Priče sa Makropolja
II. serija, III. tok

Mihalj Lakatoš
Vedri se lice Panonije

(nastavak)

25.

Car i žetva

Marko Aurelije prolazi sa pratnjom kraj polja žita i tada mu pažnju privuku žeteoci i žetelice. Čežnja koja ga je već danima mučila odjednom je pojačanim intenzitetom ovladala njime. On skoči s konja, kroči do najbližeg žeteoca i iz ruke mu otme srp. Ratar uštavljenog lica šmugnu, kao da je samog đavola video, u more žita kako bi se skrio.

Car se smeje.

Zaobljena iskrzana drška srpa podatno mu prianja uz dlan. Pohotljivi svrabež u prstima. Odlučnim pokretom obaljuje snop. Nivo adrenlina zdravi mu se sa ševom.

- Cezare, za boga miloga, ne! - zadihano pristiže komandant pretorijanaca.

Krepki zamah zastaje i raspada se u vazduhu.

- Zašto da ne? - upita sa od neispunjenosti ljutitim izrazom lica.

-Tvoje veličanstvo je gospodar sveta, sa bogovima ravnopravno. - brza komandant, sa usled neizvršenja službene dužnosti prisutnim bledilom na licu. - Ljudi mogu imati božanske crte, ali božanstva ljudske ne!

Te večeri Marko Aurelije je u svoj dnevnik zabeležio sledeće: "Sine, pre nego što postaneš car moraš znati ovo: možeš vladati Rimom i celim svetom, ali radost žetve sleduje i poslednjem seljaku iz najmanjeg seoceta pre negoli tebi!"

26.

Miš ne crkava nikada

Platonovo lice se smrklo kada mu je stigao Dionov poziv. Ali ništa drugo nije mogao da učini.

Na posletku sam ipak samoga sebe uspeo da ubedim u neophodnost tog putovanja. Želeo sam prevashodno da umirim samog sebe, kako jednog lepog dana na sebe ne bih trebao da gledam kao na osobu koja je jednostavno samo iskivala principe, ali koja se svojevoljno nikada nije latila ostvarenja nijednog čestitog dela.

Tihe ptice večeri najpre su se samo mrdale na tapetama, sanjivim pokretima krila su se uzajamno izbacivale iz ravnoteže, a zatim su uz sve glasniji lepet krila redom uzimale zalet, kako bi krenule po nedokučivim putevima jedne nikada ne ispunjive misije.

Uzbunjen, nevoljnim pokretom je posegnuo za mišem.

Smenili su.

Postideo sam se samoga sebe. A hrabrost? A samopouzdanje?

Delete! Izbacili su!

Uveče je u mraku blistao beličasti ekran računara. Ništavilo.

U zaslepljujućoj jutarnjoj svetlosti reflektuje njegovo posivelo lice. Ništa.

"Pošto računar nije bio propisno stavljen van pogona, moguća je pojava greške na jednom ili više drajvova."

Grešaka je uvek bilo i biće, ali postupak je pravilan.

Pravilna greška.

"Ukoliko želite da ubuduće izbegnete pojavu ove poruke na ekranu."

Da, želi da izbegne. Nadaleko. Ako ne vide kurzor pomisliće da je crkao miš.

Ali miš ne crkava nikada. Samo kurzor.

Konačno, i Platon je imao sreće. I mada nije uspeo ni treći pokušaj izmirenja filozofije i vlasti, uprkos tome što je morao da nestane sa ekrana sirakuškog dvora, goli život je barem mogao da spase.

Postavlja se pitanje da li je bilo neminovno potrebno da se kao rodonačelnik principa filozofije on upliće u praktičnu politiku?

Mislimo da je bilo neminovno potrebno. I orao mora da se približi zemlji ako želi da ostane u životu.

Uza sve to, izvlačeći pouku iz Platonove sudbine, moramo da kažemo da eliminacija inteligencije predstavlja prirodno stanje.

27.

Nesebični bogovi

Pismo nije jednostavno tek empirički način predočavanja misli. Njegovo božansko poreklo je nesumnjivo. Kao što je i suština čoveka-pisca. Pismo je očitovanje božije namere. Ali bogovi nisu sebični. Premda sadržinu smatraju sopstvenom privilegijom, formu su širokogrudo poverili ljudima. Stoga pisanje imanentno sadrži u sebi nešto od karaktera različitih naroda.

Slovni znaci zapadnog hrišćanstva su jednostavni, suvonjavi, uzajamno se drže za ruke u vojničkom poretku, svedoče manje o veri, a više pak o razumu.

