Gilbert Keith Chesterton
O ležanju u krevetu

 Ležanje u krevetu bilo bi skoro savršen doživljaj, kada bi čovek imao i dovoljno dugačku olovku u boji da njom crta po plafonu. Ali najčešće je nema pri ruci. Lično mislim da može da je zameni četka uz nekoliko kofa farbe. Doduše, dok bismo, poletno zamahujući četkom, nanosili boju, ona bi verovatno obilno curila na nas, nalik čudesnoj obojenoj kiši, što bi imalo i svoje loše strane. Bojim se da nam preostaje samo još crtež u crno-beloj tehnici. Tavanica nam odlično može poslužiti za to; uzgred, za šta drugo bi se ona i mogla upotrebiti?

Da nije lepog iskustva sa ležanjem u krevetu, to verovatno nikada ne bih otkrio. Godinama tražim prazna mesta po savremenim zdanjima – koja bi bila zgodna za crtanje. Papir je isuviše mali za alegorijske teme. Kao što bi rekao Sirano de Beržerak “Il me faut des géants” (“Potrebni su mi džinovi”). I nigde, ni u jednoj odaji, ništa nisam pronalazio. Nailazio sam na beskrajne šablone i mnoštvo stvarčica koje bi se isprečile između mene i mojih želja. Ispitivao sam zidove, i na svoje razočarenje uvek nailazio na tapete, a one su nezanimljivog dizajna i očajno liče jedna na drugu. Ne shvatam zašto je neki proizvoljan simbol (očigledno bez ikakvog religijskog ili filozofskog značenja) rasut preko svih tih zidova, poput boginja. Mora da se u Bibliji misli na tapete kad se kaže ”ne govorite mnogo kao neznabošci” (ne ponavljajte sve jedno te isto; prim.prev.). Po mom mišljenju i orijentalni ćilim predstavlja mnoštvo boja bez nekog posebnog značenja, poput same turske imperije ili poslastice koja se zove ‘turski ushit' (ratluk). Ne znam tačno šta je ‘turski ushit' ali pretpostavljam da se radi o masakru Makedonaca. Rečju, kuda god bih stizao, stežući u ruci olovku ili pemzlu, video sam da su me na neobjašnjiv način već preduhitrili, a zidove, navlake i zavese pokvarili svojim nakaradnim, vulgarnim crtežima.

. . . . .

I tako, nisam znao na čemu da crtam, sve dok nisam stao da se izležavam u krevetu. Tek tada je pukla preda mnom belina neba – prostrana, čista, neumrljana, simbol rajske čistote i slobode. Ali avaj! kao i sva nebesa, i ovo je bilo nedostižno, a delovalo je surovije i udaljenije čak i od nebeskog plavetnila što se videlo kroz prozor. Moja ideja da slikam po njemu dugačkom pemzlom bila je obeshrabrena – nije važno ko je to učinio, radi se o osobi lišenoj svih političkih prava. Spreman na kompromis, predložio sam da se drveno držalo pemzle stavi u kuhinjski štednjak i tako pretvori u ćumur; ali ni to nije uslišeno. Ostajem pri uverenju da je upravo mojoj sabraći po izležavanju palo na pamet ukrašavanje plafona dvoraca i svodova katedrala razlepršanim palim anđelima i pobedonosnim bogovima. Siguran sam da se Mikelanđelo, tek upražnjavajući taj prastari i časni običaj, dosetio da na svodove Sistinske kapele prenese božansku dramu koja se mogla odigrati samo na nebesima.

Danas se prema ležanju u krevetu zauzima licemeran i nezdrav stav. Mnogo je danas znakova dekadencije, ali je jedan najopasniji: bakćemo se sitnim i nebitnim stvarima u našem ponašanju, zaboravljajući na one velike i važne, na večite obaveze i pravila tragičnog ljudskog morala. Današnje bujanje trećestepenih zabrana daleko je gore od slabljenja onih prvostepenih. Tako se, na primer, optužba za loš ukus smatra strašnijom od optužbe za loše vladanje. Čistunstvo više nije posledica pravednosti, ono je došlo u prvi plan, dok pravednost više nije na ceni. Pisac pozorišnih komada može da napada brak kolko mu volja, samo ako ne dira u manire visokog sveta; upoznao sam ibzenovske pesimiste koji su se gnušali piva, ali nisu imali ništa protiv cijanovodonične kiseline. Ovo je posebno upadljivo u oblasti pomodnih higijenskih stremljenja; uključujući tu i boravak u krevetu. Umesto da rano ustajanje smatraju prilagođavanjem ili ličnim izborom, mnogi su počeli da gledaju na njega kao na stvar vrhunskog morala. Po sredi je pak obična praktična mudrost: u ranom ustajanju nema ničeg dobrog i pravednog, baš kao što u dugom izležavanju nema ničeg lošeg i grešnog.

Tvrdice su ti koji jutrom rano ustaju, a provalnici, koliko sam obavešten, ustaju i noć ranije. U stvari, društveni principi i ideali treba da budu nepromenljivi, čvrsti i utvrđeni, a sitni svakodnevni postupci mogu biti slobodni, gipki i stvaralački. Kod nas je obrnuto: naši pogledi na svet neprestano se menjaju, ali doručak nam ostaje nepromenjen. