Kažu: nasledio sam dva dara od mojih, sad već pokojnih, roditelja, na čemu sam im u svakom času svog života bezmerno zahvalan. Bolešljivost i tuberkulozu od moje drage rano preminule majke i ludilo od oca kojeg nisam upoznao. Kažu, trebalo je da imam, na osnovu svih tih naslednih predispozicija, mnogo uspeha.
Izgleda sasvim nestvarno da već toliko godina koračam po zemlji, da svako veče pažljivo proveravam datum i godinu svog rođenja čudeći se da je zaista prošlo toliko. Šta sam uradio od tada? Šta je to bio moj život za proteklih četrdeset godina? Ništa, stvarno ništa.
Propast, apsolutna propast, odvratna zrelost, gnjilo sazrevanje, zadivljujuće dovijanje da se po svaku cenu izbegnu nezgode, pretrčavanje od ugla do ugla pred naletima vetra svakodnevice, saginjanje glave, primanje udaraca, nastojanje da se u što većoj meri izbegne nipodaštavanje, obezbeđivanje minimuma životnih potreba da se preživi, neprotivljenje, besmisleno nastojanje da budeš shvaćen. I samoća, samoća do kostiju. I šta još?
Prečutkivanje. Godine prilagođavanja. Kažu: oni koji uspeju da se prilagode su jednostavno najuspešniji i najnapredniji. Njima su sva vrata otvorena. I sad, ne pokazuje li moje višegodišnje nastojanje samo puke elemente usavršavanja rđavosti. Gnjilo i balavo puzanje po tačkama sitnih zločina? Zar se ta moja putanja ne bi mogla jednostavno nazvati dokazom kvarenja, nasuprot mišljenju po kome je to usavršavanje genetskog nasleđa. Nije li i to onaj ključni dokaz stalnog kvarenja ljudskog roda?
Čitav moj napor, sva moja razdiranja, neprekidni odlasci, promene mesta, različita prebivališta, mogli bi se jednostavno nazvati željom da sebe načinim nekim drugim, potpuno drugačijim u odnosu na ono što sam trebao biti.
Da li sam zaista svo proteklo vreme mogao živeti bez nekog herojskog razloga? Kao dečak zamišljao sam sebe kao totalnu poruku, bezgranični primer divljenja, onaj koji oblikuje sklad i savršenstvo sveta, poput antičkog heroja, pevača, besmrtnog anđela koji ispreda mudre priče. Čak i u najbezazlenijim događajima bivao sma spasilac, vatrogasac, kapetan broda na olujnom moru, pilot aviona koji se obrušava, osvetnik koji ne oprašta razbojnicima, ljudskom otpadu.
I eto sada moram nekoga da pitam, paničan i izbezumljen, bez oslonca, uspešno prilagođen. Zar su sve ove godine protekle bez nekog naročitog razloga, bez velikih dela, bez utehe u odbačenosti, poricanju, nedostajanju, odsustvu i prilagođavanju?
Kratka slika mog života se može najbolje opisati neprestanim odvaspitavanjem. Sve što sam lepo posedovao nastojao sam proteklih godina, u žurbi i panici, da što pre uništim, zagubim i učinim neznatnim. Kažu: to je samo uslov i način da bi se u svakom novom mestu, među drugim ljudima, što lakše uklopi u datu sredinu.
Koliko je sve to pomoglo da proživim i preživim sve protekle godine i da li sam metamorfozu prilagođavanja poistovetio sa životom koji se sastoji od beskrajnog niza uspešno poređanih kamenčića preživljavanja? Slažem se, takvo pitanje je potpuno hipotetično, ne postoji čovek koji će svoje dane podrediti neprekidnom nastojanju da bude neko drugi. Ne postoji ta osoba, ukoliko sebe ne podvrgavam brojanju, ne postoji, osim mene.