Ćirilična slova istočnog hrišćanstva su ornamentalna, zaobljena, poput njegovih višekupolnih crkvi, svako slovo ima osobenu individualnost, u njima je više vere no razuma, ali njihovim čuvstvima stranac može prići isto tako teško kao i dvodimenzionalnim likovima sa njegovih ikona.

Sa velikom artističkom brižljivošću nalickani divni kineski ideogrami opsenjuju oko. Baš kao i njihove gizdave pagode. Kao da su od srca blagodarni, no s preteranom revnošću izrađeni darovi za bogove, u čije postojanje inače nisu ubeđeni.

Posmatrajući arapsko pismo, te viseće vitice slova koja se uzajamno ne dodiruju, čoveku smesta na pamet pada galija na vesla. Sitne tačkice iznad i ispod slova su zvezde vrelih arapskih noći. Uzalud su ukrašena, uzalud se svijaju levo-desno, ipak izazivaju utisak uređenosti. Već hiljadama godina sugerišu trajnu ukočenu nepromenjljivost, kao da ih je stvorio sam Koran, a ne pak ona da su Koran. Nije od sporednog značaja to što kreću sa istoka i idu ka zapadu, kao da žele da označe nagonsku sklonost Mavara spram uzasve najradije za neprijatelja smatranu kulturu zapada.

Zavalio se u stolicu, pročitao ono što je napisao i razmišljao o tome da li će to povećati ili pak umanjiti čitanost rubrike Ex libris.

28.

San

Pretežan deo uličnih svetiljki u okolini pao je kao žrtva praćki raspojasanih balavaca. Gradić se toga trena prolepšao, smeće koje je plavilo ulice utonulo je u blagotvornu tminu, samo bi po koji metalni protest posredstvom prolaznika uznemirenih limenki od koka-kole signalizirao posvemašnju stvarnost.

Sedeći iza muvoserinom pokrivenih prozora četvororazredne pivnice, piljio je u beskarakternu zgradu uredništva.

Osećao se tronuto, a u dušu mu se uselila onakva toplina kakva čoveka može da obuzme samo pri škiljavoj svetlosti za ugaonim stolovima ruiniranih krčmi. Odatle su ga izbacili, no u posredstvom Margitinih grudi zagospodarenim sobama uredništva još se može osećati kao kod kuće.

Na kockastom stolnjaku mrvice hleba, umrljani slanik, na dršku kojeg dve muve-tinejdžerke imaju randevu. Sekundama nepomično uzajamno očijukaju, a potom kolebljivim pokretima izmenjuju mesta. Konačno se narajcani mužjak nasadio na ženku, koja tihim zujanjem protestuje. Prhnuše, kružiše po vazduhu, a potom se skriše iza jednog parčeta hleba. Prigodom jedne zabave u redakciji, posle trećeg pića, smelo je dobacio Margiti: "Nisi li raspoložena da se igraš dvogrbe nemani?" Margita je pocrvenela, smejala se i nije odgovorila. Slučaj Eve Kiralj tada još nije bio okončan.

Za susednim stolom jedan momak se oglasio tako glasno da je sto zadrhtao, a kutija cigareta se obrela na skliskom blatnjavom podu pivnice.

Budala, jebi ga! I još da neće da dođe sa mnom! - negodovao je taj drugi svom drugaru. - Godinu dana dirinčim kako bih je odveo u Grčku i onda. Ali odalamiću je ja, bogami, po labrnji! . Da hoću kurac da umočim u more . Svega sam se odrekkao zbog nje. Ali, znaš. Crkla dabogda! . Ni pogledala nije. Jer zna da već već godinama to želim.

Znao je da bi ovde mogao da sedi do jutra, a reč "san" se ni čula ne bi.

Nasmešio se.

Neko ko ne zna da on sanjari.

29.

Putovanje pod upitnikom

Gagarin je bio prvi koji je sopstvenim očima mogao da vidi kako je Zemlja smešno mala.

Prvi čovek koji je otišao u vasionu i sa dubokom tugom u srcu se otuda vratio.

Na licu mu je, međutim, svet video samo sreću i ponos.

Vlast je, naravno, žurno zaturila to biće koje je samo dopola bilo čovek. Pošto u polubožanstva danas već više ne verujemo, ne znamo šta je mogla da bude ona druga polovina.

Zagonetke održavaju vlastodršce na vlasti.

To stanje, da su Rusi smanjili Zemlju, postalo je neizdržljivo, pa su zato Armstronzi krenuli još dalje, kao bi je videli još manjom.

Nisu se razočarali.

To je postao osnov post-hladnoratovskog američkog mentaliteta.

