Priče sa Makropolja 2.

Đorđe Pisarev (Novi Sad) - Andraš Bakoš (Segedin-Alđe)
Iza Velikog Grada II.

Kada sam zamakao u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom, provlači između kuća pokušavajući da ih ne ošteti. Brzo sam iz kutije, na magnet, iščupao naočare ali su mutna stakla u hipu izazvala streloviti bol u glavi. Pljucnuo sam, i krajem iskrzale vojničke bluze istrljao sočiva: sada sam svet posmatrao besprekorno, kristalno čisto, ali bagera nigde na vidiku. Samo jedna cura u žutom, dugih preplanulih nogu; rekao bih da je lepa, ali bilo bi to suviše banalno - bio sam u srcu grada, a poznato je da se najlepše devojke kriju upravo tamo. Ovaj put nije se krila ona, nego moćna mašina koja je izvetrila, iščezla iznebuha, nestala u hipu, između dve kuće i dva pogleda.

Njušio sam tragove suzavca, a pločnik po kom sam oprezno gazio bio je klizav i smrdljiv od revolucije-povraćke. Bio sam umoran od istorije ali, još uvek, ne i od života...

*

Uredništvo deluje u jednoj staroj, izvorno valjda bledozeleno bojenoj kući promenadne palanačke ulice. Tri naporedo smeštena lokala zakupljuju javni beležnik, novinsko - izdavačko preduzeće i jedan gostioničar.

Zidovi su tanki i iznad beležnikove sobe čuje se zdrav kikot dve raspoložene žene, a sa druge strane i gostionički razgovori. Naravno, na početku smo pokušali da ne obraćamo pažnju na reči koje su se jasno mogle čuti. Uveće, ako bih dugo ostajao unutra i ako bi me na koncu ostavili samog, posle izvesnog vremena nisam mogao da radim: tamo preko počinjala je da se umnožava armada gostiju, a razgovor je postajao sve glasniji. Gostionicu su ranije nazivali klubom, zbog svojih srazmerno niskih cena bila je popularna, a tu je svako od svoje kuće mogao doneti i svoju omiljenu ploču. No nije pomagalo ni ukoliko bi uključili gramofon. Poneka osobita rečenica uvek mi je odvraćala pažnju. Pustinjak stanuje na ostrvu u rukavcu, sagradio je izbu, ne odaje kako se zove i odakle je došao, od lične karte je zavio cigaretu: voli, međutim, muziku Jana Garbareka. Stvarno, doneće neko sutra najnoviju ploču Jana Garbareka. Prema indijcima slon na leđima nosi Zemlju, no po čemu hoda taj slon, uopšte, gde je rub kosmosa i šta se nalazi iza njega? Monitor računara se zamračio, a u mraku su prema meni počeli da lete obojeni, talasasti prozori.

Ako se neko kod nas obazre i vidi skrin-sejver, nasmeši se, jer u ovoj su prostoriji, odakle bi se inače pružao najlepši vidik na glavni trg i promenadnu ulicu, zakrilili prozore. Za parket prišrafljene paravane ne možemo ni da pomerimo.