Sasvim je pouzdano da je moj tihi bledunjavi, nemi, gotovo riblji život, bez herojskih kvaliteta i pošasti slave, bez radosti, bez provalija strasti, bez iskušavanja rana patnje, upravo nalazio svoj vlastiti ritam i neki dublji smisao u neprekidnom prilagođavanju, potrazi za što uspešnijim metamorfozama, odvaspitavanju, proputovanju kroz nepreglednu mračnu šumu u oklopu koji krije telo bez boje, mirisa i ukusa. Zar nije pouka života, ako nas život uopšte nečemu uči sasvim jednostavna: Opstati u akvarijumu čak i kada se voda danima ne menja, kada nema hrane i kiseonika.
Ne bez razloga i ne bez strepnje sam pokušavao da ne podvlačim olovkom one obične i znane pouke koje nas upućuju na što pribranije i savesnije prihvatanje načelnih pouka života i iskustva što bi nam omogućilo da se na pučini života nađemo dobro opremljeni i da plovidbu završimo sa što manje ožiljaka na našoj glomaznoj olupini. Ako ne znaš i ne umeš život će te naučiti. Ako se opečeš vatru ćeš izbegavati, ako te pogodi puščano zrno nikada više pred pušku nečeš izlaziti, ako ne znaš plivati i udaviš se u reku nečeš više kročiti, ako padneš sa dvadesetog sprata shvatićes da boluješ od straha od visine. Čemu nas je život naučio, osim nekorisnom umeću da na peščanom satu beležimo paničnu prolaznost?
Mene: isključivo da tražim spas od kiše i vetra, mraza i hladnoće, da noću ne gasim svetlo, da što umešnije pobegnem od pobesnelih zveri, da se noću pokrivam, da danima ćutim zablenut u cveće koje uvek iznova pokušava da se izbori sa iskušenjem opstanka na kosom crepu susedne zgrade.
Godine, čak i pojedini dani, odnose ljudi, kamenje, kuće, menjaju pravilnost naših koraka. Da li je tako brzo Anastazija postala već za mene uspomena? Uspomena koja ponekad oživljava? Da li su ti dani bili slični, da li se ijedan mesec mnogo razlikovao od drugog?
Postoji li na svetu sila, često se pitala Anastazija, koja kao nekakvu sveću, gasi pokojan, neretko, prividno uspešan život?
Zaista, postoji li sila koja je Anastaziju uklonila sa ovog sveta? Čemu se to Anastazija našla nasuprot i kome je zasmetala, ona koja je uviđala prozirnost stvari i prozirnost sveta, ona koja je bivala ravnodušna samo u trenucima sna? Kad o tome mislim, kad pokušavam okriti bilo koji detalj iz njezina života onda otkrivam da puno bolje preko nje poznajem sebe, kao da je ona živela da bi skidala skramu i tamne naslage mene nepoznatog, kao da je i bila ubijena da ne bih bio ubijen ja. Sada kada je nema znam da se u stvari slabo poznajemo, to su tek komadići vremena razasuti tokom petnaest godina. Kako nje više nije bilo nije mi ostalo nijedno čvrsto uporište u tom bezvrednom haosu koji se zove svet.
Krajem devedesetih godina moje razočaranje, ne samo sobom već i okolnostima u kojima se nađoh, dostiglo je stepen u kojem sam izgubio svaku nadu videvši sebe potpuno zapetljanog u mrežu napripadništva, nesnalaženja i neprilagođenosti, bez obzira što sam shvatao, naravno ne bez ciničnog zaključivanja i onog tako dragog i slabašnog ironijskog pogleda, da je ovaj svet prepun mreža i čim se izbavite iz jedne upletete se u drugu. Šta vredi?
Svet i sa Anastazijom nije bio prijatno mesto. Sve što sam činio i što sam govorio kao da beše iscrtano na rastresitom pesku koji je razvejavao samoživi i samodovoljni dah katastrofe. Kako uopšte živeti i pričati o nekakvim katastrofama ako je to, tih devedesetih, postojao automatski proces?
