Peter Šinkovič (1946–2023): Gradovi od reči...
Osvajanje domovine
(Honfoglalás)

Lažne armije prolaze
dokle god oči vide,
gradovi od reči
već su ruševine,
nestaju ulice
koje su imale ime;
neko bi možda još odgonetnuo
adresu nestajuće domovine.

Gonioce svoje
puštajući pred sebe,
ostao sam sam.
Nakon veštog uklonjenja tragova
najzad mogu da se osvrnem:
znači, ovde sam živeo.
Video sam sve
i svakoga,
ali već zaboravljam
da pričam priče.
Brkam imena,
lica i brave menjam,
u preuređenim prodavnicama
u izlozima sve lutke su u novim haljinama.
Nedeljama može da potraje
ovo plansko preobražavanje.
Nedeljom pauziram.

A gonioci moji,
ako se jednog dana vrate,
nikoga i ništa
neće prepoznati.
„Tu nikad nismo bili”
govoriće,
pa i oni zaboravljaće,
a od pomešanih lekova
što im dajem
k’o zaklani spavaće lepo
po kućama, na ulici, na trgovima.

Veče je vedro.
Mnogi se još voze čamcima na jezeru,
u muzičkom paviljonu našeg parka
vojni orkestar
za koncert se sprema.

Oslobodivši se iz staklenih krletki muzeja,
lelujavo poleću
preparirane ptice tvrdih kljunova,
kruže ispruženih vratova
u vis, sve više,
iznad neuništivog trga
prema nebu.

Prevela sa mađarskog: Jolanka Kovač