Priče sa Makropolja
IV. serija, 3. tok

Ištvan Besedeš
Objašnjenje za mrak

Ali ogledalo nije odražavala sliku koju sam očekivao. U njemu su iza mojih leđa štrčale olupine brodova. Sve do horizonta - ogromni tankeri, izrešetane krstarice i, u izmagličastoj daljini, propeti rep podmornice, ponad ropotarnice morskih dubina. Razbarušena kosa mi je smetala da jasno vidim, i kad sam se u trenu instinktivno povukao u stranu, pogled mi je iskliznuo iz slike. Tad sam primetio, kako su se zidovi - među koje sam koliko maločas bio pušten - već zaljuljali i počeli da ruše, kao da su od peska, mada je okvir još uvek nepomično stajao. Video sam i male trgovačke brodove u ogledalu, među njima i kineske lađe, s jedrilicama i motorima. Na jednoj od njih je ležao tovar, propisno vezan konopima i pokriven ponjavom, iz kojeg su ovde-onde izvirivale gajbe s jagodama - rumenim i tvrdim kao koral. Tik iznad olupina su, nepredvidivo klizeći, promicale raže, a jato lelujavih električnih jegulja me je podsetilo na treperav red prigradskih svetiljki. Skoro da poverujem da je to grad smrti, svakako neko mesto koje je lišeno života. U svakom slučaju, za mene je tamo i tada sve bilo ravno nizu uspavanih ulica, čiji su stanovnici, koji su još koliko sinoć pažljivo ugasili žiške, sada ugljenisani ležali na svojim zamišljenim ležajevima. Iz crnih kao školjke, otvorenih usta izvirivali su zubi neprirodne biserne beline. Kažem, savršeno je svejedno, da li je gar ili mulj prekrivao taj vidik. Iznad svega, tamo gde bi u okviru ogledala trebalo da se vidi nebo, gde su moje oči tražile oblake i sunčev sjaj, u vertikalnom položaju su spavali kitovi, kao neki ugasli lampioni što vise s plafona plesne dvorane. Objašnjenje za mrak. Nakon toga mi u lice udari uzavreo vetar, koji je u prvom naletu podigao prašinu, te sam morao da odvratim pogled sa prevarnog amalgama.

- A što se tiče tebe, ako dobro vidim, ti si izgubila svoje more... - kazah pokrivajući lice rukavom i pokušavajući da se iskreno nasmejem. To je bilo više nalik suvom kevtanju, ali je imalo nekog učinka. Učinilo mi se da je zlobna aluzija postigla svoj cilj. Bilo je u tome nekog zluradog trijumfa, jer je moja izgubljena stvar, činilo se, po svojim razmerama mnogo manja od onoga što je mojoj sagovornici ponestalo.

- Zaboga, pa more može da stane u jedan običan bokal. Bolje misli na onog, koji je izgubio svoju žeđ - čuo sam njen glas, ali ni nalik na malopređašnji. Postao je nekako prozukao, i pun razočaranja. Sred vrtloga prašine, u svojoj lepršavoj halji, stajala je starmala ženica, tačnije usedelica. - Ionako nema smisla raspravljati o tome, šta gde nestaje, jer vreme ima duplo dno.

Vodenu baricu s mog kaputa do tada je već prosušio vetrom nošen pesak. Ponovo sam se okrenuo prema ogledalu, moje oči naviknute na more jedino su ovde videle mogućnost izlaza. Neka to bude prozor kajute, mislio sam, a ja - zatočenik utrobe jednog ogromnog broda. Sa čuđenjem sam zaključio da, dok sa vanjske strane traje mrak, sve gušći i gušći, kao u Marianskoj dubini - unutrašnja svetlost postaje sve blistavija, kao da sama naleže na zidove, da bi izjednačila pritisak ogromne količine vode. Sve je bilo kao u jednom ogromnom zapaljenom gusarskom brodu, čudo kako se još nije raspao, mislio sam, a teret mu je nemerljiv pesak s beskrajnog morskog dna, u stvari vrela zgura, a kormilar je neki nevidljivi, usamljeni bog, koji nema ni pojma o tome, da sam i ja tu prisutan, da sam mu se pridružio na ovom, za smrtnike nepojmljivom putovanju. Dovoljno je samo načiniti pukotinu na staklu, da bi jači pritisak provalio, i da bi slana voda ponovo osvojila svoje isušeno korito.

- Viđao sam ja već takve jeftine mađioničarske ladice - promucao sam više da bih sebe ohrabrio.

