Priče sa Makropolja
II. serija, II. tok
Miloš Latinović
JUTRO NA LICU PANONIJE
17.
Krv na krovovima
- Volim jutro - rekao je gledajući kako crveni preliv Helijavog rodjenja prekriva pepeljaste gradske krovove.
Vrisak zore. I ptice. Crne, mokre. Ptice.
Hladna soba, koju ispunjavaju boje jutra. Kao na platnima impresionista. Klod Mone, Edgar Dega, Renoar.
Impresionizam, proživljena umetnost. kako su pojedini teoretičari, poput Frankastela, definisali tu priču o jednom trenutku, jednoj fazi umetnosti, a ne, kako se to obično kaže, o tehnici ili likovnoj školi.
Voleo je Sezana, ali ne zbog mešavine duhovitosti i privida ili istraživanja utiska smelim iskazom kontrasta, ne, nego zbog toga što je Pol Sezan bio samouk slikar, kao u ostalom i Mone, Renoar, Pisaro, kao i toliko drugih originalnih stvaralaca - slikara, književnika, glumaca - iz prošlosti, koje je talenat, taj krilati zmaj, nosio ka dalekim ciljevima izuzetne umetnosti.
Jednom davno, činilo mu se u drugom nekom, bivšem životu, video je tokom boravka u Parizu, gradu svetlosti, u kojem je impresionizam - svetlost i boja - začet, Sezanove Velike kupačice, delo koje je u vlasništvu Muzeja umetnosti iz Filadelfije. Krupna tela žena, tišina vode i jedan zvonik u daljini, čiji vrh, šiljat i ljut, dodiruje beskrajno nebo. Kupačice su na njega ostavile veoma jak utisak, koji je povratkom u zemlju, gde žive krupne, sisate žene, gde vode leti, čuvaju tišinu popodneva, a zvonici paraju oblake, postajao sve jači.
- Sezan je tu sliku mogao naslikati i ovde. U Panoniji. Zar Eva Kiralji nije Flamanka. Topla i jedra. Meka i bela. Ljubičasta lukovica - rekao je gledajući i dalje kroz prozor.
Jutro je sjalo na licu Panonije.
Rumen plemenita kao krv.
Odmakao se od prozora, kada je dan već ukoračio u kuću. Seo za sto, gurnuo kompjuterskog miša čiji je pokret otvorio veliko oko ekrana. Seo je na stolicu i počeo da piše.
- Mrzim jutro - rekao je pritiskajući tipke tastature. Mislio je na čitaoce lokalnih novina i rubrike Eks libris, na Margo, sekretaricu sa naočitim nedrima, velikog bibliotekara Nikola Nikolija, glavnog urednika nedeljnika, koji se spoticao o privredne vesti i gušio u plimi saopštenja političkih partija i organa vlasti.
18.
Incitat
Incitat, konj imperatora Kaligule, kojem prvobitno ima beše Porcel (Prasence) zbog svojih zasluga - nikada nije izgubio ni jednu trku - bio je proizveden u gradjanina Rima, a ubrzo zatim i u senatora. Kaligula, ljubavnik Lune i češće svoje sestre - božanstva - Drusile, nameravao je da ga predloži za konzula, ali ga je u tom, i ko zna kakvom još, suludom i zločinačkom, naumu sprečio mač Kasijev.
Konj Incitat ili Brzonogi beše jedan od najpoštovanijih Rimljana. Bila mu je podignuta naročita konjušnjica od mramora, čiji su zidovi ukrašeni slikama čuvenih majstora, spavao je na velikoj slamarici - svakog dana novoj - jasle su bile napravljene od slonovače, a vodu je pio iz zlatnog vedra. Često je taj ridjan bio pozivan na gozbe i veselja, a ne tako retko one su, nakon trijumfa u trkama, priredjivane u njegovu čast. Ostale zvanice - rimska gospoda i zvaničnici - na tim bahanalijama, morali su da mu drže zdravice i sinekure, i to ponekad, redjajući dvadeset puta jednu za drugom.
