Samo par dana nakon početka NATO-agresije, Marketing agencija "Valjevac" objavila je seriju antiratnih plakata i razglednica koje su, za kratko vreme, obišle svet. Autor tog projekta je dizajner Dušan Arsenić (Valjevo, 1961), dobitnik prestižne nagrade "Pjer" za karikaturu 1992. godine. Posebno je zanimljivo što je na jednoj od razglednica parafrazirana Arsenićeva karikatura prema kojoj je Nikola Majdak 1996. godine snimio animirani film "Pontius Pilatus Secundus" i dobio glavnu nagradu na beogradskom Festivalu kratkometražnog filma.
- Ove razglednice su nastale kao reakcija na stranu propagandu protiv naše zemlje čiji su eksponenti bili CNN i "SKY". Radilo se o vrlo plitkoj propagandi, za budale, a mi iz Agencije "Valjevac" želeli smo da im odgovorimo drugačijim, suptilnim jezikom. Svakako, naša namera je bila da se razlikujemo i od oficijelnog stila afirmacije srpskih interesa koji se često spuštao na nedopustivo nizak nivo. Na osnovu pozitivnih povratnih informacija, koje nam i danas stižu sa raznih strana, čini se da smo u tome uspeli, za šta posebnu zahvalnost dugujemo Ričardu Braunu, predstavniku "Oksforda" za Jugoslaviju, koji je sve učinio da naše razglednice stignu na mnoge značajne adrese u svetu.
- I dalje moramo činiti sve da istinu o nama sazna što više ljudi van zemlje. Planirali smo da uradimo seriju razglednica na kojimn će biti prizori Valjeva razorenog delovanjem NATO-pakta sa klasičnim turističkim porukama tipa: "Greetings from..." ili "The beautiful view...". Za štampu je pripremljena i razglednica na kojoj će, na engleskom jeziku, biti ispisana misao vladike Nikolaja Velimirovića: "Zlo se boji svetlosti i javnosti i oni koji tvore zlo vole mračne i neosvetljene puteve. Iz ovog mraka udaraju bezbožnici i govore: "Ne rijemo mi". Ali, ako se ne vide krtice, vide se krtičnjaci".
- To je bio moj najproduktivniji period. Radio sam po dve-tri karikature dnevno. Ta inspiracija je, zapravo, bila ventil za oslobađanje od negativnog naboja, frustracija koje smo svi mi nosili u sebi tih dana. Apsurdno je jedino što je život, koji bi trebao da podstiče stvaranje karikatura, često karikaturalniji od crteža koji nekim povodom napravim. Verujem, međutim, da se poruke mojih karikatura neće izgubiti sa dnevnim trajanjem pojedinin događaja, jer likove koje stvaram posmatram kao eksponente određenih političkih i društvenih anomalija.
- Nema tu ničeg slučajnog, ni specifičnog. Mnoge arhitekte se bave ovim čime i ja. Možda je to bežanje od omeđenog načina razmišljanja ka slobodnijoj formi. Još dok sam studirao činilo mi se da u arhitekturi postoji mnogo više tehnike nego umetnosti, a ja sebe nisam mogao da zamislim u projektnim biroima, gde se arhitekta tretira više kao građevinski inženjer, a manje kao kreator.
- U čitavoj ovoj situaciji koja je zadesila našu zemlju poslednjih godina, nije me toliko pogodio nedostatak novca i sredstava za život koliko siromaštvo kulturnih dešavanja. Ako sam ikada razmišljao o odlasku iz Srbije, razmišljao sam tim povodom. Problem je što našem narodu intelekt i urođena snalažljivost prorade tek u vanrednim okolnostima, kada mu bude ugroženo puko preživljavanje.
Mihailo Kurtović
Pero Dušana Arsenića proteže se od karikature do plakata. Na tom putu pojavljuju se i brojne ilustracije, ali se Arsenićevo pero najviše zadržava na ova dva odredišta, što nedvomisleno govori da on spada među grafičare kojima je stalo i do poruke, a ne samo do grafičkih inovacija. Za razliku od klasične ilustracije, koja u procesu komunikacije svesno preuzima podređenu ulogu "pomagača", jer teži da osvetli, razjasni i predoči, moderna umetnička ilustracija je daleko ambicioznija: ona samostalno prenosi i najsloženije poruke. U tom smislu Arsenićeve ilustracije se mogu posmatrati i kao neka vrsta refleksivnih karikatura ili predložaka za pozorišne plakate. Kada je u pitanju umetnička poruka, plakati kojima se oglašavaju pozorišne predstave spadaju u najtendencioznije; oni su "najumetničkiji", jer njihovi stvaraoci uživaju mnogo veću slobodu od autora reklamnih, turističkih ili političkih plakata. Simboli, metafore i apstraktni elemeiti koji se prosto roje po ovim "najumetničkijim" plakatama, veoma su bliski samom, pozorišnom jeziku i tu svakako treba tražiti razloge zbog kojih je još veoma rano običan pozorišni oglas uzeo ovakav oblik izražavanja. Pored ličnog afiniteta prema pozorištu, Arsenićeva težnja da bude "grafičar s porukom" verovatno je presudno uticala da se opredeli za ovakvu vrstu plakata.