Jedne večeri sam zadremao pred ekranom kompjutera. Na glasan smeh sam se, na sreću, probudio i upravo još stigao da uhvatim poslednji autobus koji me je odvezao kući, u selo. Ne volim da spavam na stranom mestu, a ovaj grad je, premda sam tada već četiri godine tu radio, meni bio tuđ. Povrh toga, za tih nekoliko časova sam i sanjao. Stajao sam u hladnoj magli pred kućnom kapijom, na promenadnoj ulici, i, pošto sam želeo da na koncu vidim nešto, učinio sam par koraka napred. Odjednom se ispred mene zgusnuo jedan kontejner: ogromna tamno-zelena drvena kutija, za koju sam držao da znam da su nekada u nju preko dana čistači ulica skupljali ono što su rasipali fijakeraški konji. Video sam i da se vrh kontejnera puši: para se mešala sa maglom. Poklopac sanduka se polako podigao, te se iskobeljao jedan mršavi muškarac u dobu od oko pedeset godina, zdruzganog lica, u tamno-sivom kaputu, čije su cipele tiho odzvanjale po kamenu, potom je posegao unazad, izvukao crni cilindar sa srebrno-sivom trakom, stavio ga na glavu, a njegov se dah takođe pomešao sa maglom. Pomislio sam: možda su stvarno tako disciplinovano ranije ljudi podnosili mamurluk. Muškarac u tom snu je otresao svoje odelo sve do kolena, pokretima koji su bili zaista delotvorni, krenuo je, tiho lupkajući koračao je ispod svetiljki, a ja sam pak ostao tamo, sa kontejnerom i maglom, iz kojeg, to sam već osećao, pred mene više neće kročiti živo biće. Jako sam zebao i imao sam smrtni strah, koji je minuo zajedno sa buđenjem. Lokalni istoričar, koga sam narednog dana pitao o kontejneru, uputio me je na jednog postarijeg nastavnika, koji mi je rekao da je krajem prošlog veka u tamno-zelenim kontejnerima zaista skupljan konjski izmet, štaviše, da je gradska skupština bila donela i strogu uredbu o tamo cvatućim bekrijalištima. Zagonetku predstavlja to zbog čega sve ovo zanima okružni dnevni list - rekao je smešeći se gospodin profesor.

Pomislio sam da sam kroz zid gostinice, dremajući usput, možda čuo nešto. A možda baš i ranije, pa mi je to ostalo u pameti tako da nisam ni obraćao pažnju na njega. U klub su, međutim, pretežno dolazili samo mladi, a oni nisu mnogo pričali o starim stvarima. No ipak, par puta sam se na stepenišnom odmorištu susretao sa mlađim nastavnicima gimnazije, te prema tome i oni dolaze ovamo. Jedan od njih je, valjda, u nekim starim novinama pročitao nešto i o tome raspravljao sa ostalima. Nedavno sam video da u gimnaziskoj biblioteci postoje i 3-4 ukoričena stara dnevna lista. Za njima i postoji potreba, pošto učenici iz njih za konkurse spremaju radove iz zavičajne istorije. Pored toga mi je na pamet palo i to da i nekolicina učenika četvrtih razreda gimnazije zalazi u klub.

*

Sve je počelo u onom danu u kojem sam shvatio da sam, definitivno, poludeo. Dakle, pogled sa prozora na šestom spratu, iz moje jebene kancelarije, baš i nije neki. Ali, uvek sam mislio, što bi mi to smetalo? Moj pogled je moj sto, moje knjige na njemu, moj kompjuter... Što bih uopšte gledao na sivilo svakodnevice kroz četvorougaonu vizuru okna koje nudi stvarni život? Šta će mi i to, tako je uzbudljivo i neponovljivo, a to zaista zna da dosadi. Verujte mi, napolju se uvek nešto dešava, "napolju" je poprište života sa stvarnim, živim likovima i beskrajno je teško predvideti šta bi se sve, čak i u onom jednom jedinom slučajnom trenu kada odlučite da bar malo zirnete, moglo desiti. Zašto rizikovati, čemu ta glupa igra... Ukoliko nešto vidite, a nešto se uvek dešava - kamion nad kojim je vozač izgubio kontrolu i koji kosi raznobojne pešake pretvarajući ih u crvene mrlje, kuče koje glo|e mastan papir od bureka, naranžasti čistač smeća kako pali cigaretu i baca praznu kutiju direktno na pločnik koji je upravo počistio, smrdljivi i prljavi golubovi u tuči oko nevidljive mrvice hleba, zlatni zrak sunca koji obasjava pročelje susedne staklene zgrade, sasvim obična revolucija, tuča pijačara ili lelujanje kišonosnih oblaka iznad grada - morate to percipirati, a zatim i delovati u skladu sa željom koja se onda više ne može potisnuti: postati direktan učesnik događanja, dešavanja, zbivanja... Čemu ta budalaština, kada vas plavi ekran kompjutera može nahraniti svim stvarima i pojavama (pre)dovoljnim i za više od jednog života, koliko, zapravo, (samo) posedujete?...

