Priče sa Makropolja
II. serija, III. tok
Miloš Latinović
Janusovo drugo lice
33.
Džasper Danijel, Adam Tičer, Besi Vilijamson i još neki.
- U vodu ili vino, u laži ili slatko zadovoljstvo? U šta će se noć premetnuti? Reci, devojko. Hajde. U koju haljinu obući? - zapitao je Tanju, koja je poslovala iza šanka njegovog omiljenog kafića.
- Reci, ti. - podsticala ga je ona, učestvujući u toj igri, uvek radoznala i strpljiva.
Kafe je bio prazan. Noć je tek počinjala.
Spremala se oluja.
Sem Rivers, čovek iz Oklahome. Cecil McBee i Norman Konors. Tenor-saksofon, bas i baterija bubnjeva. Laka priča.
Pozvao je Džaspera Danijela.
Odlično piće iz destilerije koju je osnovao Den Kol, luteranski pastor. Popovi znaju šta je dobro.
- Još jednog Džeka, bez noge. - rekao je.
Džasper Džek Danijel, "najpoznatiji sin Lincburga" u Tenesiju, proizvodio je viski od svoje sedme godine. Kada je u trinaestoj godini postao vlasnik destilerije, znao je sve o "procesu isisavanja", koji podrazumeva da svaka kap viskija prođe kroz sloj javorovog ugljena, čime se uklanjaju nečistoće. To, isisavanje nečistoće, i hladna voda iz vrela u krečnjaku, kojom se destilerija snabdeva određuju ovaj viski kao jedinstven.
- Tanja.
Džasper Džek i devojčin osmeh.
Sem Rivers. Veoma dobro.
- Džasper je jednom u besu šutnuo vrata i povredio palac na nozi. Počeo je da šepa, a nešto kasnije rana se zagnojila, pa su mu palac morali amputirati. Prekasno. Ni naredne dve amputacije nisu mu pomogle. Umro je u oktobru 1911. godine. Bizarno, zar ne.
Tanja je čutala, Adam Tičer bio je njen covek.
- Nisam ljubomoran. Ne, nikako.
- Učitelj je, po mnogo čemu, bio valjan tip. Neobičan, pomalo čudan, hrabar, delimično lud ili je lud bio zbog toga što se družio sa zoologom Janom Kempbelom. Njihovo putovanje brodom "Tumuri" koji je prevozio četiri stotine vreća ptičijeg izmeta za Južnu Afriku, završilo se tragično - brodolomom, a bilo je obeleženo svakojakim bizarnostima. Roman bi o tome mogao da se napiše ili još bolje da se snimi film.
- Mera karaktera - rekao je.
Tanja je ćutala, zabavljena, šaputavim tonovima Riversove flaute.
Ona nije poznalava Adama Tičera, kao što nije znala ni za Besi Vilijams, koja je proizvodila viski na ostrvu Islej, u destileriji Lafroig, izvesnog Jana Hantera. Povremeno je sretala Valkerove, Hijama i Džonija, Džejmsa Bima i još neke, ali nije mnogo marila za njih.
Drugi su dolazili zbog tog društva.
Ona je prodavala svoj osmeh i zahtevane doze pića.
Dupli, još jedan, presečen sa sodom, s ledom, u kafi, crnoj, bez šecera.
- Tanja.
Osmeh zelenih očiju i ritam sitnih pega pod njima.
- U vodu ili vino, u laži ili slatko zadovoljstvo. U šta će se noć prometnuti - zapitao je ponovo.
Tanja je ćutala.
34.
Čovek koji spaja vreme
U knjižari Kod svetih apostola Cirila i Metodija, u dan kada je, poštanskom kočijom ili vozom, a potom auto taksijem - marke Ford, koji je vozio izvesni Miroslav Berger, Čeh iz Bečkereka - stizala roba bilo je živo i svi su se gurkali, sudarali na ulaznim vratima i stepeništu, utrkivali, pomagali jedan drugom, kako bi posao što pre bio obavljen.
Gledao je tu situaciju stojeći u senci lipe.
Dan je bio vedar. Mirisale su ruže.