U pogledu odašiljanja poruka, karikature mogu biti daleko jače i raznovrsnije i zato, po pravu snagatorstva, krenimo od Arsenićevih karikatura. U domaćim prilikama karikaturistima je gotovo nemoguće da se bave samo jednom vrstom karikature i da sistematski obrađuju izabranu temu. Prinuđeni su da skaču od politike do sporta, od ekologije do ekonomije, od dnevnih vesti do globalnih događanja. Iako, sa kreativnog stanovišta, raznovrsnost tema i ideja može biti veoma podsticajna, za već oformljene autore ona često predstavlja skretanje sa pravog puta, gubljenje one dragocene autorske niti zarad dnevnih zadataka i želje da se bude aktuelan - čitaj objavljivan. I Arsenićev karikaturalni opus boluje od tematske raznovrsnosti, ali posmatrajući njegove radove, zapažamo izrazitu želju da svoj grafizam prilagodi izabranoj temi. To znači da karikature koje se ne svode na običnu dosetku, Arsenić radi sistematično i pažljivo, jer ga ne zanima samo poruka već i način na koji će ona biti prenesena gledaocu, odnosno "čitaču" karikature. Baš iz tog razloga on stvara svog karikaturalnog junaka - dežmekastog, ćelavog političara-birokratu sa pinokijevskim nosem i razrogačenim očima koji-deluje istovremeno i autoritativno i smešno. Tako, na primer, jedna paradokaslna situacija u kojoj se mete bacaju na fiksiranu strelu postaje još smešnija a samim tim i još tragičnija ako to radi Arsenićeva kvaziautoritativna spodoba. Na ovakvim karikaturama Arsenić se ne bavi pozadinom: on nema želju da objašnjava gde se događaj odvija, jer je situacija toliko iščašena da za nju nema mesta u realnosti. Ova prazna pozadina koja se najčešće sastoji od neravnomerno nanesene crvenkasto-žućkaste boje direktno dovodi gledaoca u sam tok zbivanja, a pored toga, svojom apstraktnošću daje samoj sceni univerzali karakter. Stiče se utisak da Arsenićeva pozadina poput dramatično osvetljene praznine pozorišne scene nagoveštava sudbonosna događanja. U jednoj njegovoj karikaturalnoj verziji Prometeja, ovog mitskog pobunjenika ne razdire orao, već kanonada sa političke govornice za kojom stoji dežmekasti ćelavko. Na jednoj drugoj karikaturi, opet srećemo istog pomahnitalog političara: iz govornice izleću novine i reže poput besnog psa.
Bez obzira koliko karikaturom filozofirali, kao što to čini Arsenić, ona mora imati svoju poentu i ne sme se izgubiti u preteranoj apstrakciji i hermetičnim asocijacijama, jer tada prestaje da bude karikatura. Sa plakatom, naročito pozorišnim, stvari stoje sasvim drugačije. Slično karikaturi i pozorišni plakat nosi svoju poruku, ali je ona mnogo neodređenija i najčešće ostaje u ravni impresije: ona više asocira nego što priča.
Za političare - posebno narodne poslanike - karakteristične su govorancije, a već smo videli iz karikatura da je Arseniću ta tema veoma bliska. Radeći, međutim, plakat za Nušićevog "Narodnog poslanika", Arsenić kreće suprotno: on uzima nemog poslanika koga krasi veliki servilni osmeh i, kao nekom indijskom bogu, docrtava mu po telu ne ruke, već šake karakteristične za skupštinskog govornika. U ovom svojevrsnom kolažu poslanik nestaje, a ostaje samo odelo, predimenzionirani osmeh i gestikulacije.
Na sličan način, tehnikom crtanog kolaža, urađen je plakat "Čiča i Stari": velika šajkača ispod koje lebde naočari i maršalska kapa ispod koje se dimi havana. Stvari ne mogu biti jasnije. Za svaki slučaj, Čiča je ispisano ćirilicom, a Stari latinicom. Između ova dva imena širi se krvava mrlja.