Ipak, neki lunatik zatražio je prozu sa urbanom temom i ja sam, logično, hteo da počnem sa opisom; kuća tamo, kuća ovde, i eto već pola teksta! Sljuštim, dakle, dupli pelinkovac u sebe i hrabro podignem glavu: zaista, preda mnom su stajale male i velike kuće, poneko drvo, toranj jedne crkve, toranj druge crkve, toranj treće crkve u srcu grada, a odmah iza njega, na ogromnom mostu koji se uzdizao put neba, svetlucao je toranj na bedemu velike tvrđave. Dok sam razmišljao mogu li iz ove daljine uopšte da raspoznam boje zastave koja se vijorila - nisam mogao da se setim ko je trenutno na vlasti - sljuštio sam još jedan pelinkovac, a tada sam se i setio da kroz sam centar ne protiče reka: šta će tamo most?

Znao sam da ne treba da gledam kroz prozor! Gnevno sam navukao zavesu, zapalio cigaretu i pomislio da ne znam da plivam što je, zaista, bio ozbiljan problem; kako, uzimajući u obzir tu okolnost, prići devojkama koje su, znano je to, najlepše baš u srcu grada... Zaboravljam grad, most i tvrđavu, zaboravljam život; ja sam neprikosnoveni lovac na fikciju i sam sam sebi dovoljan! Otvaram fajl, nazovem ga "citadela" i krećem sa pričom koja će mi doneti nekoliko kila hleba:

"Kada sam zamakao u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom, provlači između kuća pokušavajući da ih ne ošteti. Brzo sam iz kutije, na magnet, iščupao naočare ali su mutna stakla u hipu izazvala streloviti bol u glavi. Pljucnuo sam, i krajem iskrzale vojničke bluze istrljao sočiva: sada sam svet posmarao besprekorno, kristalno čisto, ali bagera nigde na vidiku. Samo jedna cura u žutom, dugih preplanulih nogu; rekao bih da je lepa, ali bilo bi to suviše banalno - bio sam u srcu grada, a poznato je da se najlepše devojke kriju upravo tamo..."

*

Često mislim na svoju kuću tako kako sam svojevremeno, kao četvorogodišnjak, bogme prošao kraj nje plačući, kada sam, sa školskom torbom na leđima, tražio svadbarski dom gde smo svi mi bili pozvani i kada je sve više rastuća buka, sazvučje duvača, samo pojačavala moj strah i ljutnju spram mojih roditelja, koji su mi ujutro odali u kojoj ulici da ih tražim pri povratku iz škole, no koji su, međutim, zaboravili da mi kažu kućni broj. Ova uspomena je uz mene čak i tada kada nema nikakvih problema - ljuljamo se sa mojim sinom na orahu, sunce je već nestalo za krovovima kuća, dete govori kako je vazduh mlak kao da se nalazimo u sobi, a ja pak bivam ganut.

Prozor kupatila se otvara prema dvorištu.

Raniji vlasnik kuće sagrađene 1932. godine, stari gospodin koji je živeo do svoje devedeset i neke godine, ovu prostoriju nije koristio kao kupatilo, već kao ostavu. Kadu je na kraju dugačke kuhinje, koja je takođe gledala na dvorište, odvojio platnenom zavesom, a vodu je pak sproveo u ulični kanal. Kada smo se mi uselili i kada je od ostave nastalo kupatilo, na prozor preko kojeg se moglo zaviriti unutra dospela je tamna zavesa. Mi se, naravno, ne stidimo jedni pred drugima, no šta bi se desilo da kod nas ima nekog?

