Makropolj II/2.

Mihalj Lakatoš
Hronika maglovite noći

9.

Ritmički ples lukovice

Žurno je zatvorio za sobom vrata, kao da se plašio da u stepenište krišom uvlačeća magla neće poštovati ni svetost njihove sobice.

Toga dana, dok je po prvi put stajao na pragu sa ocvalim tulipanom u ruci, osetio je takvu tremu. Tulipan je u podvožnjaku još bio prekrasan, ali žarko sunce nije podneo.

Eva Kiralj se zacenjeno smejala: - Nema potrebe za tim... Ne treba da se udvaraš...

- Nisam ja iz obaveze...

- Ni onda. Ja ne želim! - rekla je, kada je za trenutak uspela da se uozbilji. I dobrano je naglasila ono "ja".

Ćuteći je sedeo u fotelji, položivši desno stopalo na levo koleno, dok su slapovi Evinih rečenica tek kasnije uspeli da sa sobom odvuku jedan delić njegovog jastva. Drugi su delići i nadalje kruto sedeli, kako nekim neopreznim pokretom ne bi razgazili oko njega razasute latice.

Evin je osmeh sada bio drugačiji. Nema objašnjenja za ono zbog čega, no takav osmeh čovek instinktivno oseti.

- Sedi - rekla je, smešeći se još uvek.

U drugim prilikama čekao je švedski sto, dok je ovaj put sto postavila za dve osobe. Sveća i kutija šibica. U zagušljivoj sparini sobe pohotljivo svrabežljivi osećaji stavili su mu spolovilo u pripravnost.

Stomak mu je protestvovao protiv prisile, a sa viljuške su mu se zlurado skotrljavala zrna pečenog pirinča, najpre na sto, a otuda na izglancani linoleum. Eva ih je brzim pokretom pokupila u šaku salvetom.

Kipteće grudi. Nesigurni obrisi frotirskog bordo ogrtača.

- Sada ću te darivati - oglasila se žena nakon večere i dotakla mu obraz. Neodlučnim, konjohraniteljskim pokretom posegnuo je ka njenim grudima, no zadobio je udeo u delikatnom, ali odlučnom odbijanju.

- Za tim neće biti potrebe. Samo za tvojim očima.

Minutima je gledao ženu koja se sve više udaljavala, koja je svoja leđa - njemu sučelice - položila na veliki, meki, cvetno dezenirani jastuk. Ritmički ples raspolućene ljubičaste lukovice na turpiji. Nepoderivo.

- Sada bih... ako dopustiš - dahtao je kasnije - i ja tebe darivao...

Na licu Eve Kiralj prosevnula je pohotljiva radost.

Kroz prorez ispod vrata - kao na rok-koncertu - unutra je uveliko nadirala magla.

Upitno je pogledao ženu.

- A, ne... neko puši na hodniku - lagala je Eva, a on je bio srećan što joj po prvi put u životu ne veruje.

10.

U zamenu za Božiju reč

Tačno u dva posle ponoći skazaljka časovnika na tornju bezglasno je aterirala na ničiju zemlju između dve ogromne brojke : 1 i 2.

Tako je barem zamišljao, pošto videti nije mogao ništa, jer je mlečno belo klupko zaposelo i omiljeno konačište golubova. Po neki među njima se sopćući-grgoćući sunovraćivao sa guanom debelo presvučene grede.

Stanovnici varošice su se oduvek divili igrovitim melodioznim figurama muzicirajućeg časovnika u tornju susednog grada, no nikada im nije palo na pamet da i oni mogu da pribave jedan. Danas valjda više ni ne žive takvi genijalni majstori koji bi se razumeli u ovakve naprave.

Registrovali su da se počev od pedesetih godina prošlog veka okolna zvona drugačije oglašavaju. Naravno, samo se pažljivim slušačima javlja onaj bol, koji posredstvom za svaku zvonjavu karakterističnih pompeznosti i vedrina rezonira u njihovim odjecima.

