Priče sa Makropolja
IV. serija, 4. tok

David Albahari
Ljut na brodare

Kada sam izvukao ruku, među prstima sam držao pomorandžu. Stvoritelj me je ipak čuo ili, još tačnije, napokon mi odgovorio na sva moja pitanja. Zagrizao sam pomorandžu i gorčina njene kore sjuri mi se u grlo. U tom trenutku, dok sam stiskao zube, setih se jedne stare pesme iz mog rodnog kraja. Na obali reke, pevalo se u toj pesmi, čobančica čuva ovce i čeka da joj se dragi vrati iz grada. U međuvremenu, iznenada, kako je to bivalo u mom kraju, naiđe oluja, padne grdna kiša i reka nabuja. Kada njen dragi stigne na naspramnu obalu, reka je mutna i visoka, i nijedan čamdžija neće da se otisne preko talasa. Čobančica maše s druge strane, ovce bleje, i njen dragi, ljut na brodare, zakorači u reku i krene prema njoj. Nije daleko odmakao kada ga dohvate jake vodene struje i odvuku među virove. Njegova glava se još dva-tri puta pojavi na površini, potom nestane. Svi čekaju, naprežu oči, ali uzalud. Čobančica se vrati kući, smesti ovce u tor, i onda se obesi o krušku. Sutradan njenog dragana nađu u plićaku, i sahrane ih zajedno na brdu iznad reke, tamo gde se uvek na nebu, posle kiše, vidi duga.

I tako, mljackao sam i sisao pomorandžu, i pitao se zašto mi u toj pustoši peščanog sata na pamet padaju tako turobni stihovi. Kao da mi nije dosta moje nevolje! Kao da ne moram da strepim od pomisli da svakog trena neko može da okrene peščanik i tako ponovo pokrene lavinu propadanja! A najgore od svega, pomislio sam, jeste to što će tada sitna zrnca vremena možda meriti period neophodan da se skuva rovito jaje. Ničeg uzvišenog neće biti u tome, i još ću morati da pazim da mi šahovska tabla ne sleti na glavu, da mi se kraljica ne zabode u oko ili kralj u obraz. Besno sam bacio isisanu pomorandžu i zagnjurio lice u dlanove.

Tada mi neko dodirnu rame. Osvrnuh se i ugledah beduina. "Jesi li ti ovo bacio?" pitao je strogim glasom. Spustih pogled i u ruci mu ugledah onu moju pomorandžu, usahlu kao izduvani fudbal. Drugu ruku je držao za leđima, i lako sam mogao da zamislim da u njoj drži glatku sablju ili bodež sa izuvijanim vrhom. Pogledao sam levo, pogledao sam desno: nigde nikoga. Nije vredelo da lažem. "Jesam", rekoh i padoh na kolena, spreman da se rastanem od života. Dok sam se spuštao, primetih da na tlu nema moje senke, a to je moglo da znači samo tri stvari: ili da je tačno podne, ili da je nebo pokriveno oblacima, ili da na nebu uopšte nema sunca. Mogao sam da upitam beduina, ali nešto mi je govorilo da je bolje da ćutim. I tako sam nemo klečao, pognute glave, piljio u beduinove čizme i čekao da svemu dođe kraj.

"A ta čobančica", upita beduin, "zar je morala da se ubije?"

Podigoh glavu i zagledah mu se u crne oči. "Tako je u mom kraju", rekoh, "niko nikome ne prašta, ni živ mrtvom a ni mrtav živom."

"A ovce", reče beduin, "šta je s njima?"

"Ovce su i dalje u toru", rekoh. "Hrani ih komšija."

"Ima li jagnjadi?"

"Ima."

"Ako sada pođeš", reče beduin, "za koliko bi mogao da se vratiš s dva jagnjeta?"

"Za tri dana", rekoh. Ne znam, doduše, zašto sam se odlučio za tri dana; mogao sam da kažem "šest" ili "jedanaest" ili "četrdeset" ili bilo koji drugi broj, s obzirom da uopšte nisam mogao da predvidim koliko dana hoda je moj stari kraj udaljen od pustinje.

"Hajde, onda", reče beduin, "kreni." I pruži ruku koju je do tada držao za leđima, a u njoj, umesto vitke sablje, ugledah mešinu punu vode.

I tako, s mešinom u rukama, s košuljom vezanom oko glave, da bi se bar malo zaštitio od sunca, ispucalih usana i žmirkajući, krenuh pravo preko dina, samouvereno, kao da sam znao gde idem.

< Ištvan Besedeš: Objašnjenje za mrak | Ištvan Besedeš: Čime se nastavlja tamo gore? >