Za plakat "Ljubinko i Desanka" i "Dvadeset četvrti susret amatera" slobodno se može reći da su urađeni u stilu Magrita. Na prvom, glave ljubavnika srasle su u zelenu krošnju, a na drugom starinsko ogledalo visi okačeno o penasti oblak.
Jezik karikature, a naročito plakata, ne može se zamisliti bez određenih stereotipa, ali to je, uostalom, udes svake komunikacije. Arsenić svojim izuzetnim grafizmom ume da starim rečima udahne novi život.
Za razliku od karikature, koja kod nas ima kakav takav položaj, plakat, baš kao ono Arsenićevo ogledalo, visi okačen za nizašta. I prosto se pitamo otkud Arsenićevom peru hrabrosti da skrene prema ovom odredištu. Reč je, čini se, o hrabrom peru koje se ne plaši grafičkih iskušenja. A to nije malo.
Danica Knežević Popov
Oko nas je sveprisutno okretanje budućnosti. Otkriva se nešto što izgleda nestvarno fantastično, a u drugom trenutku stvarnost. Život je bajka. Svako od nas živi u njoj, jer je ona neprestana potreba za sveljudskim postojanjem.
Sa nama su slike gospodina Lasla Molnara, slikare iz Novog Kneževce. Njegovo tridesetogodišnje iskustvo je tu, u slikama nastalim u periodu od 1997 do 1999. godine. Znan središnjoju severnoj Vojvodini, delu Mađarske i u nekoliko grdova Belgije, član Q kolonije i niza drugih manje poznatih kolonije, smelo i široko se proigrava temama, oblicima i tehnikama. Ljubičaste metamorfoze, četiri portreta, prošlosti života, mretva priroda i pejzaži salaša, parkova, usamljenosti i prolaznosti.
Ulja, pasteli, tuš, aerografika su tehnike gospodina Molnara. Većina njegovih slika se gradi dijagonalom.
Bez obzira što je prisutna nostalgija za prošlosti kroz salaše koji žive u svakom od nas i neprestanom okretanju prošlosti u potrazi za sveopštim postojanjem i smislom života, Laslo Molnar nije pesimista. stradalnik, nezadovoljnik koji se okreće prošlosti jer ne oseća sadašnji trenutak življenja. On je slikar optimizma, slikar Pegaza, slikar ljubičastog repa koji odlazi u ono tamo što nam govori, šapuće o onom... tamo negde...
Svaka slika iz ljubičastih metamorfoza ima svoju priču. Slike prestavljaju sudbinu čoveka koja nema ni početka ni kraja. Načini i oblici slikanja se smenjuju i nasluću se potreba za pričom koju nam slika priča, a priča teče dalje u njoj nema kraja. Smenjuju se biblijske legende, grčka, srpska, mađarska mitologija od raspeća Hristova spasenja čovekovog, izbaoljenja, ispovest viteza oklopnika i slovenskog kneza ili bilo kojeg s porukom iz Biblije "Dubok je bunar prošlosti ko to razume".
Čovekova je nasoša potreba da traga za svojim korenima. U tom traganju prevazilazi sve granice postojanja i spaja Bibliju sa grčkom, srpskom i mađarskom mitologijom kao što radi gospodin Laslo Molnar u neprimetno prelazi u budućnost.
Pred nama je isijavanje svetlosti žute koja se pretače u ljubičastu. Oblaci pozadine prelaze u metafizičke oblike naslućivanja budućnosti.
Slike gospodina Molnara se svojom dušom približavaju posmatraču i nagone ga da im se vraća svaki put sa drugom pričom i razgovara sa njima. Jer i sam umetnik se opredelio za reči Delakroa i tako priredio ovu izložbu: "Slika je samo prilika, most duhovnosti gledaoca i stvaraoca."
(Reč povodom otvaranja izložbe slika Lasla Molnara, 10.09.1999. u okviru Kolonije književnika u Kanjiži)
Danica Knežević Popov
(Iz ciklusa pesama)
V
XVI
Milorad Mitrović
(Performans, izložba crteža i poezija na promociji
zbirke pesama "Izvor radoznalosti" Ljubomira Đukića)
Umesto klasične promocije knjige u Kanjiži je 27. novembra 1999.godine u foajeu Bioskopa "Kultura" u Caffe baru Cinena održana multimedijalna umetnička žurka. Povod za žurku prožetu performansom, izložbom crteža, hepeningom i poezijom bila je nova zbirka poezije u biblioteci "Orbis" Ljubomira Đukića "Izvor radoznalosti", u izdanju Umetničke radionice "Kanjiški krug".
