Kalman Jodal
Težište utočišta

Mrtav ugao između semafora i druge strane zebre. Stigneš li na suprotnu obalu, spašen si. Ako ne, progutaće te užas. Nešto neopisivo, nezamislivo i grozno. Semafor potmulo reži i sužava vatrenocrveno mačje oko. Telepatski poručuje, skači. U mrtvi ugao. Silazim sa ivičnjaka, ali ništa se ne dešava. Jedino što primećujem je da mi rastu ovnovski rogovi. Zatim sematerijalizuje još jedan ivičnjak, iza ovog. Na kojem dreždim. Bespomoćno i beznadežno. Strah, moj verni pratilac, ovoga puta se unezvereno pritajio. Užas mi zaokuplja misli, osećam kako navire kroz kožu, obuzima me i preplavljuje u deliću sekunde. Kao da je to bitno. Opipavši rogove, slamčicom usrknem svoje lice. Ono je lagano poput pene, poput neizrecive, bezlične, iscerene, lebdeće jeze. I tako dalje.

Prevela Draginja Ramadanski