Trgovački pomoćnici žurno su nosili kutije sa kancelarijskim materijalom, tabake papira, kutije sa štamparskom bojom, i ono što ga je najviše interesovalo, časopise u kojima je bilo pozorišnih referata o predstavama u Beču ili Paragu, knjižarskih izveštaja koji su preporučivali nove knjige, pečaćenje kratkih prica, novih pesama poznatih autora, putopisa po egzotičnim zemljama Afrike i Azije, oglasa i ponuda za porudžbine novina i knjiga.
Gledao je taj prizor, pomalo zbunjen, sopstvenim prisustvom na tom mestu, jer godinama kasnije, u vremenu, koje je danas prošlost, u tom lokalu, u kojem je Jovan Radak otvorio knjižaru, a njegovi naslednici, žena i zet, Rus Arandarenko, pre svih, držali ukupno sedamdeset godina, kupio je svoj prvi crveno-beli navijački šal i kasnije, maturske pantalone od čistog lana, u boji čokolade.
Odavno je primetio da vreme za njega nema ista merila, te da se kroz godine i epohe kreće, kao kroz snove, tutnjeći od trga do trga, od ugla do ugla, od susreta do događaja, bacajući se u san dok pod njim gore lomače jedne epohe, budeći se u hodnicima gde na red čekaju pobednici, plovio kao na vertovom šlepu.
I nije ga, zbog toga, iznenadilo što gleda, kako trgovčići, okretni i vredni, unose, papire i pribor, u prodavnicu tekstila, što stoji na uglu, gde se susreću i spajaju dva vremena, nespojiva inače.
U ulici, koja u jutro miriše na sveže pecivo i šeboj, na čijem trotoaru deca noću ispisuju poruke ljubavi, a odrasli sede u kafeima, ispijajući prve kafe sretao je kardinala Rišeljea, i članove njegovog Crnog kabineta, Doris Dej u zimskom kaputu koji ne otkriva zanosne rubove njenih oblina, samo je osmeh blistao u sutonu, viđao je Gručo Marksa, smrtno ozbiljnog, nosa zagnjurenog u isparenja novinskih naslova, a često i Pita Maravica, koji je košarkašku loptu vrteo na jednom prstu, dok je drugom ispijao pivo.
Sol & lemon.
U Radakovoj knjižari pročitao je mnogo knjiga, ali je na kasi plaćao tekstil, slip gaće i majice, kravate, za slavlja - svadbe i slave - i svilene čarape.
Lepio je vreme, spajao ga, jureći tim hodnicima.
Takav je bio.
Snevao je o tome.
Ili je samo pisao o tome.
35.
Na ulici, pod lipama
Uostalom, svaki pisac, pa makar bio on autor posmrtnih ili govora slave i opoja, piše, ne bi li kod drugih popravio sliku o sebi.
Kiša je bojila krovove.
Krošnje.
Plakate na zidovima.
Klupe, sa urezanim imenima ljubavnika.
Trotoar.
36.
Onaj ko ne ore zemlju plugom,
trebao bi da ispisuje pergament.
Pisanje je oblik pokajanja.
Iskreno.
Desna ruka jednog Engleza, monaha posvećen pisasrskom radu, postala je relikvija manastira u kojem je svakodnevno, revnosno ispisivao pergamente rečima božijeg zakona, jer je ostala ista, i dvadeset godina nakon njegove smrti, kada mu je telo postalo prah.
Božji ljudi? Sveci.
Pisci?
Ne, nego deca svetog Benedikta. Prepisivači. Oni što su svakodnevno u hladnim i mračnim prostorijama usamljenih opatija, prepisivali, "pravili" rukopise, umnožavali knjige, i pravili fine, male biblioteke.
Opat sv. Evrula, školovani pisar, bodrio je svoju pastvu pričom o jednom grešnom bratu koji se spasao vrednim radom u skriptarijumu. Naime, kada je umro, đavo je bio spreman da ga povede u pakao. Ali kada je taj po zlu poznati brat stupio pred strašni sud, Bog je ugledao prelepi i veliki folio svetih tekstova koje je on bio prepisao. Odlučeno je da će mu za svako slovo koje je ispisao u toj knjizi biti oprošten po jedan greh. Kako je to bila veoma velika knjiga, anđeli su, sabravši njegove grehe, otkrili da čak i pošto su mu svi gresi bili oprošteni jedno slovo preostaje. Božanski sudija tada je milosrdno presudio da duši tog monaha treba dozvoliti da se vrati u njegovo telo na zemlji, kako bi on mogao da se popravi u životu.
