Priče sa Makropolja
IV. serija, 2. tok

David Albahari
Umorna čigra

Išao sam, išao, a kada sam se okrenuo, nisam mogao da poverujem svojim očima - sve je iščezlo, i klizači, i šetači, i lučka svetla, i obrisi gradskih kuća. Sve što sam video, i ispred i iza sebe, bio je mrak. Možda bi ipak, pomislio sam, bilo bolje da se vratim, jer ko zna gde se led završava, i samo bi mi još trebalo da upadnem u ledenu vodu i pretvorim se u santu. Ipak sam odlučio da nastavim dalje, pravo u crno ždrelo, bez obzira na posledice. A i bio sam uveren da onaj zvuk, koji možda i nije poticao iz meha harmonike, postaje sve glasniji. Čak mi se u jednom času učinilo da čujem glasove koji su pevali, gotovo da sam razaznao reči pesme o devojci koja u podnožju brda čeka svog mornara, ali onda se vetar razbesneo, mada ni pre toga nije bio nežan, i pahulje su se pretvorile u beli zastor koji me je obavijao sa svih strana. Zatvorio sam oči, jer bilo je sasvim svejedno da li gledam ili ne, i tako, žmureći, probijao sam se kroz sneg koji mi je već dosezao do kolena, pa čak, na nekim mestima, i do kukova. Obrazi su mi brideli od hladnoće, prsti ukočeno visili kao ledenice sa jarbola, mišići drhtali i pretili da otkažu poslušnost, ali primoravao sam sebe da idem dalje, jer sam znao šta donosi san koji se, uz fijuke vetra, udvarao mojim kapcima. A onda sam, već posve iscrpljen, udario čelom u neku tvrdu prepreku i, delom od iznenađenja ali i od nemoći, stropoštao sam se u sneg.

Prvo sam, naravno, pomislio na brod, odnosno, na krmu ili bok, okovane ledom, i pogled mi je već krenuo nagore, prema ogradi, odakle bi, kao odgovor na moje povike, trebalo da slete lestvice upletene od konopljinih vlakana. Potom sam shvatio da preda mnom ne stoji brod, već da sam naleteo na zatvorena vrata. Uspravio sam se na kolena, dotakao bravu, opipao ragastov. Bila su to doista vrata, napravljena, po svemu sudeći, od dobre hrastovine, čak su u vrhu imala prozorčić kroz koji je domaćin mogao da osmotri posetioce. Nisam se ni upitao šta vrata rade na zaleđenom moru, već sam odmah pokucao. Tamo gde postoje vrata, tamo postoji i ognjište, ili bar nada u prisustvo vatre, a ako mi je tada nešto bilo potrebno, onda je to bila toplota. I malo ruma, razume se, mada ne bih odbio ni tanjir vruće supe ili, u najgorem slučaju, šolju čaja, makar i bez mleka.

Strpljivo sam čekao, tresući se od hladnoće, pa sam, kada sam uvideo da niko ne dolazi, zakucao ponovo. Ponovo ništa. Posle toga počeo sam da udaram i rukama i nogama, potom da se derem iz sveg grla. Iza mojih leđa, slutio sam ali nisam se okretao, mećava je popuštala, vetar je jenjavao, led prestajao da škripi a oblaci počinjali da se razilaze. U jednom trenu povećane tišine, kada sam posle nekoliko snažnih udaraca približio uvo ključaonici, učinilo mi se da čujem korake koji su dopirali iz daljine, a onda se doista na prozorčetu u vrhu vrata pokaza jedno sjajno oko. Pogledalo je levo-desno, potom pravo u mene, a zatim je iščezlo. Dugo se nije ništa čulo, i već sam se spremao ponovo da vičem i nasrćem na vrata kada do mene dopre džangrljanje ključa u bravi. Vrata su škripnula ali se nisu pomerila, i ko zna, možda bih se tada okrenuo i otišao, da nisam začuo tihi glas koji me je iznutra podsticao da se naslonim na vrata i gurnem ih svom snagom. To sam i učinio. Vrata su se u prvi mah odupirala mom pritisku, a onda su naglo popustila i ja se, nošen svojom snagom, preturih preko praga. Kada su mi se malo posle oči privikle na treperavu svetlost petrolejske lampe, ugledao sam devojčicu. Nije mogla da ima više od devet godina, premda u to nisam mogao da budem siguran, jer ništa nije toliko varljivo kao senke na ženskom licu. Devojčica se sagnula da bi me bolje pogledala, potom se zakikotala i brzo prstima pritisla usne, ali je i pored toga do mene dospeo mirišljavi trag njenog daha. Ako me, posle toliko sati provedenih na zaleđenoj pučini, čulo mirisa nije varalo, nedavno je jela jagode.

"Što se smeješ?" upitah prividno ljutim glasom. I dalje sam ležao na podu, izvaljen na leđa.

"Smešan si mi u toj crnoj odeći", reče devojčica. "A još mi je smešnije kako si proleteo kroz vrata i stropoštao se na pod."

"Nije lepo", rekoh, "smejati se tuđoj nesreći."

Devojčica se smesta uozbiljila, čučnula i dotakla mi nadlanicu. "Izvini", promrmlja, i mogao bih se zakleti - samo da nije tih treperavih senki - da su joj se u uglovima očiju pojavile suze. "Trebalo je", nastavi devojčica, "prvo da te pitam odakle ti ovde, koja je te je nevolja ovamo poterala?"

Oklevao sam s odgovorom, ali postojao je samo jedan način da se to kaže. "Izgubio sam brod", rekoh napokon.

Devojčici se raširiše oči. "Šta si izgubio?"

"Brod", rekoh. "Pobegao mi je brod i sad ga tražim."

Devojčica ponovo pokuša da priguši smeh prstima, ali nije uspela. Pala je na leđa, toliko se smejala, i još se pritom udarala po butinama i povremeno pljeskala, podižući ruke visoko iznad glave.

"Šta je sad smešno?" upitah kada se naposletku smirila, obrisala oči i povukla rub haljine preko kolena.

"Uvek je smešno", reče ona ozbiljnim glasom, "kada neko traži brod u pustinji."

Sada je bio moj red da se nasmejem, mada je moj smeh više ličio na zaludno kevtanje. "U pustinji," ponovih, "u kakvoj pustinji? O čemu ti pričaš?"

"Ako mi ne veruješ", reče devojčica i uspravi se, "možeš sam da se uveriš."

Prišla je prozoru i razmakla zavese. I stvarno, dokle god je pogled mogao da dopre, a dopirao je daleko, video se samo pesak. Nigde ni palme ni kamile. Jedino je sa golog neba pržilo sunce i, sudeći po svemu, nije skoro nameravalo da prestane.

Okrenuh se oko sebe, poput kakve umorne čigre, ne bih li ugledao vrata kroz koja sam se nedavno ukotrljao u ovu sobu, međutim, nigde nisam mogao da ih nađem. Video sam baricu, po svemu sudeći od snega s moje odeće i dubokih čizama, ali tamo gde bi, na osnovu zdravog rasuđivanja, trebalo da se nalaze vrata, i to još onako velika i od debele hrastovine, visilo je ogledalo.

< Ištvan Besedeš: Zimovnik | Ištvan Besedeš: Objašnjenje za mrak >