Protivnička strana tada je iz nauke izbegla nazad, tamo odakle je i stigla: u veru.

Nije poverovala da su ameri šetali po Mesecu.

30.

Naši četvorougaoni prostori

Ostavivši svoje pivo na stolu četvororazredne pivnice, otišao je u njen osmorazredni toalet. U tesnoj četvorougaonoj prostoriji tiskali su se muškarci i morao je da stane u red kako bi stupio pred mokraćnim i vodenim kamencem obloženi oltar pisoara.

I posle belog i posle crnog vina pišamo podjednako belo - podigao je značajno svoj kažiprst jednog pijanog jutra glavni urednik. - Ergo: isplativije je dati pare za crno vino, pošto će nam od njega nešto i ostati.

Mokraća je nakon piva čista i providna. I nahrupljuje poput soda-vode iz sifona. Tek što se zakopčao već je osetio ništa manje obećavajući, sladostrasno-izdašni nagoveštaj narednog turnusa. No nije mogao duže da sanjari, pošto je jedan nestrpljivi lakat zadao požurujući udarac po njegovim bubrezima.

Iz poluslepog ogledala iznad labavoa na njega je gledao par čkiljećih, buljavih očiju. Pokušao je da se osmehne, ali njegove su se crte, sledstveno karakterističnoj koreografiji pijanstva, pomerale, te se zato radije manuo toga. I iz toga je vidljivo da pijan čovek ima dostojanstvo.

Vrativši se, nezadovoljno je konstatovao da za njegovim stolom ne sedi niko, da je dopola ispijeno pivo netaknuto. Bio je ganut. U Evropi, koju (posredstvom novca) odabrani pohode, to je prirodno. Ovde, u četvororazrednom lokalu, od strane četvororazrednih gostiju učinjeni gest te vrste predstavlja paradno ispoljavanje najdubljeg humanizma i uzajamnog poštovanja.

Ovi ovde unaokolo su sve sami slobodni ljudi, bez balasta obligatno dobre reputacije i probranih manira. Sada je već i on slobodan čovek. Nezaposleni. (Vođenje rubrike nije smatrao poslom iz dva razloga: 1. Uživao je. 2: Iz toga se nije moglo živeti. Da li je i Nikola Nikoli sebe smatrao nezaposlenim?) Mogao bi slobodno da baza po ulicama, trgovima, okolnim šumama, a on ipak najradije čuči u svojoj sobi ili u pivnici.

Zaista, zašto se u našim iz beskrajnog fizičkog prostora oslobođenim četvorougaonim prostorima osećamo sigurnim? S vremena na vreme izmigoljimo se na trgove nesigurnih obrisa, na beskrajne ulice, ali istinski smo opušteni samo onda ako je za nama škljocnula brava na vratima. Spuštamo tašnu, kaput i uzdišemo sa olakšanjem.

I zašto su baš četvorougaoni, mada bi mogli da budu i trougaoni, šestougaoni, a nedaj bože čak i kružni?

Porodilište.

Zabavište.

Škola.

Kuća.

Radno mesto.

Mrtvački sanduk.

Ko je odlučio tako, kada i zašto?

31.

Kinčem

Kinčem je u svetu čuveni trkački konj, najveći ponos mađarskog konjogojstva. Tokom četvorogodišnje trkačke karijerepožnjeo je 54 pobede i nijednom ga nisu porazili. Nad svim svojim rivalima nije trijumfovao samo u Mađarskoj, već i u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Kinčem je bio takav primer istrajnosti, očeličenosti i izdržljivosti kakav se nije pojavio ni pre, a ni posle toga.

Drugim rečima: jedan istinski profesionalac, koji je znao da svoj božiji dar ne može da traći na društvenu promociju, nemoralno bančenje, gozbe i zabavu do zore. Ni svoj portret niti pak nedvojbeno impozantni lik nikada nije pozajmio nikakvoj reklami, premda je bio načisto sa njenom sinekuralnom suštinom. Uzalud ga je u iskušenje dovodila armija stručnjaka za marketing iz mnogih kompanija za prodaju hamburgera i proizvodnju automobila. On nije bio spreman da u sportu pribavljenu slavu razmeni za sitniš. Prema svedočenjima njegovih savremenika, nikada se nije susreo sa Franjom Josifom, te tako nije poprimio dimenzije konzula ili ministra za saobraćaj, mada je prema mišljenju mnogih - usled svog principijelnog stava - bio pogodniji za ta mesta od većine političara koji su te položaje zauzimali.