Ali, Incitat, Brzonogi, Porcel ili Prasence, kakvo god da mu je ime bilo, beše tek konj, kojem je genijalni zločinac, Gaj Kaligula, ljubitelj teatra i svakovrsnih, najčešće krvavih, igara, ukazivao nenormalnu počast, da bi dokazao i pokazao ništavost pojedinca pred vladarem, te da bi dokazao kako poslušan svako, bez intelektualnih, maoralnih I drugih vradnosti, može postati sve, pa i ono o čemu nikada ni sanjao nije.
Dovoljno je biti član.
Porodice, klana, partije, lobija.
Incitat je to bio.
Kaligula, medjutim, kao i većina rimskih imperatora, okončao je život u lokvi sopstvene krvi. Ostao je upamćen po zločinima, mada nije tako počeo svoju kratku vladavinu. To je, očito, usud svakog tiranina.
19.
Vreme petlova
Skazaljka - bela strela - časovnika na tornju bezglasno je aterirala na ničiju zemlju iznedju dve ogromne brojke 9 I 10.
Vetar je poput nevidljivog voza protutnjao kroz grad. Odnosio je za sobom vreme petlova.
Nikada, nije mogao da shvati protok vremena. Dužinu stope, senke nečije, kamena mramornog, drveta, koplja ure, kasnije, meru vodenog, vatrenog, mehaničkog sata - koja odredjuje krug dana.
Dan je delio po vlastitom aršinu. Na delove ili, preciznije, kriške, jer one nemaju istu veličinu i pravilnost. Tako je doba dana, koje započinje krikom petla, koji proteruje duhove tame i demone sna, a skončava u prtljagu vetrovih kočija, u toploj grivi kao zift crnih konja ili injem optočenoj svili tapacirunga, nazivao - vreme petlova. Sibariti, poznati najveći antički umetnici uživanja, prognali su - tu persijsku zver - petla iz svog grada - Sibarisa - zbog kukurikanja, da ne bi smetao u jutarnjim satima.
Razdoblje od vremena petlova, do prvih zvona - podnevnih, od doba kad se puni tržnica, do trenutaka kad se pijačni plac prazni - zvao je trgovačko vreme, ili, u poslenje doba, pelinovo doba, jer je taj deo dana provodio kupujući novine i razne potrebštine za kući, produžavajući put od trgovine do trgovine, kratkim zastajanjem u kafe stanicama, u kojima bi listao nove tračeve i ispijao lagano, pelinkovac ili travaricu, i mineralnu vodu.
Podne beše centralni deo dan. Tutnjava zvona i mirisi tamjana, lepet krila uplašenih golubova i omamljujući dah tople, žute supe.
Iza podneva stizala bi bela, troma sjesta, koja je trajala do prvog sumraka, do prvih sablji noći.
Golubijom polutamom nazivali su Jevreji početak večeri, kada senka još ne uspori korake, a spuštanje noći se opaža kao dolazak očekivane i drevne muzike, kao prijatna padina.
Prihvatao je Borhesivu definiciju, pa je Golubijem polutamom nazivao čas kad svetlost ima finoću peska.
Prvi deo noći - Janusovo drugo lice, koje stoji naspram profila podneva - što je stizao do kapija novog dana, do ponoći, koju slave utvare, demoni i vampiri, zvao je vreme igre, jer u njemu se odlučivalo, shodno pravilima, na koju stranu će se noć prelomiti.
- U vodu ili vino, u laži ili slatko zadovoljstvo.
Taj deo dana najviše je voleo. I svoje uspehe, zadovoljstva merio je uspesima u tom dobu.
Grobna tišina nastupala bi iza drugog ponoćnog sata i trajala bi do prvih petlova do potomaka onih zveri što su signalizirali smenu straže u Grčkoj ili onih koji su putovali s Kolombom, Kortezom Pizarom i drugim što su se otiskivali na more jureći u otkrivalačke misije.
20.
Nedoživljena putovanja
Noći starog vremena bile su divno tihe.
Nije se čuo ni udarac zvona, ni odbijanje sata, a gradovi I sela su spavali. Tihe i tajanstvene bile su noći na Eufratu i Tigru, na žutom Nilu, na Egejskim ostrvima, iznad svetlucavog mora, iznad atičke zemlje.