U 1848. godini, 28. dana meseca Svetoandrejskoga, jedan berečanski Sikuljac po imenu Aron Gabor oborenih očiju stoji na glavnom trgu Šepšisentđerđa. Srce mu se steglo kada je utihnula večernja zvonjava. On zna da je mnogo zgrešio spram boga. Rekao je: topa će biti. Obećao je u zamenu za božiju reč.

Počev od sutra nema više zvona. Samo gneva.

Mogao je, nepuno polugođe kasnije, kada ga je u Kekeškoj bici topovsko tane oborilo sa konja, da porazmisli o tome šta vredi reč božija, ako ga je zarad slobode uvrste u borbene redove. No tada on već stoji pred bogom.

Svetiljke glavnog trga stoje u magli poput ranjenih svetaca. Kroz njihove bele bandaže probija se žućkasta svetlost oreola.

U nevidljivom tornju ka časovima zore nazaduje skayaljka.

Tihi, potmuli prasci.

Zvonar ujutro psujući ubacuje ukočena tela ptica u iskrzani reklamni ceger.

11.

Dlanovi

Naježio se na pomisao da je žena jednom za svagda zaključala vrata za njim (valjda je i ključ progutala). Iznenadno i neštedimice ga je odstranila iz svog života, poput benignog tumora. S atakvom neumoljivošću za koju je jedino žena sposobna.

Zora je još daleko, a magla, poput čestite gazdarice, počinje da prosejava sneg.zahvatio je u dlan nekoliko belih makovih zrnaca i razmrvio ih. Nestala su bez traga, čak mu ni ruku nisu ovlažila.

Začuo je mrdanje iz jedne tamne veže. Opazio je sneno lice beskućnika raščupane glave, koji je u snu nagonski pružao svoj dlan ka njemu. Uhvatio je grubu, promrzlu ruku, stegao je i krenuo dalje.

Dobro je poznavao vrste ljudskih dlanova, lako je i nepromišljeno formirao mišljenje o njihovim vlasnicima.

Dlan intelektualca je gladak, poput gornje ploče pisaćeg stola i hladan poput praznog lista hartije... Stotine pera i hiljade stranica knjiga tanje epiderm, a potom i druge slojeve, sve dok se precizna mapa mreže krvnih sudova na ocrta pred našim očima. Prilikom rukovanjadobro se može osetiti pulsiranje nemirnog razuma, koje se ne može pobrkati ni sa čim drugim.

Podjednako se čuvao i od vlasnika ruku sa suviše snažno obavijajućim prstima, kao i od preterano mlitavih ruku. Držao je: oni su spremni na sve.

Kvrgavi, ogrubeli, izmučeni readniočki dlan je upozorenje: ako žuriš, smesta kreni dalje. Ako ne, možeš imati udela u uzbudljivoj potrazi za blagom. Tvoj će se trud isplatiti obilno, ili se pak uopšte neće isplatiti.

U svakom slučaju, ne prosuđuj stanovnike napuštene kuće!

Vlažan dlan odaje žestoku borbu emocija i inhibicija. Ono što prilikom rukovanja osećaš u jednom ovakvom dlanu je u ovoj borbi prolivena krv. za tebe, ili protiv tebe.

U sasušenim dlanovima starih osoba možeš napipati brazde isušenih rečnih korita. Jednom je i na Marsu postojao život. Pitanje je: kakav?

Isprani, na hemikalije mirišući, hrapavi majčin dlan, uvek ga je ispunjavao slatkim žmarcima. U vezi s njim mu sve do dana današnjeg na pamet padaju dve stvari: pranje i popiranje.

Od svojih izdašnijih honorara poneki put joj kupi kremu za ruke, no ta se koža ne izglađuje nikad.

- Jednom ću imati suženje vena - rekla je majka i tužno ređala tanjire u ledeno hladnu vodu za ispiranje.

Kasnije su lekari zaista i sumnjali na suženje vena.

No uzrok tome nije znao niko.

12.

