Priče sa Makropolja
IV. serija, 1. tok

Ištvan Besedeš
Zimovnik

"Mornar - ne dospeva na brod -

tetura se kroz snežne oluje."

(A. Blok)

Kada su se ocrtale konture keja, u meni se pojača neki loš predosećaj. A čim se ispostavilo da je mrak noći najgušći baš iznad gradskih svetala, ja reših da se nipošto ne primaknem mostiću. Posle me je nekako ipak ponelo uzbuđenje mojih raspojasanih drugova, te s njima pređoh preko daske i dohvatih se tla, i evo nas kako se spotičemo i približavamo snegom prekrivenom gradu, gegajući se vodnjikavim, razgaženim tragom, duž neke praznično nakićene ulice. Cilj pred sobom jedino ja nisam video, tako da sam dospeo najdalje, i izronio na drugi kraj grada, da bih bacio jedan pogled na prazan, mračan kopneni beskraj, i smesta krenuo natrag.

Nakon što su se prodavnice zatvorile, ulica se ispraznila, i praznični metež se preselio iza prozora stambenih zgrada. Bazao sam u svojoj crnoj uniformi, kao nekakva senka izgubljena između iznutra osvetljenih smetova snega. Poput zaostale sene sretnih ljudi, išao sam od kuće do kuće, i trupkajući u mestu ispred ponekog prozora, zamišljao da zavirujem u neke svoje uporedne živote, koje - pošto sam već godinama na moru - drugi žive umesto mene. Skoro da sam izgubio strpljenje, dok su ti drugi kusali moju prazničnu večeru, raspakivali moje poklone ispod jelke, podizali uvis moju decu i privijali uz sebe moje voljene supruge. Spopade me pravi bes što su moje mesto zauzeli debeljuškasti, mekušni nitkovi sa svojim prslucima i štucovanim brkovima, poželeh da oborim njihove samovare, da zapalim svu tu skalameriju, da spržim grad mojih uporednih života, i otarasim se svih poklona, što su mi ih Bog i ljudi namenili, sveg tog mog života u zimovniku. Zaželeo sam da naprasno zamre blještavilo prozora, da kad svane, ne bi imalo u šta da se ogleda more stramputica. Ili da se obesim. Prelom vratnog pršljena bi sasvim izvesno prekinuo ovo mučno sećanje na nepostojeće.

Prošlo je nekoliko sati, možda je već bilo i iza ponoći, kada sam došao k sebi. Usta su mi bila širom otvorena. Na svu sreću u maloj krčmi je vladala dobrostiva polutama, jedinu senku je bacao treptavi plamen petrolejke. Po okolnim stolovima behu poslagane izokrenute stolice. Mornari su se već odmarali po drvenim krevetima potpalublja. Ubrzo sam shvatio u kakvoj me je nepodobnoj pozi zatekla omamljenost. Utrnuo od otrova žestokih pića, postao sam sličan trulom drvenom kipu ili šipu nekog starog, isušenog pristaništa, sa gnjilom omčom oko vrata. Donja vilica mi je ostala nepomična. Iščašenu glavu sam delimično ispravio i pretražio jezikom, da je posetioci krčme nisu možda koristili kao pepeljaru, jer igrali su bilijar pored mog stola (zapravo ih nisam video, jedino sam čuo zveckanje karambola kad bih sklopio oči). To ne bi bilo ono najgore što je moglo da me snađe. Mogla bi mi iz usta viriti krpa za čizmu, štrokava čipka ili prazna čaura... Ne bih primetio ni da su mi pokrali srebrne zube, ni srce da su mi iščupali kroz širom razjapljena usta.

Ispustih čašu i iskrivljene glave, sa krikom zatomljenim u ustima, izađoh na ulicu i oteturah se prema doku. Cvokotao sam od mraza, jedva sam uspeo da se održim na nogama po neravnom ledu. Vetar je vitlao sitne pahuljice. Da se nisu topile, zatrpale bi mi razjapljena usta. Jedva sam uspevao da gutam sok istopljenog snega, nešto je i iscurilo. Samo da me ne gledaju ponoćni šetači. Kao da su pripadali nekoj drugoj, vanzemaljskoj rasi. Njihov smeh je dopirao tako daleko. Nisam mogao da pojmim, da li to meni nedostaje ono, što njih čini drugačijim, ili su oni nekom zaslugom stekli taj višak. Išli su sa klizaljkama pod pazuhom. A brod sam bezuspešno tražio. Vez je bio prazan, samo je morska površina oko njega vrvela od života. Nisam imao drugog izbora: spustio sam se niz daščane stepenice, i sitnim koracima krenuo za lađom. Kao po hrapavom nepcu mrtvog džinovskog psa, zabatrgao sam prema nerazlučivom, crnom ždrelu. Ostadoh i bez posla i bez prenoćišta. Obruč klizača se, međutim, obazrivo raskrilio preda mnom. Davali su prolaz stranom čoveku širom otvorenih usta koji je ledom, među šaramasnežnih vrtloga, krenuo tragom svoje odbegle melodije. Možda je na otvorenom moru brod ponovo bacio sidro, i sa njega dopire ovamo jedvačujni zvuk harmonike.

| David Albahari: Umorna čigra >