Dah večnosti obavijao je piramide I tornjeve, hramove, palate i puste, mrtve gradove.
Takvu noć želeo je da upozna. Mučen nesanicom, prouzrokovanom stresom u detinjstvu, utvrdjenom čestim noćnim bdenjima nad knjigom ili pred sjajnim kvadratom kompjutera, poznavao je život noći. Prepoznavao u grotlu tame lepet krila sove mišare i pisak iz prerezanog grla njene žrtve, osećao miris benzina i baruta, uzdahe ljubavi spuštene kroz svetlarnik zgrade, slobodni pad golubijeg izmeta, klokot slavina, ritam spavača.
Poznavo je zvuke i znakove vremena. Sličan Pigmeju što dužinu puta od mesta do mesta odredjuje dužinom pokazanog dela ruke, ženidbe i slavlja pripremaju kad mlade ptice veselo pružaju svoje vratove, a kad se gnezda isprazene spremaju toplu odeću.
San mu beše nepoznanica.
San u koji bi upao, kao u grotlo, san u kojem bi otputovao.
Kuda ?! Do Vavilona, gde se u hramu boginje Ištar, boginje ljubavi, njene sveštenice za vreme svečanosti podaju strancima, jer bi u nekom od njih, kako veruju, mogao biti bog. Putovati bi se moglo do golemih prašuma gde nema leta, gde nema zime. Do prašume Ituri, uz ekvator, u kojoj vreme nema značenja. U snu bi se moglo otići u Ameriku. U Japan. Do ostrva na kojima su čitavih dvesta godina ljudi živeli odvojeni od kopna, opirujući se svakom dodiru sa kontinentom i ne dozvoljavajući pristup ni jednom strancu. Do Latinske Amerike, kontinenta koji se iscrpljuje u stalnom kretanju od vrtloga ljubavi do ponora iracionalne mržnje I ratova.
Putovati bilo kuda.
U san, zasigurno, jer slike snova zbivaju se izvan prostora i vremena.
21.
U Paklu nema snova
Oglasiše se zvona. Podne. A, ništa se ne dogodi. San izmakne pod senu jorgovana u bašti. Ostavi za sobom miris omamljujući. Čežnjiv i jak.
- U Paklu nema snova - reče.
Ponovo sedne na stolicu I prstom dodirne hladno, belo telo plastičnog miša. Veliko oko ponovo uperi pogled u njegovo lice.
- Kazna mora biti beskonačna, jer je takva I krivica. - reče pre nego što je počeo ponovo da prstima prebira po tipkama tastature, kako bi ispisao novi tekst svoje hronike.
22.
Lica i maske
... I samo je pisanje oblik prerušavanja, ali posebne vrste, u kojem važi ona poznata rečenica Oskara Vajlda, kako je maska ekspresivnija od lica. Pisac je skriven u namerno stvorenoj magli. Maska preuzima nešto od njegovog lika, ali ga i krije. otuda je pisac ponajviše nalik onoj vrsti čudaka kojih ima gotovo u svakoj religiji, a nazivaju ih svetim ludama. To su cinici, lakrdijaši, prerušeni prosjaci, ubogi božjaci i skitnice. To je jedan oblik svetosti čija je glavna odlika biti skriven.
Oni nedvosmisleno pokazuju da je svet zdravog ljudskog razuma i svake normalnosti u biti svet ekstrema, izgubljeni svet. Noću, kada ih niko ne vidi, skidaju oni svoje maske i mole se. Na taj način utelovljuju napadan paradoks: i onako skriveni od sviju, ne žive nevidljivo, nego u pustinji, nego su stalno medju ljudima, u javnosti, na trgu, često u društvu sa svakojakim ekscentričnim i prezrenim ljudima, s prostitutkama, s pijancima...
23.
Golubija polutama
Kada je ušao znao je da se nešto dogodilo. Ništa strašno, sudbonosno, nikakva smrt ili povreda. Ne. Nego nešto očekivano, nešto na šta se čovek dugo priprema. Danima, mesecima, godinama, možda.