Inventar u biblioteci

Nije još bio raspoložen da krene kući. Bolje reći, nije imao volje da razmišlja o tome gde stanuje. Dešava se to i majstorima. Njegove misli - gladijatori na počinku - u polusnu su se kezile na njega: "Sutra ćemo, ako želiš i umreti za tebe u areni, ali sada nas pusti da spavamo!"

Reku što preseca grad poslednji put je zamrznutu video u svom detinjstvu. Suprotno majčinoj zabrani, često je na putu prema biblioteci prelazio preko leda. Tiho krckanje pod njegovim nogama predstavljalo je za njega veliki užitak. Tokom dugih minuta je blenuo u tu i tamo u ledu zamrznute ribe. Bilo je neshvatljivo kako su one tamo dospele. Sem ako ne bi zamislio kako je mraz nastupio poput zemljotresa.

Tetka bibliotekarka je, nagnuvši se preko visokog pulta, preuzela knjigama nakrcanu torbu, te klimnula glavom, što je značilo da je slobodan put ka tajnoj sobi. Trebao je da požuri. Dankan je već digao jedra, a lord Glenarvan je nervozno tumarao po molu.

Soba je kuljala od dima. Bilo je nekih koji su pušili na lulu, dok su drugi pušili cigarete. Pred Vernom, u ogromnoj gomili, 1912. godišta dnevnih novina. Danas rije po onima objavljenim u drugoj polovini aprila i nezadovoljno klima glavom. Sedam godina i pet nedelja nakon njegove smrti potonuo je onaj čuveni transatlantik. Bože, kakva šteta! Kakva je pak tek to tema...

U najmračnijem uglu, povučeno od sveta, jedan postariji gospodin visokog čela, odlučnog pogleda, sa leptir mašnom, čije čvrsto stisnute tanke usne odaju teške misli. O njemu šapuću da je prezaduženi sin jednog edinburškog advokata, čija je fiks-ideja da pisanjem romana otplati svoje dugove. Poverioci pak još nikada nisu prekoračili prag biblioteke, a situacija je i prema javnom mnjenju stajala obrnuto: svet duguje starom gospodinu, no nema čoveka koji bi mu ovo mogao overiti. To jest bilo bi, Lavlje srce, samo što njega sputavaju kraljevske obaveze u Svetoj zemlji, nema on vremena da tetoši duševni svet mušičavih prosjaka.

Bucmasti, brkati, nasmešeni muškarac, čija kovrdžava kosa kao da se svakoga ternutka sprema da odleti sa njegovog temena, već se više puta naklonio, no on namerno nije obraćao pažnju na njega. Kasnije. Pažnju je najpre obratio na starijeg čoveka sa glomaznim, debelim okvirom naočara, koji je, brižljivo začešljane kose, u beloj košulji sedeo sučelice Vernu i prelistavao novine s početka veka. S vremena na vreme se naginjao bliže tekstu (ili slici?), kao da nije hteo da poveruje sopstvenim očima. Nije se usudio da ga oslovi, mada je tetka bibliotekarka rekla: inače je prijateljski raspoložen čovek. "Izvoli, nosi ovo, ali ne govori nikome da si to dobio od mene!" Bezvoljno je metnuo knjigu. Nije voleo "preporučenu" književnost. Nije je ni uzimao, već tek nakon što je čak dva puta pročitao "Tri musketara"... Već je i sam naslov u njemu izazvao nepoverenje. "Na Drini ćuprija".

Na posletku nije mogao da je ispusti iz ruku. Pre, za vreme i posle školskih časova to je davalo smisla njegovom životu. A sada se ne usuđuje da mu kaže... Kako je stajao iza njega, činilo mu se kao da... Gospode bože, kroz uvo starca se probijala svetlost! Kao da ga je neko probušio klinom...

Prestrašeno je pokušavao da pobegne, ali na pragu ga se dočepao bucmasti, brkati muškarac. "Čekaj samo, tu je - rekao je stidljivo se smešeći - nastavak..." "Zaviri i sledeće nedelje - povikao je za njim - do tada ću valjda dovršiti i "Vikonta od Braželona!"

