Daniel Pal Levente
Da smo živeli, ne uzalud

Živeli smo u Kalasu, Budimu, u Kesthelju,
mi, gospoda-zečevi i psi lajavci,
padali smo na kolena pred svakim bordelom,
ne bi li zaboravili Bič Božji.
Pili smo, što nije sramota, a ni mamurluk,
voleli smo, jako – humor među sobom,
tragedije, tuge su nas zaobišle,
crkve naših ženskih cveće prekriše.

Briga pokućanih nas nije sputavala,
dobra volja naša to ne bi trpela,
bili smo muškarci, hrabri, snažni, sveci,
od tada nam je pesak prašine, zaborava
prekrio tragove, imovina je otišla bestraga,
da smo živeli, a dom nismo imali.

Mogao bih i o njima, al’ ne vredi, žene,
jeftine il' skupe, bile su lepe,
lažnim duhom na lance nanizane,
a mi, gospoda-zečevi i psi lajavci,
trčeći u krug, veseli nam lanci
što su nam te žene na vrat zavezale.

Tako nekako, nestalo nam je para,
čekao nas je oproštaj kod groba jedne devojke.
Tibi nije mogao više, seo je i plakao,
„Okrutni Bože, kako je ova umela da sisa!”
Stajali smo tamo, krive senke su nam se dodirnule,
i znali smo da smo živeli, ne uzalud,
a to ne bi dali ni za koje pare.

Sa mađarskog prevela: Jolanka Kovač