U kom životu?
37.
Velika zabluda
- Postoji vreme u kojem nam se učini da je pozlata na bezvrednom predmetu, važnija od sedefa njenih očiju - rekao je tiho unoseći se u lice svilenih ruža, koje su bile postavljene nasred stola, pored pepeljare, kardanfila i slanika.
- Šta želite popiti?
- Može .
- Svežanj novčanica sumnjivog porekla važniji od sna, okrepljujućeg, u nedeljno popodne, posle obilnog ručka, koji traje do prvog sumraka, kada se oglase cvrčci i zamiriši vetar. Postoji doba, kada nam se poruka nekog političkog lidera, često nalickanog klovna i bezveznjaka, učini značajnijom od umnosti Karla Popera ili beleški koje taraju na oprez i razmišljanje, ispisanih rukom Migela de Unamuna, ljubav prema mačkama samo u takvom periodu, može da bude važnija od istinske ljubavne igre dva bića, da je pivo, čaša pića, važnija od dobrog imidža kojim je osvajao majku bivše devojke.
Na sreću, ta vremena, doba i periodi, kratkotrajni su i velika zabluda.
Odližio je cašu.
Pusta sala četvororazredne pivnice vrtela se oko njega. Kada je ustao, sve se nekako pokrenulo, drveni stolovi, čaše, slanici, viljuške, zidovi, lampe, plastično cveće.
- Vaše pivo - rekao je konobar donoseći još jednu čašu.
Otkuda ja ovde, zapitao se.
Mrak.
.poveo ga je u veliku dvoranu zamka; tu su žene vezle, putujući muzikanti su pevali, a jedan lakrdijaš je pravio makazice u vazduhu.
Gospodar je objasnio (.) da je sokolu potrebna tama kako bi se odmorio i nahranio, ali ne tolika da poveruje da je prostor koji ga okružuje beskonačna pomrčina, jer tada se oseća gospodarem noći, bude se njegovi nagoni za plenom i baca se u samoubilački let.
- Moraš znati ove stvari, sine moj. Ti si taj koji će jednog dana naslediti moj položaj i moje privilegije, ali i nagomilanu mudrost naše vladavine, bez koje su privilegije samo uzaludni zahtevi.
- Vi znate da čitam stare rukopise u biblioteci, oče, i da sam vredan student latinskog.
- Mudrost o kojoj ja govorim prevazilazi poznavanje latinskog.
- Više vas nikada neću razočarati.
Razočarati?
.Bio je sam na pučini. Sedeo je mirno dok su talasi blago ljuljuškali brodicu. Izvukao je pljosku i povukao dug gutljaj. Zapalio cigaretu. Pal Mal, uvek mu se sviđao izbor i raspored boja. Sunce je ležalo na vodi kao zaslepljujuća bakarna kugla, a sitni talasi bili su kipuce zlato što ispunjava univerzum.
Otpio je još gutljaj i spustio pljosku na dno čamca ne trudeći se da je zatvori. Dovršavao je cigaretu. Smireno je posmatrao kako otiče ostatak viskija, smeđi tihi potočić, baš kao što je osecao i suze kako mu se slivaju niz obraze. Odbacio je pikavac, i iz džepa izvadio bombu. Isčupao iglu.
U jednom dugom, beskrajno dugom trenutku, spustio je bombu na dno čamca i legao potrbuške preko nje. Biće bolje u drugom životu, stigao je još jednom da pomisli.
Zaglušujući tresak naterao ga je da otvori oči.
Sedeo je zavaljen na WC šolji, leđima oslonjen na hladni zid od belih pločica. Novčanik mu je bio u džepu pantalona koje su mu se motale oko članaka. Članska karta biblioteke, video kluba i udruženja ribolovaca. Sve je bilo tu, i papirići, ispisani brojevima i sitnim okruglim slovima, koja su tvorila reči i kratke rečenice, podsećanja, na adrese i imena, misli, zapažanja, na pročitano iz novina, knjiga, časopisa.
- U govnima - rekao je ustajuci, zagledan u vrata ispisana grafitima.
Ko uči, znace - ko jede, sraće.
- A trenutak pre, bio sam i naslednik i heroj.
Trenutak.
Vecnost.
- Ko sam to ja?
38.