Bleda svetlost se probijala iza rešetkastih prozora biblioteke.

Verovatno kontrolori inventara.

Lica zamazanog od plača, tetka bibliotekarka poluonesvešćeno sedi na stolici, pri čemu je saslušavaju o tome: da li je posredstvom knjiga napredovao svet?

13.

Zavoleli su ovu zemlju

Do tvrđave je sa glavnog trga vodila uska, mračna uličica.

Otkako je jednog njegovog poznanika pri povratku sa jednog noćnog izleta ugrizao jedan kržljavi džukac nije rado išao tuda. Sa užasom je pomišljao na iglu injekcije zabodenu u zid stomaka.

Magla mu je, na neki način, razvejala strah. Osećao se sigurnim, kao neko koga su od glave do pete odenuli u neprobojni pancir.

Zapuštene, no ipak impozantne zidine tvrđave, ispunile su ga ponosom. Odlučio je: boriće se za svoj život ukoliko ona mrcina noćas bude napala na njega. Ukoliko ustreba, u grob će sa sobom makar odvući i neprijatelja.

Uvek je osećao grižu savesti kada je prolazio u blizini tvrđave. Okrnjeni bedem je delovao na njega poput beskućnika što prosi pred vratima samoposluge.

Potapšao je sa spoljne strane unutrašnji džep kožnog kaputa. Rukopis je bio na mestu.

Ali zašto ga je i poneo sa sobom?

Svrakin kamen je najviša tačka u okolini. U detinjstvu ga je često u iskušenje dovodila misao da se jednom sučelice, koristeći izbočine stena, ispne na vrh. Kako su godine proilazile tako je u njemu splašnjavalo junaštvo i rastao užas koji je osećao perema dubini.

Svrakin kamen je, navodno, ovamo dobacila erupcija jednog dalekog vulkana. I njegovi preci su stigli tako pre hiljadu i nekoliko stotina godina iz žuborećeg kratera naroda. Borbeni muškarci i žene, koji se nisu plašili smrti i koji su jednovremeno realno znali da procene svoje šanse, držeći uvek pod uzglavljem omanji bagaž sa svim njihovim blagom, spremni za bežaniju.

Kasnije su zavoleli ovu zemlju, a mislili su: i ona je njih. Počev od tada, ukoliko bi privremeno i bežali, iznova bi se naknadno sjaćivali.

Sa Svrakinog kamena se vidi nadaleko.

Manji tatarski i turski odredi su netragtom nestajali. No stvari nisu forsirali ukoliko bi sam slavni veliki Kan ili svetli Padišah krenuli u pohod. Utapali su se u nenastanjena prostranstva okolnih brda. Znali su da će, pre ili kasnije, čak i Baštanski maroderi morati da odu. I otišli su. Baš kao i raspomamljene vojske dvaju svetskih ratova.

Kada je seo pred računar, a pred njim se pojavila svetska mreža, nad njim je zagospodarila neobjašnjiva teskoba.

Brižljivo presavijene rukopise uvek je nosio sa sobom.

14.

Strepnja

Tvrđava je do sredine veka služila kao kasarna, potom su se vojske povukle, a od tada su klipani i šiparice brusili svoju pamet u srednjoj školi koja je premeštena u dvorište tvrđave. U jednoj izbočini tvrđave rukovodstvo škole je podiglo sportski teren. Za vreme mrazeva natapali su ga vodom. Tamo je i on naučio da se kliza.

Oprezno je stupio na led. Hladnoća mu je prodirala do kostiju, bližila se zora.

