- "Sećam se celog početka kao
- naizmeničnog uzletanja i
- padanja, kao male klackalice
- raznih osećanja, koja se čas
- vine uvis a čas udari o zemlju."
(H. Džejms, OKRETAJ ZAVRTNJA)
Pogledam gore: visoko do zla boga! Dole, u prljavoj, napuštenoj portirnici, sedi Komandant. Razdrljen, zasukan, meni deluje poput veterana iz vijetnamskog rata... Ja, opet, u novoj uniformi na čiji se tunjavi miris još nisam navikao. Ne znam šta bih sa sobom. Niti šta treba da radim. Čekam.
*
Penjem se prašnjavim, ogromnim liftom. Put traje dugo, nikad kraja. Izlazim na platformu, prilazim niskoj ogradici. Tako sam visoko. Obilazim okolo. Ukoliko se nešto desi, postoji mala šansa da skočim na krov susedne građevine koja se oslanja na silos. Sedam-osam metara. Nije problem ta visina, mogu da zanemarim uboj ili prelom koji bih zadobio; caka je u tome kako se zadržati, pri doskoku, na tom uzanom, valovitom krovu. Ukoliko skliznem, a to je poprilično realna mogućnost, ništa me više ne zadržava od sunovrata u provaliju od kojih osamdeset metara. Pravo na beton, ukoliko padnem na desnu vodu; pravo na niski krović od plastičnih ploča, pa opet na beton, ukoliko letim na levu vodu! Strašan izbor, ali i jedina mogućnost... Vetar šiba bez prestanka, a povremene kapi kiše lete mi u lice. Naočare su vlažne, ne vidim dobro. A šta uostalom treba da vidim? Jesam li stvarno osmatrač, ili pre osluškivač? Oni lete tolikom brzinom da bi se graničilo sa čudom kada bi ih zaista ugledao; s druge strane, zvuk je tako upečatljiv, da je teško i pomisliti da bih ga mogao prevideti (ili prečuti?).
*
Tako strašna oluja: da li smem da se sklonim? Nikako! Pa zato sam i došao - neću valjda da bežim dok avioni ruše moj grad! Stavim kapu, nabijem kapuljaču vetrovke, a zatim, preko svega, još i kabanica. Ne vidim gotovo ništa od strašne provale oblaka, kiše koja se sliva u potocima, ali to i nije toliko strašno; gore je što ne čujem ništa. Skidam sve sa glave, gledam u neprozirnu noć, osluškujem dok oko ušiju huči vetar i dobuju kišne kapi. Ne mogu ni ovako ništa da čujem, vidim, ali mi je bar savest mirna. Potpuno sam mokar. Ali, izdržaću nekako moja dva sata. Najzad silazim, skidam sve sa sebe. Oblačim farmerice koje nisam, na sreću, stigao da pošaljem kući, i crni duks sa kapuljačom. Čarape su skroz mokre. Odsecam donji deo, navlačim samo gornji, rukav koji izigrava čarapu. Silazim u podrum silosa. Memla i stud oko mene. Miris žita i mišjih govana. Strovaljujem se na beton preko koga sam stavio samo nekoliko papirnih džakova. Pokušavam da se smirim dok zubi cvokoću a u glavi ječi jad. Zadremam, a tada me prenu pacov koji pretrči preko mene. Navlačim kapuljaču duksa, čvrsto je stežem, navlačim rukavice, ležem na leđa i šakama prekrivam ono malo golog lica. Padam u duboki san, bez snova. Neko bi to bolje nazvao: nesvest ili koma...
*
Dani se slivaju u jednostavnu monotoniju: dva sata Gore, četiri spavaš, onesvešćen, umotan u krpe poput bebe. Ne obraćaš pažnju na kišu, vetar, pacove... Imaš samo jedan cilj - uvek punu "bombicu" pri sebi, i ne pitaš za vrstu ili poreklo rakije: dok stomak može da je podnosi, ti si na konju, da ne kažem, na silosu. I još jedan - izgurati svoja dva sata dužnosti. I tu se javlja jedina dilema: da li je bolje dočekati napad na položaju ili u podrumu. I jedna i druga opcija imaju svoje dobre, ali i loše strane. Ukoliko si, na primer, na platformi silosa, i ukoliko preživiš napad, znaš, sa velikom izvesnošću, da te ništa neće prekinuti u časovima odmora. Jedino, moraš progutati talas jezivog straha, drhtavicu koja je neizbežna, fantastične svetlosne efekte u kojima bi uživao kada ne bi bio svestan da ti oko glave zuje geleri koji ti prete trenutnom smrću. Ukoliko se ništa ne desi, bićeš miran, ali nećeš moći lako da spavaš - postoji izvesnost da će te napad prenuti...