Priznajem, pripadam generaciji, usuđen se reći kao i Anastazija, koja nije verovala u mogućnost i ostvaranje slobodne volje, koja je bila sklona i koja je sve zasnivala na vladajućim okolnostima, ideologijama i vlastitim kompleksima. Okolnosti, ideologije i kompleksi, zar ne? Najjednostavnije, imam četrdeset i neku, pripadam generaciji koja daje ime jer joj je to jedino preostalo. Generaciji rečnika. A i u tome se ne snalazi baš najbolje, stvarno. Bili smo najlepši cvetovi jednog prosperitetnog, srećnog, novog pokolenja, pokušavao mi je jednom prilikom, na prvoj desetogodišnjici gimnazijske mature objasniti, u trenutku opšte polupijanosti, nekadašnji pesnik školskih dana, nedodirljivi i zaštićeni miljenik profesora i ljubimac ondašnjih drugarica. Pa šta, rekao sam smrknuto preko čaše.
Ako smo mi novo pokolenje, rekla mi je tog jutra posle proslave, dok sam pokušavao da se smestim u krevet, Anastazija, a jesmo, onda smo isto tako i dokaz da ne poznajemo istoriju svojih očeva, što će nas odvesti... I dalje nisam čuo jer je pripadnik novog pokolenja hrkao gubeći se u maglenim isparenjima pijanstva.
Inđija, tajanstveni gradić, kad imaš petnaest godina, sa mačkama i psima lutalicama. Železnička stanica na kojoj te ljubazno dočekuju izvaljene skitnice i pijanci po klupama, koji su davno razmenili svoj krevet za ovo prometno utočište, veseli probisveti čiji je osmeh lakše izmamiti cigaretom nego parama. Blatne ulice i čamotinja gimnazijske zgrade. Uniforme boje trule višnje. Ako te ne ošišaju patićeš, ako te ošišaju neutešno ćeš se kajati. Samoća na putu, u vozu, samoća kao praznina u džepovima. Neko tek nedolično uzbuđenje pri susretu sa nepoznatim, odvajanje, prepodnevna samostalnost u školskoj stegi. Vredi li? Bez obzira što sam sebe uvek posmatrao izdvojeno moja tadašnja biografija i birografija Anastazije ili bilo kog drugog dečaka koji je bio zarobljen gimnazijskim dvorištem nije se razlikovala. Poznajemo li se nas dvoje. Naravno, putujemo Anastazija i ja, ali svako svojim putem, svako u svom zborištu misli, putujemo do Čandrlija. Jer tamo smo rođeni.
Duva vetar u Čandrliju, njegovi udari su tako snažni, krovovi kao da plešu, drveće priklanja zemlji. Njegovi naleti su tako siloviti da je nemoguće ne pomisliti da u tom istom času vetar ne duva nad čitavom zemljom, zemaljska kugla se na vetru okreće kao čigra. Ne postoji zaklon u tom trenutku, tek u daljini vidim Anastaziju kako je vetar pribija u zidove kuća. Kad priđe bliže ne može zaustaviti suze.
Čandrli je strašna tišina, zjapeća praznina koja, ponekad, samo ponekad, zaromori duboko i teško, ništa više. Taj skup nekada crvenih krovova nosi sasvim drugo ime, potpuno različito od onog koje je moje i Anastazijino detinjstvo obojilo zvukovima i poticalo na domišljanje. Sada je to samo zbijena gomila kuća, zidovi, prozori i vrata za koja bi mogli reći da već dugo izgledaju prazno, napušteno i tužno.