Jedne decembarske zore pre gotovo dve stotine godina car je, nakon jedne dobrim delom probdevene noći, umorno izišao pred šator. Stražari su dremuckali pored usnulih vatri, no on ih sada neće grditi. Gusti pramenovi magle napreduju sa istoka prema zapadu i carevo se lice od toga ozari. On zna: stvar je dobijena! Oni tamo preko ne shvataju njegovu sreću, samo blenu u malog kaplara, u tog "parvenija" koji želi da zapoveda narodima i državama, iako čak ni to ne zna da je ovaj dan za bitku potpuno nepodesan. I pošto je za njih on zbilja nepodesan, oni ostavljaju tridesetak hiljada svojih što mrtvih što ranjenih vojnika na bojnome polju, a i kao davljenike među tanadima razbijenim krhotinama leda obližnjeg jezera, dok stotinu osamdeset njihovih topova tandrče prema Parizu da bi se pretopilo u osnove stuba na trgu Vandom. Za veću slavu spomenika malog kaplara.

Saveznici kasnije obaraju spomenik, i, ne mogavši odlučiti čiji da bude, utapaju ga u sirovinu za spomenik Anrija IV. Nepunih deceniju i po kasnije, na zalaganje jedne nove sile, spomenik caru se iznova uzdiže u visine, a potom ga nanovo udaljavaju, da bi konačno 1875. ponovo došao na svoje mesto.

Dakle, ukoliko si genije, ne brini: pre ili kasnije dospećeš tamo gde ti je i mesto - pod stražnjice golubova.

Nekoliko puta se dogodilo u poslednje vreme da je sanjao ovo: rat je i on iza betonskog stuba njihove kapije leži potrbuške sa kalašnjikovom u ruci, unaokolo prašte meci, neprijatelj je već u ulici, približava se od kuće do kuće, a on grozničavo mozga o tome kako bi svoje postarije roditelje mogao da preko šuma i gora spase iz toga pakla...

Poneki put je čudesno dobra stvar probuditi se.

Mirna vremena su u svetu država-nacija protivprirodna, ona ne mogu biti trajna, jer ih pre ili kasnije raskrinkavaju, lišavaju njihove životne osnove, njihovog ustrojstvenog principa.

Dok je u renesansnom dobu Piku de la Mirandoli bilo dovoljno da otputuje iz Venecije u Padovu ukoliko je želeo da se oslobodi neprijatnih ratnih prilika, dočim je u srednjem veku jevrejski filozof Maimonid mogao da piše o tome kako su: "Pre pokreta vojski glasnici su trebali da do kraja obiđu bojne redove i pozovu na odlazak one koji se plaše, ili pak one koji nisu bili ubeđeni u pravednost rata.", dok je institut Božijega Mira (Pax Dei) zabranjivao ratovanje za vreme žetve (kao i u mnogim drugim prilikama), naš je vek vrhunskim grehom proglasio slobodu izbora jedinke: ukoliko dotična osoba izvrši "pogrešan" izbor, tj. drugačijim rečima se odnosi prema ideji koju su naše vojske ovlaštene da brane, ubiće je kao psa.

No ona ubrzo neće ni imati izbora. Jer totalni rat, selektivno, kasapi svakoga ko ne spada u posredstvom nacionalne države definisani pojmovni krug onoga "mi".

Nećeš, dakle, imati sreće ukoliko pomisliš da si slobodan.

15.

Bunika i koren mandragore

Obožavao je zore.

One letnje, kada se podnožje neba menja u ljubičasto i kada u plavičasto-sivo svitanje narandžasto svetleće ulične svetiljke stoje u špaliru, poput prijatnih uspomena duž čovekove životne staze, a i one zimske, kada se za leđima magle - kao u nekom horor-filmu - gotovo neprimetno uzdiže prljavo-siva, razbarušena senka novog sunca.

Probuđeni sneg stao je da škripuće ispod njegovih stopala, a pri rađanju sunca oživeli vetar je do rumenila ištipao njegov nos i uvca.

Sa nadom je pritisnuo kvaku uredništva, no vrata su bila zaključana. Glavni urednik stiže tek negde oko pola deset, a ostali u osam. Margo, sekretarica - koja nije bila ni vesela ni debela, koja je nasuprot tome mogla jedino svojatati naočita nedra - svakoga jutra tačno u sedam uzima uredništvo u posed, uključuje grejanje, pušta po uglovima nastanjeni duvanski dim, u zimskom kaputu pere posvuda raštrkane šolje za kafu, vinske čaše, te rasteruje nestrpljive klijente - samoproklamovana ranoranilačka škrabala - sa dve uvek iste reči: zatvoreni smo.

