Ištvan Besedeš
Imperijalni pojam

Predložiću kancelaru
da pokloni jedno ostrvo
mudrim jurodivima ove zemlje
koji su pod teretom godina,
progovorili na nepoznatom jeziku,
postali gluvi na zvučnike visokotonce,
dok vid im sijaset detalja sliva
u velika, lepa polja boje zastave
koja i male predmete
povećavaju u imperijalne pojmove
(ali zar nije došlo vreme,
nad kojim vladaju nova čula,
druga empatija, drugo savezništvo?).
Neka im dodeli ostrvo, kojim će upravljati
zajedno sa divljači te regije
i sa kućnim ljubimcima
(mačkama s umećem ribolova,
psima tragačima što piju iz konzerve, gugutkama
izleženim na novinskom papiru, parazitima
što sisaju obrazovanu krv) u nekoj demokratiji
svetofranjskoj (ljudska mudrost,
je li, nadilazi ljudske interese?),
i naravno, s kompletnom florom,
uključujući i naizgled beskorisne
biljke, voćke napuštenih vrtova,
nekrofilne šumarke jorgovana,
koji će, ako se iznova ne kultivišu,
izbijati grobljanske ograde i svojim korenjem
marširajući pod zemljom, poput nekakvih
ljubičastih mažoretkinja, zaputiti se
ka glavnim gradovima. Krajnje je vreme
za organsku vlast, ali ko je spreman
na dijalog prodorniji od svih dosadašnjih,
štaviše, na razgovor,
u kome istovremeno više,
ustvari (ne zaustavljajmo se na pola puta!) svaki učesnik
istodobno govori, i svaki sagovornik na svim svojim
glasovima, u najpotpunijem svegovoru,
ili u sabranoj tišini
(koju će kao prenos koncerta,
šapatom komentarisati neko)?
Nek bude zajednički smisao
na potezu, neka dobije samoovlašćenje,
i nek naredni predsedavajući bude:
– čas vodena paprat s čipkastom kragnom...
– čas vatrena stenica...
– čas (kad mu se već dopada da ga tako zovemo)
divlji jorgovan... itd. (ovo zadnje je npr. pogodno
vreme: leptiri su spremni za selidbu,
pravo zlatno doba, polensko pijanstvo...
Hanaanska reka meda...).

*

Predložiću kancelaru, nek da prostora
radikalnim reformama, ako ne uspeju,
Bože moj, vredelo je pokušati, jedna eksperimentalna
nuklearna eksplozija, jedan jesenji lov
radi kontrole broja divljih svinja
i mudraca, može preterano dobro
uspeti, ne ostavivši na kraju
ništa osim jednog nekrologa,
jedne apokrifne Apokalipse,
i povesti koja će dospeti
u tlo korenjem različite
orijentacije, razne životinjske,
biljne mitologije. Lemurija,
Magritovo ili bilo koje ostrvo,
mislim da to niko ne bi negirao:
vredno je jedne mise („vaut bien
une messe”)…

Prevod: Draginja Ramadanski
Ilustracija: Tibor Lazar