница
ни макац.
Шта ће покојници целов, помислих,
док ме је мајка тако захвално
гледала.
Потом, баш док су ковчег
закивали, видех како
мајка маше ка ковчегу
и довикује у мрачну пукотину:
здраво!
здраво!
Тек тада увидех да заиста,
као целов мртвацу, баш толико вреди
и њен захвални поглед.
Свака је мајка суманута
док своје дете гледа у ковчегу
током помена.
Све док га не закују,
али узалуд закивају
поклопац ковчега,
ионако не може да се заборави
лице умрлог детета
и она ужасна
чипкана шара
са ивице покрова.
Те матере ће заувек
да почивају
и да се буде
са том сликом пред очима.
Јер узалуд умире дете,
ништа се потом не дешава.
Срце се распукне,
и у пукотини се наталожи страх,
макар колико деце да родимо,
сва ће умрети.
Те мајке некада
постају паликуће
или одврну гас.
Јошка је најзад прогутао ракију
али ни даље није играо,
гледао ме је, ја се чињах
да га не видим.
Потом се зацело
сасвим преклопише
паралелеле његовог вида,
поста тако кратковид
да не беше никакве вајде,
и крете по округлој плочи стола,
преплитао је маленим ногама,
Горан поче да му тапше,
мислећи да дете напокон плеше,
гостима дође непријатно
од свега, мада је понеко
за Гораном тапшао,
остали пак
и не погледаше дете,
заузети певањем својих песама.
Загледах се у новорођенче,
заспало са сисом у устима,
сред буке и братовог
тетуравог играња,
као да око њега
још увек није свет.
Спаваше мирно, безизражајног лица
и у дубини срца се уздах: нећу рађати
више деце, Горан ово дете
неће напити.
Превела с мађарског Д. Рамадански