Kada kročismo, znaš li...

Kada kročismo, znaš li,

U ovaj jezerski hlad?

Vreme za milost ne haje,

Već dve godine je od tad.

Popodne, sećam se, riše

Smešak jesenskog dana,

Dok ćuv pitomi njiše

Zlatne odore grana.

Kao i sada, u jezeru

Nebo se kupalo vedro

Dok zaneseni čun

Njihaše voda štedro.

Još tada sve ovo milje

Ja snatrio sam većem,

Poljuba izobilje

Što mi na usne sleće.

Dve godinice... Vreme

Odnese mnogo tog,

Al ne tužim se, jer

Ja dobih od njega zalog.

Tebe sam tada upoznao,

Đerdanu mojih nada,

Za koju odmah bih dao

Sve što imah do tada.

Ostanimo još malo ovde,

Gde tako patih onomad,

Dok me ne preplavi sveg

Našeg blaženstva sklad!

Erded, 1848. (27. septembar)

Iza onih modrih gorskih bila...

Iza onih modrih gorskih bila

Od sada živećeš, moja najmilija,

Privijena uz svog srećnog muža

Kome milje tvoje srce pruža;

Upoznaćeš dragosti daleke

U rumeni nove zore neke,

Dubrave Erdelja, samotnice,

Podastreće pred nas svoje lice.

Usudu verni smo i ti i ja,

Jedini drug nam je priroda,

Vekovečno divotno jestestvo,

Zanosa i divljenja nam mesto.

Ima li druga boljeg, kaži,

Što nikad ga ne uhvatih u laži,

Što senku s duše bolne skida,

Ne nanosi rane već ih vida.

Živećemo izvan svakih muka,

I neće nas taći svetska buka,

Samo romor nalik bruju mora,

Odjek nekih dalekih razdora,

Nemoćan da rastera nam snove

Dok nas uljuljkuje u zanose nove.

Tamo te vodim, jedini moj cvete,

Samoća i pustoš gde nisu uklete,

Ne bi li reči za te izmišljene,

Ženo moja mila, grunule iz mene!

Satmar, 1847. (1-7. svptembar)

Na izmaku godine

Krećeš, godino namirena,

Ne idi sama, stoj;

Gust je ispodnji mrak,

Treba ti svetla zrak,

Ponesi sobom poj.

Laćam se tebe, struno

Što dugo već tamburaš,

Štimujem prozukle žice;

Stara mi družbenice,

Šta li to jošte znaš?

Vredela ako si što,

Najlepši pusti glas,

Prilika sada je prava

Da se razglasi slava

U ovaj praznični čas.

Ko zna? Možda poslednja,

Potonja biće to pesma;

Ako je odložim tuna

I ne latim se tih struna,

Presahnuće životna česma.

Podanik boga Marsa

Ne mogu iz stroja više,

Zagnjuren u eru rujnu

Povesnicu pevam bujnu,

Gde sablja krvlju piše.

Odjekuj i ti, žičana drugo,

Odjecaj šta te skoli;

Drska i smerna nota ti svaka,

Bliskavica okolnog mraka

Što i raduje i boli.

Olujnog vetra budi glasnik

Što vitla bez straha i mane;

Ali i lahor što nežno diše

Dok osmehnuto, plaho njiše

Travke s naše poljane.

Ogledni zorno u sebi

Života šareni mlaz,

Čija dva najlepša cveta

Behu - mladosti seta

I ljubavni neprolaz.

Sve što kriješ u sebi

Neka zazvuči jasno;

I smiraj sunca pali

Obilje boja što gali,

Dok još nije prekasno.

Oglasi se bezobzirce,

Pesmo moja, na pretek,

Neka glas tvoj ne umine,

Nek odjeknu u vremenu

Svi vrhunci, svaki vek.

Debrecin, 1848.
(krajem decembra)

S mađarskog prevela:
Draginja Ramadanski