- Smenjen sam - rekao je tiho, gledajući kako se kroz prozor u stan uvlače tihe ptice smraka.
- I ?
- Očekivao sam to. Ne možeš biti protiv njih, protiv njihovog stava, ponašanja i načina razmišljati, a biti uz njih, raditi za njihovu stvar, služiti. To je bilo pitanje vremena, meseca, dana, sata možda, znaš.
- Sedi. Hoćeš nešto da popiješ ?
- Ne, hvala ili može, može neki liker, čašu vina.
Seo je na malu stolicu koju je upotrebljavao retko, onda kada je više gopstiju, kada je soba tesna.
- Šta nameravaš sada da radiš ? - upitao je, sećajući se jednom davno pročitanog dijaloga - oca i sina - koji se odvijao na kamenoj obali Džersija, jednog od Normanskih ostrva u kanalu La manš, bliže Francuskoj obali, nego Engleskoj i skoro već na ulazu u Atlantik.
- Šta misliš o svom izgnanstvu ? - upitao je mladji, starijeg čoveka, dok su se kroz vetar spuštali ka obali.
- Da će biti dugo - odgovorio je stariji.
Ćutanje.
- Šta kaniš da radiš ? - pitao je, dalje, sin.
- Gledaću na okean.
Još duže ćutanje.
Vetar i talasi.
- A šta ćeš ti raditi ? - zapita najadnom otac.
- Prevodiću Šekspira.
Stariji čovek bio je Viktor Igo, kojeg je u izgnanstvo proterao Napoleon Treći, a mladji je bio, njegov sin, Fransoa Viktor Igo, do kraja XIX veka najbolji francuski prevodilac Šekspira.
Mrak je preplavio sobu. Blistalo je samo belo oko kompjutera, Naslućivao je očev pogled, čuo njegovo disanje.
Nije palio svatlo.
- Čitaću - reče iz tame njegov otac.
- To je dobro. Ček ti, pomalo, zavidim, jer danas, imati vremena za čitanje, velika je privilegija.
- Čitaću, sinko - ponovi otac. - Šekspira, možda, Buru.
- Gde ćeš živeti ?
- Ovde.
- Ovde ?
- Da.
- Grešiš., oče.
- Možda, ali nemam izbora. Nemam drugačije rešenje. Biću tu.
Izgnanstvo, makar ono bilo i dobrovoljno, težak je oblik kazne. Ipak, postojala su vremena kada je udaljenost od središta - vlasti, kulturnih tokova i svakovrsnih događanja, bilo spasonosno i sudbonosno, za izgnanika i njegovo delo. Životna sudbina rimskog pesnika Ovidija, koji je iz večnog grada bio proteran u daleku varoš Tome na obali Crnog mora, na osoben način postala je simbol prognanih intelektualaca
- Biću tu.
- Dobro.
Svrakin kamen je najviša tačka u okolini. U detinjstvu ga je često u iskušenje dovodila misao da se jednom sučelice, koristeći izbočine stena, ispne na vrh. Kako su godine prolazile tako je njemu splašnjavalo junaštvo I rastao užas koji je osećao prema dubini.
Prema svemu.
- Biću tu, sine. Sa Svrakinog kamena se vidi nadaleko. - rekao je otac.
Nije čuo kada je otac izašao. Osetio je samo kako je hladan vazduh spolja utrčao kroz vrata.
24.
Konstantin
- Da li da se selim ili da uvedem električno svetlo ? Gde bih mogao živeti bolje ? Dole se bordel brine za telo. A tu je I crkva za oproštenje greha. Tu je i bolnica u kojoj umiremo.
- Ostaću ovde - reče. - Ja, volim ovaj grad.
Konstantin Kavafi, sedeo je u fotelji, kraj prozora, i gledao u njega.
- Kao što si svoj život proćerdao, u ovom tako malom kutku, straćio si ga I na celoj kugli zemaljskoj.
Grimasa osmeha krasila je njegovo lice.
< Mihalj Lakatoš: Hronika maglovite noći | Mihalj Lakatoš: Vedri se lice Panonije >