*
Kakva je to samo parada! Kakva je to samo (partijska) budalaština! Dok se mirno predvečerje spušta, i vetar, začudo, smiruje, progutam nekoliko gutljaja rakije, zapalim cigaretu, raskopčam opasač, uzmem dvogled. Iz pravca grada, približava se grupa civila. Za to vreme, na delu mosta koji je iznad same obale, majstori isprobavaju ozvučenje. Vidim televizijski kombi, nekolicinu operativaca sa kamerama i kablovima. Nisu valjda toliko ludi da na samom mostu prave feštu! S druge strane, iz Petrovaradina, izvire "hrabra" grupica sa partijskim zastavama. Pevaju, ali vetar raznosi reči i do mene dopiru samo patrljci kao izolovana jeka. Uskrs je. Ja sam na silosu, ni na nebu ni na zemlji, u uniformi, čekam avione, spreman da javim "pragama" i "bovovima" koji su raspoređeni dole, dole ispod mene. Mogu, nekim od njih, to i da doviknem, bez radio-uređaja, toliko su blizu. To je izvesnost. Avioni će doći - tu je most, tu je rafinerija. Očekujem da radio progovori i da kaže: "avioni iz pravca...". Javiću, a zatim ću i čuti zvuk, a tada će se nebo oko mene zapaliti i preostaće mi samo da se smejem, ravnodušno posmatram ili umirem od straha. Više neću moći, realno, da utičem na stvarnost. Ali ona hoće na mene: živ ili mrtav, još jednom, pitanje je sad! U redu, ja, u uniformi. Rat je, i to je moj rizik. Šta Oni tamo rade - čuvaju most? Komedija! Mostove, navodno, čuvaju moji topovi. I to je zalud, ali bar ima nekog rezona. Oni pucaju, mi pucamo. Šta rade ovi jadni ljudi koje je partija ili lično ludilo nateralo da svojim telima "brane" most? Ako već hoće borbu, evo mu moj silos, odo ja u zavičaj da brojim avione kako špartaju nebom, od hrvatske granice, i sadim papriku! Uskrs je, i glas popa ječi horizontom. Gledam, ne verujem, obuzima me groznica patosa i smeh budale. Ukoliko sada udare... Pogledam desno, čujem "bup!" nešto sam video kako se sunovraćuje, a zatim i ogromnu dimnu pečurku kako se vije - kasarna na Majevici dobila je još jednom. Ludaci, mogla je ići i pravo na njih.
*
Bude nas, Jadija i mene. Deset minuta do dva. Teški sedi u portirnici, sa mrtvim naočarima na nosu. Popijem gutljaj-dva, odsečem režanj kobasice, zapalim žudno cigaretu. Noć oko nas, iz tranzistora ječi jevtini šlager. Još jednom moram gore. Jadi me požuruje, ja otežem. Ipak, u liftu smo. Menjamo dvojicu drugara, dok kroz tamu dopire lepet bunovnih golubova. Pravimo se ravnodušni, hladni, sva četvorica, ali nismo hladnokrvni i nismo u istoj poziciji. Oni su željno isčekivali naš dolazak i svaki minut im je bio dug kao godina. A mi, naših sto dvadeset minuta tek sleduju. Noć je vidna, zvezde razbijaju tminu. Ja preuzimam jednu stranu, dva pravca, Jadi drugu. Priča mi o svojim avanturama iz mladalačkih godina. Slušam. Jednim uvom, znam da je noć pogodna za udar. Pola sata do ponoći. I zaista, ludilo kreće, kao u nekom snu. Prvo zvezde koje jure nebom, a zatim i užasni zvuk koji prevrće utrobu, i snažne detonacije. Ni sto metara od nas, rafinerija je u plamenu. Gori nebo: mi smo razapeti između smrti koja vreba sa neba i smrti koja dolazi od vatrenih, simpatičnih iglica koje izbacuju topovi preko naših glava. Detonacije su toliko jake da propratni svetlostni efekti pretvaraju noć u dan. Gubim se, ne znam ni gde sam, a kamoli šta treba da radim, uskačem u ulaz za lift, ali to nema svrhe, Jadi, užasno pribran, dovikuje mi da