Тамаш Целер Киш
собна вага

четворица нас је. неко од нас баш прича.
остала тројица, нагнути напред у својим
столицама чекају да каже нешто глупо. онда
бисмо се могли смејати. али сада баш не каже
ништа такво. сада свет тако кружи
око нас, као да има неке намере са
нама. како старимо, све чешће седне
међу нас. онда се ми правимо да је радо виђен
у нашем друштву, смешимо се његовим поентама,
ако нешто пита, одговарамо крупним речима. он нагнут
напред у својој столици чека на прву грешку. сад баш
истрајава предуго, онда нагло устаје, руком показује да
мора кренути, очекују га негде. ми изражавамо наше
жаљење због тога. прво у себи, а касније и наглас
сабирамо, колико пута и шта је све отео од нас и понео
са собом. крећемо тек када мислимо да је већ
довољно далеко одмакао, јер на путу до куће неко од нас
би могао налетети на њега на пустој улици. али још нам
се остаје ту. сад сви ми у себи збрајамо постављена нам
питања. и онда један од нас изрекне неку
глупост. сва четворица се у својим столицама
тресемо од смеха.

Превод: Д. Р.