Poezija je izvorni ljudski put, kome Ljubomir Đukić jedino želi da se prikloni, tražeći slične senzibilitete, nadarenosti, interesnu sferu... Na tom putu sličnih senzibiliteta susreo se sa slikarem Lorantom Agoštonom, koji ne samo da ilustruje Đukićevu poeziju, već je i koautor dve Đukićeve knjige, ove poslednje "Izvor radoznalosti" i prethodne "Tonska slika". Agošton pronalazi i čini uz pomoć svojih crteža savršeno jedinstvo i saglasje između poezije Đukića i likovne umetnosti.
Pre "Izvora radoznalosti" Ljubomir Đukić je objavio zbirke pesama "Ogledalo" (1992), "Mrtva Priroda" (l992), "Kaljave Mladice" (1994), "Okovani Prirođenik" (1994), "Smola" (1995) i "Tonska slika" (1997), a ove godine književni kritičar i teoretičar Miodrag Mrkić objavio je knjigu "Divne, realne laži", dva ogleda o poeziji Ljubomira Đukića.
"Svako pesništvo je prestup. Ono uzima u obzir pravila da bi ih prekoračilo. Pogotovo pesništvo koje ne nastaje iz knjiga, nego kao lična, posebna i opasna avantura". Ovako najsažetije o najnovijem izboru Đukićeve poezije "Izvor radoznalosti" piše recenzent Draginja Ramadanski.
Kroz ličnu, posebnu i opasnu pesničku avanturu vodi nas skupljač rečnih paukova, zrenjem misli, sunčanim dlanom slika. U rasušenom čamcu siromaštva, za makar jednu živu sporu sliku, probuđen pun misli Đukić je ponekad i odsutan, ali to su samo tajanstveni "detalji priče" ili "talasi boje slike zvuka". "Grozno besni poezija", "metež čarolije" ulazeći u klopku na "samotno ostrvo". "Prenosiva impresija" (za Ljiljanu) i "Agneš na zalasku pesme", u hodu sa Silvijom. Zavarani tragovi gneva, deformisane praznine, poternica, uvežbana stvarnost, notacija zgusnute bliskosti, nemi film neodmerenih pokreta, centar pažnje i svetlosno ushićenje, kao da nagoveštavaju varnicu patnje, Tonijeve gips naprave i izvor radoznalosti. Rečni pauk se približava opisu Tise, ispipavanje, senkom uznemirena radoznalost, gusta krošnja sećanja, sterilna tišina i završno narcisoidno lebdenje. Već i sami naslovi i poneki stih, usput otrgnut iz pesama jasan su putokaz kroz poetsku priču, koju je Đukić vešto isprepletao uz obalu Tise, a znalački je ilustrovao sa 15 crteža Lorant Agošton.
Ali, vratimo se žurki priređenoj na izvoru poezije, u kojoj su pored Ljubomira Đukića, Silvije Čamber, Loranta Agoštona i Ištvana Besedeša, učestvovali i gosti iz Republike Mađarske urednici književnog časopisa "Irodalom visszavág" (Književnost uzvraća udarac) Norbert Haklik, Tamaš Tomkiš i Janoks.
Odustajući od uobičajenog načina promocije knjige Đukić je u performansu sa Silvijom Čamber dopunio deo izraza koji nije dokučio rečju i poezijom. Teatralni deo priče dopunjen je poezijom koja govori o destrukciji, o plesu smrti, o oslobađanju obeleženosti (ocrnjenosti pojedinca), o oslobađanju stida i srama, naravno i patnje koja nas koči i sputava, baš kao što ume da koči i beskrajno sanjarenje i težnje o neostvarenim mogućnostima.
Poezija koju ispisuje Đukić okrenuta je traganju za alternativnim očevidnim smislom, "o estetskoj moći sveta", raspršujući ideje i spoljni svet, sa ciljem da prodrma konzervativnu životnu strategiju koja određuje granice. To su mnogo puta viđene stradalničke strategije, iznova i uvek iznova robujući zakonima uzroka, dok sputavaju individualna unutrašnja obeležja. A Đukić nastoji da poezija ponovo postane praznično uživanje, igra čarolije, radosnih misli, jer do nje se stiže meditativnim naporom, uz pomoć misaonog iskustva. Poezija se stvara, a dočarava i multimedijalnom umetničkom žurkom, kakva je upriličena za promociju "Izvora radoznalosti".