Bio sam već zašao u izvesne godine, i sve češće sam želeo da popričam sa Stvoriteljem. To poželeh i ovoga puta. Sve više sam žudeo za svemoćnim odgovorima, a pošto nisam mogao više da čekam na njih, počeo sam ih sve češće sam formulisati - kao kad neko igra partiju šaha sam sa sobom i, iako se jako trudi da jasno razdvoji uloge, čim postane pobednik, doživi i poraz. Nisam imao drugog načina da bih negirao ono, što je potrvrđivalo iskustvo celog jednog života. Inače bi se svi zaključci svodili na zaludnost svakog zavaravanja i maskiranja, na nemogućnost bekstva od trena, u kome će me smrt pre ili kasnije presresti na putu.

- Tog mađioničara, međutim, još nisam video - rekao sam devojci, za koju sam mislio da još uvek stoji iza mojih leđa, kao što to pokazivalo ogledalo: iskoristivši što sam bio okrenut na drugu stranu, ona krišom prinese usnama jednu jagodu. Ali kad sam se okrenuo, nikog nisam našao na tom mestu, ko zna od kada sam pričao sam sebi. Pre nego što je ogledalo, a u ogledalu Mariansku dubinu i moje pobledelo lice, konačno progutao kovitlavi pesak - a to je bilo ravno izlivanju čaše s vodom - na poslednjoj slici još se pojavila devojka, činilo se kao da maše iznad tovara jagoda, dok joj se kosa lelujala kao morska trava. Istina, na sebi više nija imala haljetak - ostavila ga je verovatno uredno složen na meni nepoznatoj obali - i, ovako gola, više je ličila na nekog dečaka.

Mada sam bio siguran da se razgovor sa Bogom ne može odvijati u sadašnjem vremenu, ovaj slučaj me je u izvesnoj meri pokolebao. U stvari, ostao sam pri ubeđenju da Stvoritelj u trenutku našeg uvek mogućeg susreta, može biti samo muškarac, i da će mi se - pošto je za razumevanje jedne jedine njegove reči poteban čitav jedan životni vek - kad dođe vreme za to, obratiti u liku muškog deteta. Zaigranog na otpadu prepunom oštrih predmeta. Na deponiji nekorisne starudije oblivene zlatom. Ono je to koje baca zlatnu boju na krš, koji sačinjavaju otpaci mog života, odnosno života sličnih mom, koji spaljuju sve iza sebe, i koji uvek ostaju u tami. A da taj polovni raj mora biti osvetljen suncem - tu nije bilo nikakve sumnje. U ovoj po mnogo čemu manjkavoj, nemuštoj, ili u pauzama između reči beskrajnoj konverzaciji, ne znam ni sam, možda bi se sunčev sjaj koristio kao najčešći odgovor, a eventualno bi se moglo uzeti u obzir i njihanje jedne krošnje, takve krošnje koja je već ljuljala ljuljašku. Stotine izrečenih "da", stotine "ne", i svih desethiljada puta izrečenih "možda" ne bi se moglo takmičiti s tim odgovorom.

Tonuo sam u pesak, koji se sve brže levkasto kovitlao, da bi me napokon usisao u sebe, kao kad pauka proguta bunar koji je sam iskopao. Oči i usta su mi se opet napunila krckavom prašinom, i zbog toga nisam mogao ništa da vidim, samo sam klizio postrance, kao da ponovo klizim po ledu. To spuštanje se činilo beskrajnim. U pojedinim trenucima se činilo da se to klizalište, glatko kao staklo, i ne spušta, nego da je skoro vodoravno, da je to ispravljena zemljina kugla, i da će me oluja, ako ne uspem da se uhvatim za nešto, odneti do ruba, koji se već naslućuje iza vidika, i da će me gurnuti u vasionu. Buka oluje se stišala tak kad sam neočekivano meko sleteo u ogromnu peskarnicu. Kad sam bolje pogledao, postalo mi je jasno da sam pao iz, trenutno, gornje posude džinovskog peščanog sata u donju. Kroz stakleni zid plavilo se nebo, a iz zjapa zenita sve tanje je isticalo vreme. Nije mi više sipkalo na glavu, zahvatio ga je vetar, pridržali oblaci. Na kraju se, čudesno zaošijana, bez težine, kao neko suvo lišće, u pesak spustila šahovska tabla. Bilo je vreme da se ponovo nešto pita. Uvukao sam ruku u blistavu prašinu. Kao neko u potrazi za figurama.

< David Albahari: Umorna čigra | David Albahari: Ljut na brodare >