pazim na moju stranu, javlja radiom o novom naletu, i istovremeno dovikuje, naginjući se opasno preko ograde, momcima iz "bova", u kom pravcu da šalju dvadesetmilimetarske granate. Vičem, eno ga, treska, praska ali, ma koliko se trudio da budem pribran, svestan sam da nema šanse da se takmičim sa Jadim. On je maestralan, nepokolebljiva ljudska jedinka neuzdrmana svešću o tako izvesnoj smrti koja se mota oko naših glava. Očekujem da budemo zbrisani kao muve, svakog sekunda, ali se istovremeno divim njegovoj trezvenoj, racionalnoj hrabrosti, kontroli - on direktno upravlja paljbom, i svetlost rafala, zavese na nebu, lelujaju se nošene njegovim glasom. Ludilo je, posle vidim, trajalo četrdesetak minuta. Sa zemlje, mali, mali mrav, Moca, dovikuje: da li ste u redu?.. Istovremeno, iz usijane "rupovke", odjekuje uz-buđeni glas Kap. Bleka: da li ste u redu, vi na tornju?.. Silazimo. Sedim sa dremljivim Muzikantom. Mrtav sam, ali ne želim da idem na spavanje. Moram da iskoristim ove trenutke sreće što sam živ. Pijem rakiju. Muzikant je skuvao kafu. Priča mi o svojoj grupi. Basista, klinac neki, zbrisao je u Mađarsku čim je zapucalo. Neću ga više, kaže, primiti u svoju grupu. Može da svira, od sad, samo na Marsu. Lebdim, nesvestan, nisam više pri sebi. Silazim u podrum. Po betonu razbacana obličja. Nalazim prvi slobodan ležaj. Navlačim vunenu kapu, kapuljaču duksa, bacam ćebe i preko glave. Padam u komu: ni gladan ni žedan, ni mrtav ni živ. Bude me uskoro. Dva sata plus dva, strava. Ustajem u bunilu. Jadi spava na nogama. Drmam ga, cimam, pričam. Ne vredi. Zora je već pukla i ostavljam ga, sunovratim se liftom. Kuvam kafu, vraćam se, nalivam ga. Tek-tek pomalo dolazi sebi, još uvek polulud, nesvestan i - mamuran. Tek sada mi je jasno: u vreme napada bio je potpuno pijan! Ali, bila je to, očigledno, ona vrsta kreativnog, lucidnog pijanstva. Treba to zapamtiti. Trebalo bi koristiti tu varijantu ali, kako da znam da me totalno pijanstvo neće odvući u totalnu mrtvaju? Kako da ga tempiram baš za napad, kad i ne znam kada će on uslediti? Treba valjda malo i sreće...
*
Posle višednevnog, neprekidnog noćno-dnevnog dežurstva na tornju, zapadam u gotovo katatono stanje. Noge neprestano podrhtavaju, a poremećen mi je i centar za ravnotežu. Dosta je! Zahtevam drugu dužnost - patrola, pored "praga", na kanalu. To je fantastično! Noć, pun okvir, špartaš ulicama, srećeš civile, nude ti kafu, kolače, rakiju, pivo. Sedneš u kafić, automat na sto! Moj drugar ubacuje, čak, metak u cev - apsolutna ratna psihoza. To su one iste ulice istog Novog Sada, ali je osećaj... Ja je samo otkočim, prebacim na pojedinačnu paljbu. Biće dovoljno samo da je repetiram. Ali, na koga bih ja to pucao?! Ipak, noć je, rat, čovek drugačije misli; očekuje svašta i spreman je na sve. Moraš tako, niko te neće sačuvati ukoliko to ne učiniš sam. Naše "prage" su ukopane na livadi, tik do prvih kuća. Komandno mesto mog voda smešteno je među tek izlivenim temeljima budućeg podruma. Između betonskih stubova i armature koja viri na sve strane, uglavljena su dve radio stanice. Osmatrač sedi na obodu. Tmina. Ne vidim gotovo ništa. Sedimo, nas dvojica, patrola, u kafiću i pijemo pivo. Tresak. Blizu je! Istrčavamo napolje, jurimo na položaj. Nebo paraju avioni. Tresak i svetlost oko nas. "Prage" pucaju, tlo podrhtava, frenetični bljesak oko nas. Zuje