Porno
U trenutku dok je s lakoćom užljebljivao svoju nabreklu žilu u topli i tesni otvor Tanjinog tela, oseti, na ramenima hladni dodir nečijih ruku. Dah, pun mirisa moske, i dva teška grozda, topla, i željna milovanja, spustio mu se na padinu oznojenih leđa.
- Ne brini - reče tiho Tanja - to je Goga, moja sestra. Ona, znaš, zlato, voli da se igra. Rekla sam joj da dolazimo. Opusti se. Biće nam lepo, maleni - dodade mlada žena između dva uzdaha, koja joj je ritam pohote mamio.
Naravno. Prijatnost je već osećao. Žestinu, mnogo izraženiju nego u oniričkim duelima s Evom Kiralj i Margitom. Koje su ga ljubile, dodirivale vrhovima bradavica, hladnim prstima na nogama, dlanovima vlažnim od pljuvačke klizale po unutrašnjoj strani butina.
Tanjini uzdasi postaše češći, glasniji.
Gordanin jezik znatiželjniji.
Tačan pri pronalaženju skrivenih mesta zadovoljstva gotovo isto kao i Margitin, čija je pljuvačka pekla i ostavljala ljubičaste tragove na koži.
- Snevam li ja to. - zapitao se dok je kroz prozor gledao kulise usnulog grada.
U snu ga nije bilo. Samo krevet, tesan i škriputav, i njih dve. Lepe i bujne.
Silina igre. Korak ili dva. Levo, desno, u krug.
Tanja je kriknula, izvila se, ko glatki vrbov prut, luk napet, a onda se umirila.
Još je bio u njoj. Krut i moćan. Njena sestra, poput delfina provukla se između njegovih nogu, prisiljavajući ga da napusti Tanjinu toplu jazbinu, a zatim je legla preko nepomičnog sestrinog tela, nudeći mu veliku, oblu, ružičastu guzu.
To ga podseti na Rimsku priču iz Džarmušovog filma Noć na zemlji, u kojoj Benini, u ulozi taksi vozača, okajava greh, ispovedajući se u automobilu, pričajući storiju o sodomiji i štetnoj vezi sa svastikom, pred fratrom koji od sablaznutosti doživljava infarkt i umire.
Nasmejao se.
I ušao.
Gordana je bila tiha.
Stisak pristojan.
Dugo tim putem niko nije prošao. Aritmični pokret odavao je silinu želje, prigušeni jecaji bili su molba za trajanjem, zahvalnost, predaja.
Tanja se budila hvatajuci suvim usnama ljubičaste vrhove sestrinih grudi. Njeni prsti tražili su njegove.
Sklopio je oči.
Godine 1524. Uhapšen je Markantonio Raimondi, jer je objavio ilustracije jednog soneta ozloglašenog Pjetra Aretina, prema predlošcima Rafaelovog učenika Đulija Romana, u kojima je ljubavni život bogova predstavljen na sasvim zemaljski način.
Talas zadovoljstva, plavio je njegove vene.
Ušao je ponovo.
Lako. Moćno.
Bartolomeus Špranger, dvorski slikar cara Rudolfa drugog u Pragu, radio je bakroreze, koji su veličali božanske parove, vrline i poroci, preplitale su se u slobodnoj golotinji.
Nije mogao da se kontroliše.
Krenuo je.
A onda se svalio na leđa i otvorio oči. Na plafonu, umesto tupog belila, ređale su se slike, Lukrecije koja se probola, Suzane u naletu strasti, koju posmatraju dva starca, Adama i Eve koji se slade zabranjenom jabukom.
39.
Tirkonel
Čuveni londonski destiler Endriju Vat proizveo je prvi viski Tyrconnell preko Atlantika, a nazvao ga je po trkačkom konju Tirkonelu, koji je pripadao Vatovoj porodici, i koji je 1876. godine osvojio tada jedini trofej irskih trkališta - Tanjir kraljice Viktorije, iako su mu šanse bile jedan prema sto. Pobeda je burno proslavljena, a Endriju Vat je dizajnirao znak na kojem je prikazan konj kako juri prema cilju.
Stanovnici krševitog severozapadnog dela Irske i danas pricaju o tom velikom trijumfu, kao sto rado pričaju o svom pradavnom kraljevstvu Tirkonel, kojim su vladali moćni Mekdonaldsi.
