Priče sa Makropolja 1.

Đorđe Pisarev
Iza Velikog Grada

Kada sam zamakao u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom, provlači između kuća pokušavajući da ih ne ošteti. Brzo sam iz kutije, na magnet, iščupao naočare ali su mutna stakla u hipu izazvala streloviti bol u glavi. Pljucnuo sam, i krajem iskrzale vojničke bluze istrljao sočiva: sada sam svet posmatrao besprekorno, kristalno čisto, ali bagera nigde na vidiku. Samo jedna cura u žutom, dugih preplanulih nogu; rekao bih da je lepa, ali bilo bi to suviše banalno - bio sam u srcu grada, a poznato je da se najlepše devojke kriju upravo tamo. Ovaj put nije se krila ona, nego moćna mašina koja je izvetrila, iščezla iznebuha, nestala u hipu, između dve kuće i dva pogleda.

Njušio sam tragove suzavca, a pločnik po kom sam oprezno gazio bio je klizav i smrdljiv od revolucije-povraćke. Bio sam umoran od istorije ali, još uvek, ne i od života...

*

Sve je počelo u onom danu u kojem sam shvatio da sam, definitivno, poludeo. Dakle, pogled sa prozora na šestom spratu, iz moje jebene kancelarije, baš i nije neki. Ali, uvek sam mislio, što bi mi to smetalo? Moj pogled je moj sto, moje knjige na njemu, moj kompjuter... Što bih uopšte gledao na sivilo svakodnevice kroz četvorougaonu vizuru okna koje nudi stvarni život? Šta će mi i to, tako je uzbudljivo i neponovljivo, a to zaista zna da dosadi. Verujte mi, napolju se uvek nešto dešava, "napolju" je poprište života sa stvarnim, živim likovima i beskrajno je teško predvideti šta bi se sve, čak i u onom jednom jedinom slučajnom trenu kada odlučite da bar malo zirnete, moglo desiti. Zašto rizikovati, čemu ta glupa igra... Ukoliko nešto vidite, a nešto se uvek dešava - kamion nad kojim je vozač izgubio kontrolu i koji kosi raznobojne pešake pretvarajući ih u crvene mrlje, kuče koje glo|e mastan papir od bureka, naranžasti čistač smeća kako pali cigaretu i baca praznu kutiju direktno na pločnik koji je upravo počistio, smrdljivi i prljavi golubovi u tuči oko nevidljive mrvice hleba, zlatni zrak sunca koji obasjava pročelje susedne staklene zgrade, sasvim obična revolucija, tuča pijačara ili lelujanje kišonosnih oblaka iznad grada - morate to percipirati, a zatim i delovati u skladu sa željom koja se onda više ne može potisnuti: postati direktan učesnik događanja, dešavanja, zbivanja... Čemu ta budalaština, kada vas plavi ekran kompjutera može nahraniti svim stvarima i pojavama (pre)dovoljnim i za više od jednog života, koliko, zapravo, (samo) posedujete?...

Ipak, neki lunatik zatražio je prozu sa urbanom temom i ja sam, logično, hteo da počnem sa opisom; kuća tamo, kuća ovde, i eto već pola teksta! Sljuštim, dakle, dupli pelinkovac u sebe i hrabro podignem glavu: zaista, preda mnom su stajale male i velike kuće, poneko drvo, toranj jedne crkve, toranj druge crkve, toranj treće crkve u srcu grada, a odmah iza njega, na ogromnom mostu koji se uzdizao put neba, svetlucao je toranj na bedemu velike tvrđave. Dok sam razmišljao mogu li iz ove daljine uopšte da raspoznam boje zastave koja se vijorila - nisam mogao da se setim ko je trenutno na vlasti - sljuštio sam još jedan pelinkovac, a tada sam se i setio da kroz sam centar ne protiče reka: šta će tamo most?

Znao sam da ne treba da gledam kroz prozor! Gnevno sam navukao zavesu, zapalio cigaretu i pomislio da ne znam da plivam što je, zaista, bio ozbiljan problem; kako, uzimajući u obzir tu okolnost, prići devojkama koje su, znano je to, najlepše baš u srcu grada... Zaboravljam grad, most i tvrđavu, zaboravljam život; ja sam neprikosnoveni lovac na fikciju i sam sam sebi dovoljan! Otvaram fajl, nazovem ga "citadela" i krećem sa pričom koja će mi doneti nekoliko kila hleba:

"Kada sam zamakao u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom, provlači između kuća pokušavajući da ih ne ošteti. Brzo sam iz kutije, na magnet, iščupao naočare ali su mutna stakla u hipu izazvala streloviti bol u glavi. Pljucnuo sam, i krajem iskrzale vojničke bluze istrljao sočiva: sada sam svet posmarao besprekorno, kristalno čisto, ali bagera nigde na vidiku. Samo jedna cura u žutom, dugih preplanulih nogu; rekao bih da je lepa, ali bilo bi to suviše banalno - bio sam u srcu grada, a poznato je da se najlepše devojke kriju upravo tamo..."

| Andraš Bakoš: Iza velikog grada II >