i lete, bombe. Čučnem, leđa oslonim o zid poslednje, granične kuće. Kap. Blek viče, bez panike, izdaje naređenja. Tek koju desetinu metara iznad nas proleće lovac. Tlo se zatrese, a bliski odjek eksplozije i ogroman oblak dima kazuju da je blizu. Osmatrač iskače iz temelja nedovršene kuće, evo ga, kod mene! Drhti. Trese se. Moj drugar iz patrole istog trenutka reaguje; skače i zauzima njegovo mesto. "Avion iz pravca...", viče. Ne znam da li je Kap. uopšte primetio jedan kukavički i jedan herojski gest. Ljudska slabost i ljudska hrabrost, koji, bar na našem mikroplanu, pomera strukturu funkcionisanja, a na ljudskom menja sudbine. Možda pogine jedan namesto drugog... To je ono: zašto bih ja radio tvoje, preuzimao tvoj rizik? Avion je ostavio trag, debelo pramenje, tik iznad naših glava . Teško je zaustaviti drhtavicu. Nikad ne znaš, uostalom, da li baš Tebe gađa, jer bombe uvek padaju oko nas, u našoj neposrednoj blizini. "Vratiće se" čujem glas Kap. Bleka, "postavi cevi između mlaznih tragova, čekaj"! Ovaj se put nije vratio tim putem.
*
Poređani kao golubovi, na niskoj ogradici podno silosa. Sunce nas greje. Tu smo mi, iz komandnog voda, ali i posade "bova" i "prage" koje borbene položaje drže tik do našeg objekta. Ispijamo pivo; vruće, ali šta mari. Malopre sam sišao sa silosa. Još uvek pod utiskom neobične slike: odjednom, iz vedra neba, mene, na vrhu sveta, počela je da zasipa srebrna kiša. Leci NATO armade protiv Vođe. Kazuju nam "istine" koje su tričarije za naivne. Sve mi to znamo, poodavno, a oni, svojim lošim frazama na nepravilnom srpskom jeziku, šalju red bombi red poruka. Čoveče, hoćeš da me ubiješ, a onda tražiš moju saradnju! Moj Vođa - moj problem. Za momka iz smrtonosne oklopljene ratne sprave, to je znak da saspe zajedničku mržnju i prezir prema Vođi koji nas vodi iz jednog u drugi gubitnički rat, već godinama. Svi se slažemo ali... Isti taj momak bdi noću, okružen usijanim metalnim oklopom ili satima izložen kiši, i sipa granate na čelične zmajeve koji špartaju našim nebom. Jer, mi ovaj rat moramo da doživimo lično: ti pucaš na mene, bogami, potrudiću se da ti slomim krila!
*
Rafinerija je udarana već više puta, a mi smo i dalje nervozni glineni golubovi. Situacija je pomalo neukusna. Da ne govorim o mostu. Kada, noću, sa svoje spektakularne visine, pogledam put njega, tako bliskog, trnci me podilaze. Kada ga obavije dim zapaljenih guma, atmosfera je totalno otkačena. Gust i crn, živ, lagano kreće i gazi po i oko mosta. Tmast i jeziv. I onda čuješ parajući zvuk koji se pojačava, i udar. Nikad da ga sruše. Mi se molimo, srušite ga već jednom, ovo se više ne može izdržati. Naš položaj je zaista besmislen, apsurdan, i čekamo da se jednom desi i ono najgore. Moraju, kad-tad, i nas da zakače, u pitanju su desetine metara, a jedna od raketa koja nas proleće iz svih pravaca - osećaš je kako zuji šišti., čuješ kako proleće između ušiju, dok ne zapali nebo i zemlju rafinerije ili mosta - zakačiće i silos. Ko će tada, od nas, imati tu "sreću" da bude gore, na vatrenom položaju? Sve je teže savladati drhtavicu u minutama kada dođu tvoja dva sata, kada moraš ući u lift i popeti se gore, ti, glineni golube, bedo! Rakija iščezava, litre odlaze neprimetno, "bombice" su uvek pune i niko se ne penje bez nje. Čekamo, i sve su duže pauze koje nastaju u iščekivanju, tišina i muk.
(odlomak)