Makropolje/Tuvalu 3/2.
Snježana Rončević
Odblesak klasja 

u srči prozora zrcale se i naša lica ovovremeno prepoznatljiva  
gledaj! slični smo blesku mrtvih stvari vaskrslih u raspukloj dužici
desnog oka onog bliže zdrobljenom oknu koje pamti slabovidu plavet  
tek vodenboju jednako narisanu u nebu vodi i zenici  
izmaklo sećanju bezrođeno je ovo i svako vreme u kom smo pisali
po reci a pamtili po obali usude ljudi u gradovima i ovom  
kom se vraćamo tražeći ovde-onde svuda piljevinu žita tračke  
tek odblesak klasja u pustoj žitnici crtajući kažiprstom beleg kapije  
kao brane otvorene verujući da će rečna plima poteći kao more