40.
Grobna tišina
- Doktor Urbino u tom trenutku uhvati papagaja za vrat uz trijumfalni poklič:
- Ca y est. Ali ga odmah ispusti, jer se merdevine ispod njegovih nogu zaljuljaše,
- a on na trenutak ostade da visi u vazduhu, a onda shvati da je umro bez pričešća
- i nemajući vremena da se za bilo šta pokaje i da se od bilo koga oprosti,
- u četiri i sedam minuta popodne, u nedelju na duhove.
Zagledan preko krovova kuća - što su poput kresti grlatih komšijskih petlova, provirivali iz bujnih zelenih ćuba višanja i orahovog drveća - slutio je dolazak noći na šlepovima tamnih oblaka, što poput silne, osvajačke flote stižu u pratnji grmljavine. Polja su gorela u plamenu sunca, protezla se do u nedogled prelivana rastopljenim zlatom zrelosti, blago zanjihana, pokrenuta mekom, veštom rukom umetnika vetra.
Dan beše nedelja. Ženski svetac: Pantelija.
- Idiličan prizor - pomisli udišući vazduh, vreo i gorak. - U ovaj čas, lep i tužan, u ovakvom danu, na kraju jednog ružnog veka, čovek može istovremeno silno voleti, biti zaljubljen i lud, i iznenada umreti, a da ga to ne ispuni talogom strepnje ili silinom straha, nego, baš naprotiv, baš suprotno, zanosom i vinskim ludilom - reče glasno, ponesen vrtlogom toplih vetrova, punim mirisa soli, davnih slika, zagubljenih reči i ljubavi, koji stižu u smiraj dana i života.
Ustao je od stola i nasuo još jednu čašu vina.
- Tog strujanja, tih vrtloga, se treba čuvati - zaključio je stojeći na sredini radne sobe, nišaneći kroz čašu prema svetlosti. Vino boje ćilibara.
Izašao je na terasu.
Grad je dremao. Siv, topao, ružan. Vreme sijeste još je trajalo. Duboko dole, dole, pod njim, ulice u kojima je protračio mladost, ljubav, snove.
Sve.
Stegnuvši šakom gvozdenu šipku ograde, oseti iznenadni nalet mučnine i bol što se linijom vena - iz zgrčene šake prenosi od prstiju do grudi. Brzina svetlosti. Oštar sudbonosni bol. Džilit, mahnit što se, hitnut sigurnom rukom ratnika, lovca i ubice, zariva u meso, željan isključivo srca. Shvati da umire, ali ga ne iznenadi ta konačna vest, nego to što kroz njegovu glavu ne promiču kadrovi životnog filma, koji krene da se odmotava i, suludo brzo, vrti, kako pričaju malobrojni srećnici, koji su se iz samrtnog hropca čudom ili igrom sudbine izvukli, kada odzvoni kritična ura.
Ispustio je cašu.
Nije čuo zvuk stakla što se razbija.
Zaljuljao se. Drvo odsečeno.
Padajuci bespomoćan prema tlu, on shvati da godine potrošene u ispisivanju vesti za stranice novinskih crnih hronika, političke beleške, komentari, reportaže s neobičnih, egzotičnih mesta, čitane kolumne, ipak nisu materijal, od kojeg bi se načinio filmski scenario, pa makar za film koji će biti prikazan na privatnoj, poslednjoj, projekciji. Očekivao je da će videti senku smrti oslonjenu na drveno držalje kose. Kao u filmu Vudi Alena. Očekivao je pred sobom, na beloj rajskoj plaži, verujući knjigama i drevnim zapisima, nekoga da ga poput vodiča povede nekuda, niz polje, preko reke - Stiks.
Ali nije bilo nikoga.
Bio je sam, a njegov kraj potpuno belilo.
Bleštavo belilo, što vređa i povećava zenice.
Belo.
Belo, poput praznog lista hartije, koji je uvučen među valjke pisaće mašine, stidljivo, i te večeri, u nedelju, na dan svetog Pantelije, čekao svoj red. Njegova smrt beše belo, belo lice hartije, sa kojom je čitav svoj vek igrao tu čudnu igru ispunjavanja, provere i nadmudrivanja..
< Mihalj Lakatoš: Vedri se lice Panonije | Mihalj Lakatoš: Jedno Janusovo lice >