Bilo je to još samo jedno sparno odmaklo popodne u neizdrživom nizu sparnih julskih dana koji su pali na Beograd poput malja. Popodne koje je čovek provodio u zamračenoj sobi, ležeći na postelji, otvorenih očiju, povremeno zaspivajući kratkim haotičnim snima. I podrazumevao se lagani grč u srcu, koji ga je opominjao da se bliži pedesetom rođendanu, i podrazumevalo se da povremeno duboko, duboko udahne, tražeći kiseonik u sparnom zraku. Takođe podrazumevalo se, tako je bilo i mnogih ranijih beogradskih popodneva u julu, da sa noćnog ormarčeta uzme čašu relativno hladne tečnosti i otpije dug gutljaj.
Moglo je, dakle, da sve to bude obično i istrajno, prepoznatljivo i sigurno onoliko koliko je sigurno da će sutra ujutro kupiti veknu i mleko i novine.
A onda je čovek začuo dug ženski krik, upravo urlik, i u urliku je čuo užasnutost te žene. Kada je ponovo kriknula, jedno otegnuto: jooooj, jooooj Marko! čovek je obratio pažnju, sa bojazni u srcu, a krik se obnovio jači i jasnije artikulisan: jooooj, Markooo! i glas joj je zbilja bio sušti užas. Taj drugi krik je bio stvoren, činilo se čoveku, u još većoj telesnoj dubini, to njeno užasno i neveričko: jooooj! jooooj!
Nije znao šta da preduzme, kao što nije znao ko je nepoznata žena. Jedino je bilo izvesno da ona kuka tu negde, u blizini, verovatno u petospratnoj zgradi sa suprotne strane dvorišta - pa je čovek nepomično i ukrućenijih mišića sedeo u gluvoj tišini čekajući da se krik obnovi i objektivizuje izvesnost tragičnog, neizvesnog događaja.
I krik se ubrzo obnovio, gotovo neljudski, iz teške, tragične neverice: joooj, jooooj, kako si mogao, vapila je žena s labave granice artikulacije i neartikulacije, dovoljno jasno i dovoljno divlje da bi bilo autentično, više nego ubedljivo. Pa je ponovila istu sekvencu svog očajanja: jojjj, jooooj, kako si mogao i odmah zatim kriknula još dva puta u mutno stišanoj tišini julskog popodneva.
A onda je usledila serija tih krikova: joooj, jooooj koji su se ponavljali, pomislio je čovek, kao crne, pokvarene gramofonske ploče, ponavljali sa identičnim intenzitetom očaja, tupo i neverički, da bi se posle desetine takvih jooooj žena javila novim urlikom: Marko, crni Marko.
Čovek se podiže i u gaćama, oznojan i uznemiren izađe u predsoblje, na čijem je dnu stojalo prozorče s pogledom na donji deo dvorišta. Čim se nagao nad prozorski ram, znao je da je njegova aktivnost pogrešna - krik nije dolazio iz tog dvorišnog ugla. Ugledao je krošnju lipe, zapažajući da su listovi pomalo izžuteli i sparušili se po ivicama, i video je jednu staricu u crnini, kako radoznalo poput njega, ali iz zgrade preko puta, pilji u suprotnom pravcu, ka prostoru koji on odavde nije mogao posmatrati. Zatvorio je prozor i vratio se laganim korakom u zamračenu sobu.
Ponadao da će se glas žene pogođene tragičnim događajem smiriti, stišati, izgubiti, i pomislio je da je tragičnu vest saznala preko telefona, neko ju je obavestio o smrti brata ili oca, ili, moguće je deteta, možda ljubavnika... Ali onda se ženin krik obnovio u superiornoj užasnutosti - joooj meni, joooj, meni Marko moj! kukala je, i čovek koji je ležao na vreloj postelji zažmuri, osećajući da se krik mora obnavljati, kao kucanje sata ili kapanje pokvarene česme. Nije više bilo nikakvog iznenađenja, ženin krik je užasnije nego što je bilo do malo čas, počeo da emituje jauk za jaukom, sa miksturom neverice i potpunog pada u očajanje, zbog izgubljenog muškarca: Markooooo, Markoooo ponavljala je. Čoveku se činilo da u predasima, između krikova, neki drugi glas, hladniji, mudriji, kontrolisaniji ubeđuje vapijuću ženu da se smiri, da prestane sa kričanjem, ali je ona, verovatno razdražena, mislio je čovek, apsurdnošću zahteva, nastavljala da obnavlja svoje joooj, svoje kako si mogao i svoje crnoj mene.