Recimo, pečemo mi slaninu na dvorištu, gosti spavaju kod nas, a neko treba da počne da se kupa - to smo imali na umu. Ne bi bilo dobro kada bi u takvim slučajevima sedeći kraj vatre zavirivali u kupatilo.

Goste imamo vrlo retko, tako da zavesu u početku nikada nismo koristili. Zatim je jednog dana moja žena ljutito objavila, da je starija komšinica nedavno rekla kako je jedno popodne - pošto se od njih, preko vrha ograde od cigala može videti u našu baštu - videla da je u našoj bašti procvetala bordo ruža, koju je još čičica zasadio, a da se ona nada da ćemo i mi od nje dati njoj jedan struk, kao što je to dao i stari. Moja žena je sa nožem i strukom ruže u ruci otklancala do zida od cigala - po svoj prilici je već kraj zida bila već priprenljena i šamlica, tolkovala je moja žena - starica je bez reči uzela ružu i potom nestala.

Nakon toga uvek navlačim zavesu pre nego što počnem da se svlačim. Moja je žena pak, smejući se, rekla da će ukoliko uveče bude čula vrisku i tresak koji dopiru od zida, nakon toga znati da sam zaboravio da navučem zavesu.

Moja porodica, kao što se ispostavilo, dobro poznaje staricu. Kumče jednog našeg rođaka je, kako kažu, osamdesetih godina zbog starice dospelo u zatvor. Negde su zajedno pili, dečko je staricu dopratio kući, a potom je pak, mada se ne zna šta se zapravo zbilo, žena kasnije rekla da ju je silovao mladić koji je trideset godina mlađi od nje. Nečeg je i moglo biti, pošto sud po svoj prilici nije doneo odluku bez ikakvog osnova. U to da je bilo prinude, međutim, u našoj porodici baš i ne veruju. Žena je po svoj prilici želela da na ovaj način opravda sebe pred svojim životnim saputnikom, koji je za to vreme radio na drugom kraju države, a koji se baš toga dana, neočekivano, vratio kući. Životni saputnik je odonda umro, a žena je primila u kuću jednog sezonskog radnika, starog oko pedeset godina, koji evo već godinama neprekidno tu živi, pošto i zimi nalazi sebi posla. Muškarčevi roditelji su nedavno prolazili ovuda - pričala mi je jednom komšinica dok sam ja prekopavao - i rekli su da će joj Gospod blagodariti na tome što je prihvatila i potpomogla njihovog sina. Muškarac je mršav i verovatno je plućni bolesnik, dočim i on svoj kašalj umiruje duvanom. Kada je na suprotnoj strani ulice pokosio travu pred kućom jedne druge starice, te kada je, štaviše, obećao da će to isto rado učiniti i u njenom dvorištu, njegov dobročinitelj, naša komšinica, je na pasja kola izgrdila njoj nasuprot živuću majčicu, koja je kasnije, smejući se, mojoj ženi pred radnjom telalila kako je "ona stara lucprda" pomislila da ona želi da od nje odljubi "njenog Paliku", a da ništa nije pak dalje od nje negoli "takvo ponašanje".

Naš orah je najbliže njihovoj ogradi. Među granama drveta postoji i jedna gotovo vodoravna, na koju sam vezivao ljuljašku kada smo se doselili ovamo. Jednoga dana kada je moj sinčić stojeći kraj drveta zanjihao ljuljašku, a ona se pak tako zaglavila među granama da sam je samo lomljenjem grane pune plodova mogao povući dole, doneo sam hoklicu koja je stajala kraj pečenjare. Stao sam na nju i pružio se ka zakačenoj dasci. Na suprotnom kraju zida video sam panj. Sjajno utabana zemlja oko njega bila je prepuna opušaka.

"Život je žarište."

Sve je zaista jedna glupa igra.

< Đorđe Pisarev: Iza velikog grada | Đorđe Pisarev: Iza velikog grada III >