Prema njemu je, međutim - valjda usled visoke čitanosti rubrike Eks libris - uvek bila ljubazna.

Margo (čudo od njenih grudi) je izgleda ophrvala njegovu fantaziju, pošto je juče uveče sanjao sa njom. Na njegov najveći jad, jedna su ga kola hitne pomoći sa uključenom sirenom izbacila iz prilično intimne situacije, te je uzaludno pokušavao ponovo da zaspi - san se nije nastavio.

Njenu adresu je kradomice prepisao iz rukom pisanog kućnog telefonskog imenika redakcije. Pred stepeništem je dreždao čitav jedan sat, ali se nije usudio da pozvoni.

Kažu: jednom je među njegovim knjigama mesecima napolje ne izbivajućeg majstora Nikola Nikolija u njegovom skrovištu napala zagonetna bolest. Nikada nikome nije govorio o njoj, no u tim danima mu je, tokom prelistavanja Heliodorove "Etiopike", nadošla mučnina. S pravom se, dakle, može pretpostaviti da je neko u potaji mlevenom bunikom i korenom mandragore posuo stranice čuvenog romana, a spram remek-dela starog veka oduševljeni majstor je to, nazalno tj. oralno, udahnuo.

Danima mu nijedan zalogaj nije skliznuo niz grlo, satima je sred bolnih uzdisaja i jecaja stajao u prozoru, a kada su njegovi dobrohotni pokrovitelji razvalili vrata on se upravo zanimao ukresivanjem vatre podno svoje čudesne biblioteke.

Nedeljama su čuvali za krevet vezanog veleuvaženog muža, a od strane Lorenca Medičija određeni negovatelji su po celom gradu šaputali da on u grozničavome bunilu pominje nekakvu ženetinu iz Ferare, izvesnu Lukreciju Bordžiju, uistinu lepu, prijatnu i obrazovanu, no notorno raskalašnu žensku osobu, kojoj - prema maestru Nikoliju - "mali prst na nozi vredi više nego svi svici aleksandrijske biblioteke zajedno".

Da su se susreli - nisu, usled jednostavnog razloga što Nikoli nijednom nije stupio nogom van grada, a Bordžije pak ni na vrhuncu svoje moći nisu mogli da osvoje Firencu.

Maestro se, kao što to obično biva, izlečio od bolesti i nastavio onde gde je stao. Njegovi prijatelji, koji su ponešto naslućivali, najpre su taktično udaljili iz njegove biblioteke Heliodorova remek-dela, a Nikola Nikoli se nikada pak nije raspitivao o njihovom boravištu.

I bilioteka i žena su ostale na svojim mestima.

Obe su se zadovoljile time što su znale: uzajamno se uvek mogu uništiti.

16.

Žena

- Volim ovu ženu - rekao je, obrnuvši pri tom ključ u bravi. Osećao se umornim, no znao je da bi uzalud pokušavao da zaspi, san mu ne bi dolazio na oči. Poput stranca je šetkao gore-dole po stanu i naposletku otvorio vrata frižidera. Odrveneli krem od patlidžana, požutela pavlaka i parče torte za koje je osećao da je pokupilo miris pod njim dremajućeg perkelta. Obuzelo ga je gađenje, te je stoga zalupio vrata. Napunio je lonče za espreso i stavio ga na vatru. Čekajući na poznati štropot kafe zapalio je cigaretu i latio se da još jednom, po poslednji put pročita rukopis. No nije imao strplkjenja za njega. Bacio ga je na sto i otišao do prozora. Iz razilazeće magle doletali su zvuci jutarnjeg kloparanja grada.

- Mrzim ovu ženu - glasno je prozborio i bio je srećan što po prvi put u svom životu ne veruje samome sebi.

< Miloš Latinović: Hronika maglovite noći | Miloš Latinović: Jutro na licu Panonije >