Trajalo je suviše dugo da bi mogao mirno da leži u postelji, te se čovek podiže i došavši do sobnog prozora, povuče konopac tamno zelene roletne, koja se uz buku vrtnje vučnog federa strelovito namota, gore, na štanglu, pa je zatim morao da podigne plastičnu roletnu, potežući grubi kanap, pri čemu je julska svetlost preplavila sobu, kao što neočekivani talas zaspe lice kupača, te je zatim odškrinuo prozor i provirivši kroz otvor, pogledom zakrstario po oknima zgrade s druge strane malog dvorišta. Krici nesretne žene sada su bili apsolutno razgovetni, zvonki na neki način, ljudskiji, ako se tako može reći, i dok je to mislio i prihvatao kao osećaj, čovek je beležio lica stanara, koji su slično njemu tragali pogledima, radoznali baš kao što je i on bio. Uglavnom su to bila lica žena, ponegde i dva, a usmerenost njihovih pogleda, navela je čoveka da i sam baci pogled u pravom smeru, pa je iza uskog romboidnog stakla, ugledao nekoliko uzrujanih ljudskih prilika. Neki su se žurno klimatali, pojavljujući se i nestajući, noseći u rukama sitne predmete (čašu, novine, lepezu) a jedan se nadnet nad kabastu fotelju, obraćao nekome ko je sedeo u toj fotelji, za čoveka sasvim nevidljiv. Čovek je pomislio, naravno, da se žena pogođena tragedijom nalazi u toj fotelji, možda je i tragičnu vest dobila sedeći u njoj, a čovek koji pokušava, bezuspešno da je smiri, čiji je glas, činilo mu se, ipak načuo, beše taj čovek, tamnog lica, koji se nadnosio nad fotelju, s rukama zabačenim za leđa.
Jedan prozor se tada zatvorio, pa drugi. Ostali su uporno ostajali otvoreni, a glave načičkane na njima opstajale su u svojoj upornosti, zadržane tu, u neverici da se sve dešava u njihovom komšiluku, pa je čovek i sam povukao glavu unazad, baš kada se ženin užasni krik obnovio: Marko moj! Marko moooj!
Da, bila je to ta žena, u fotelji, žena čiju fizionomiju nije mogao da vidi - nazreo je kako joj se torzo grči a šake fantastičnom brzinom zarivaju u lice. Mogao je sada da zatvori svoj prozor i da se vrati u postelju.
Mogao je da rekonstruiše tužnu priču, da je izmišlja, ali julsko sparno popodne nije ohrabrivalo volju za to. Ležao je na postelji, miran, ukočen, bezbrižan.
I naravno, krici žene su se ponavljali, istina, sve ređe, sve ređe, da bi u jednom času, posle jezovitog uzdaha, koji je više nego ijedan dotadašnji njen krik ličio zverskom oglašavanju kričanje sustalo, pa prestalo.
Zavladala je tišina, mukla, tvrda kao zemlja, sasvim ubedljiva, ojačana svim tim kricima, tom nevericom. Neko je vreme očekivao da se ženski glas nanovo javi, da se kao sečivo zarije u popodne, činilo mu se da bi bilo etički ispravno da žena produži kuknjavu, ali se to nije ostvarivalo. Kao prašina, tihost je pala na predmete, pa se potom uvila oko njega i čovek je osećao da gubi svest i zaspiva.
Sat docnije jedna žena je otključala vrata čovekovog stana, na prstima prošla predsoblje i stupivši u tamnu sobu, u hipu pomislila da nešto nije u redu. Upalivši svetlo, ona se užasnuto zagledala u postelju na kojoj je ležao čovek i njen krik, upravo urlik zaorao je tvrdu tišinu julskog predvečerja.