Daniel Levente Pal (Pál Dániel Levente)
(Na autobusu broj devet, juče prepodne…)

Na autobusu broj devet, juče pre podne
na prvom sedištu, sedeli su iza
vrata, ne baš priljubljeno jedan uz drugog,
jedan čika i plavi dečačić, beli prstić
mu na dlanu starca, kao nespretna ptičica
na zarđaloj mašini, ide, trucka se,
ide, trucka se, gleda naokolo, odmara.

Čika, bio je malo čudan, kad bi pričao,
nešto iza njih suvonjava baka je stajala,
njene kašaste reči teško su put i cilj nalazile,
tražila je, šta želi ustvari, i šta bi kazala,
na crvenom svetlu je pokazivala
na mladu tinejdžerku koja je skočila na zebru,
isprva, uz tužnu grimasu, osim graktajuće psovke
ništa drugo iz usta nije povraćala,
a htela je da kaže samo tiho i skromno,
da ta devojčica tamo,
u nasleđenoj, crno-beloj maturskoj haljini
isto tako mlatara rukama,
kao ta koju su videli juče u starom italijanskom filmu.

Gledali su je zajedno, smeškala se, tetka je shvatila
blagim žmirkanjem im je poručila, toga se setila
i ona, i mahnula je, da je i mala plava pronašla
fino jezgro stvarnosti, što bi podelila.

Čika se okrenuo, a dečačić odmah-smesta:
Deda, zašto autobus drnda,
šta je na zemlji, ispod njega?
Tu je morao da razmisli, a nije ni svejedno,
i govor mu se razbistrio, kako je na dete pogledao:
Zašto drnda, ne znaš, zanima te, stvarno?
Psi trčkaraju ispod, jurcaju,
trče, režu i laju.
Psi? Pravi psi? Da, baš tako, a možda i
jedna mačka, znaš, ta koju smo viđali
par puta, na zadnjoj stanici, po busu se vere,
trudi se i šunja da se popne skroz do gore.

Odgovor je bio razdragani vrisak i četiri okreta
po plavoj vodi jezera njegovih očiju,
začuđenih pokreta.
Tiše, još će se čika vozač uplašiti,
i ptičica poče duž starih ruku skakutati,
kako je dete virilo kroz staklo, da bi video,
da li se čika vozač zaista i zbilja uplašio.

Gledao sam ih, iz potaje,
da su takve ljubavi moguće i postoje
gde zajedno žive nestašluk i beskrajno
poverenje, kreću se i dišu istovremeno.

Sa mađarskog prevela: Jolanka Kovač