Svi su se pejzaži promenili, svuda su skele, svuda ima ruševina. To je ono što govori Anastazija. Ne može da bude, neće biti, nema povratka, znaš. Razumeš li? Ne može biti za mene i za tebe. To je ono što govori! A ipak svih tih godina koje smo proveli zajedno Anastazija je bar nekoliko puta mesečno odlazila u Čandrli, bez mene, iako, poput mene, u tom mestu nije imala nikog bliskog. Zar Anastazija ne pripada generaciji bez očeva i majki, zar naši očevi nisu zamenjeni magličastim kipom šupljih ičiju i slikom napuštenosti i krajnje samoće. Tako je. Zašto je onda nikada nisam pitao, poput drugih mnogobrojnih i nepotrebnih pitanja. Šta traži u Čandrliju?
Ako sam ponekad za nju mogao reći da je vrlo daleko, daleko kao na pustom ostrvo u svojoj glavi, ako sam ikada se i usuđivao pomisliti da pokušava sakriti od mene neke činjenice njenog trenutnog života, onda je to sasvim sigurno bilo kada je u pitanju Čandrli. Detalji njenog života za koje sam znao, mnoštvo događaja koji su za mene bili potpuno skriveni, učestali odlasci. Ako sam se i usudio da pitam nalazio sam ili na nepremostivi tok ćutanja ili onaj već poznati optužujući odgovor koji mi je, ne samo kada je ona u pitanju, već životna priča bilo koga, zatvaro usta.
Ti si kao svraka, sakupljaš stvari dugih ljudi i stavljaš ih u sopstveno gnezdo. Pokupio si moje iskustvo i prisvojio ih tako da ja više ne znam da li su se meni dogodili, kao što stvarno jesu, ili onako kako ti kažeš da su se desili, ili onako kako ćeš ih ti predastavljati. Zar to Anastazija nije podizala optužnicu sumnjajući da će joj se nešto ružno desiti, nešto što će prevazilaziti moje poimanje događaja? Kao da je pokušavala istovremeno da bude onaj koji čuva i onaj koji upozarava.
Ali to se i meni dešavalo! To se i meni dešava!
Ne znam više šta je šta. Spravljam sebi kafu u nedostatku neke bolje ideje. Ne usuđujem se gledati televiziju. Većina knjiga je još na policama. Prilazim prozoru i posmatram prostor ulica Modene i Bulevara Mihajla Pupina. Zar je moguće da je to tiho šetalište dokonih gospođa i u ove noćne sate ispunjeno ljudima. Napolju policijci policama biju demonstratne po krhim vratovima, razgone ih vodenim šmrkovima i ganjaju ih po okolnim prolazima i memljivim haustorima ili mračnim stepeništima. Čujem, sasvim jasno čujem, taj huk nezadovoljstva. Kratkotalasni radioval mog tranzistora u naletu guši sijaset poruka. Ne usuđujem napustiti prostor stana. Više ne znam šta je šta. Noćas mogu samo leći u postelju, staviti knjigu pod uzglavlje, za svaki slučaj.
Možda je Anastazijina smrt zaista tek puki zbir slučajnosti hirovite sudbine, međutim, dok pokušavam zaspati sve više pomišljam da ipak nije samo to. Da morao sam nešto učiniti jer čovek koji mirno stoji sasvim sigurno neće slomiti nogu, ali neće ni daleko napredovati. Za svaki slučaj upalim svetlo. Kraj uzglavlja i pokrijem se preko glava. I tamo čujem vetar Čandrlija, buku demonstranata i osetim kako se tlo ljuja.
Čandrli, sumnje, dodatak
Posledice se mogu videti na svakom od nas, ali strah koji nam je Čandrli saterao u kosti, zebnja kojom nas je ispunio od prvih koraka, još uvek sputavaju i paralizuju našu svest. A tamo gde ima straha i gde ima zebnje - nema istine.
- Možda mi je to i pomoglo: upravo saznaje da moja sudbija nije izuzetak kaže mi Anastazija lagadno izbegavajući sva moja zapitkivanja. - Ne razumem ljude koji stalno ističu svoju sudbinu, dodaje smeškajući se zagoneto.