Kinčem se oždrebio u tapiosentmartonskoj ergeli Ernea Blaškoviča 17. marta 1874.

Njegov otac, Kambuskan, i njegova majka, Vodena nimfa, koje je tokom jedne engleske turneje progutala fabrika salama, oprostili su se od ovozemaljskog bitisanja tako što su u svome potomku, koji je izrastao u najboljeg trkačkog konja Panonije, videli ostvarenje svih svojih snova.

Osvojio je, između ostalog, Austrijski derbi, Veliku nagradu Baden-Badena (opetovano), Gudvud kup u Engleskoj i Veliku nagradu Dovila (u Francuskoj).

Svoju karijeru okončao je 1880. i dospeo u ergelu.

U spomen na njega, generacije poštovalaca kasnije su mu podigle spomenik i po njemu nazvale tapiosentmartonski manjež.

Činjenica je da je dobar menadžment već tada puno značio i na tom planu on za mnogo toga može da zahvali inteligentnom i spram njega sa valjanim osećajem za davanje imena raspolažućem Blaškoviču. Njegov potonji trkački sadrug, uistinu nadareni, ali danas nepoznati Pardon, već nije bio te sreće. I njegov vlasnik, baron Herman Kenigsvarter, najpre mu je, naime, prononsirao dolično ime Petefi, i tek kada je štampa to ime proglasila blasfemijom, dao mu je novo, za oprost moleće ime. No tada je već bilo kasno. Onome ko izgubi naklonost štampe ne preostaje ništa drugo do da čeka da ga prekriju nevidljiva, ali gusto pljušteća peščana zrnca zaborava.

Što jeste - jeste: ime Kinčem i danas se pominje u javnosti, dok je Blaškoviča - baš kao i barona Kenigsvartera - do danas zaboravio svako. To je, očigledno - bili oni talenti ili levaci - sudbina sivih eminencija.

32.

Noćna patrola

- Volim suton - mrmljao je pred sebe sa slatkastom tugom u glasu i blenuo u posredstvom oproštajnih Heliosovih zraka krvavo crveno obojene krovove. No da li je to suton, ili baš suprotno: zora? Čulna opsena dvaju jednojajčanih blizanaca bila je tokom par trenutaka toliko savršena, da nije mogao naprečac da odluči koje od to dvoje vide pred sobom.

Potom je s početka bleda svetlost gvirave ulične lampe u sučeličnom prozorskom okviru poprimila sve jače obrise, sve dok je konačno iz svih pravaca preteće nahrupljujuća tama nije pritesnila u uzan prsten.

Kao na Rembrantovoj Noćnoj patroli.

Kakva to patrola može biti ova koju obavlja ovolika gomila i šta na levoj strani slike traži tako jarko osvetljena devojčica između naoružanih ljudi, koji suprotno blagim izazima njihovih lica ostavljaju utisak ljutitosti? Obuzeo ga je tegoban osećaj tada kada ju je prvi put video u amsterdamskom Rijksmuzeju. Kao da iz tamne šume kopalja u pozadini neprekidno nahrupljuju ljudi i prete slomom celokupnoj kompoziciji. Ruka mu je nehotično krenula ka devojčici, kao da želi da je spase ispod nogu vojnika. Kadri su još i da izgaze tog anđelka.

Rembranta - mada su ga u početku zatrpavali narudžbinama - zapravo nisu primili k srcu veoma moćni, no prevashodno prebogati trgovci holandske republike. Njihov ukus bi zahtevao koloritne, impozantne slike, ali sa majstorove četkice boje su se na čudan način uvek osipale, te se na njegova platna umesto veličanstvenosti naselila dramatika. I ko bi sad bio lud da za sopstveni novac sebi kupi teskobu?

Tako je maestro ostao nekako izopšten, što u slučaju slikara predstavlja direktno srodstvo sa bankrotom.

Svetlost ulične lampe pala mu je na obraz, dok su se predmeti oko njega pretopili u bezobličnu masu.

Uzdrhtao je.

Požurio je do prozora i navukao zavesu na crno lice Panonije. U povratku je na trenutak zastao ispred računara, potom je odmahnuo i uključio televizor.

Jedna noćna stanica emitovala je porno-filmove.

- Volim noć - mrmljao je i dugmetom "sleep" na daljinskom upravljaču aktivirao program za uspavljivanje.

U snu je u jednoj sobi vodio ljubav sa Evom Kiralj i Margitom, a prvi grupni seks u njegovom životu je pohotljivom radošću ispunjavao njegove aktere.

< Miloš Latinović: Jutro na licu Panonije | Miloš Latinović: Janusovo drugo lice >