Kalman Jodal
Demon žeđi

Kada su postavili novo neonsko osvetljenje u mojoj neposrednoj okolini, shvatim da ne vredi živeti. Tada mi se iz grudnog koša izmigolji nekakav demon. Vragolasto mi namigne, a zatim šmugne u pravcu obližnjih kompozicija od betona, stakla i plastike. Treba biti konstruktivan, treba biti konstruktivan, ponavljao sam. Čujete li, ubice? Totalno kul i konstruktivan. Osvrnem se i krenem ka nepostojanju, nije to neka velika stvar. Uto mi na grlo upre oštrica noža, a uši preplavi šaptavi glas s magnetne kartice: nećeš se izvući tako jeftino, treba da platiš. Očajničkom žeđi, nezasitim beznađem, postindustrijskim lelekom, jecanjem. Dok sam nepomično stajao, prođe mi kroz glavu: Bože, kakav sentimentalni koktel opštih mesta. Zaslužujem bolje. Stavljam naočare za sunce i pogledam kroz prozor. Onda raspalim pesnicom i, ližući krv koja je kapala, zašapćem da još jesam, još uvek jesam.

Prevela Draginja Ramadanski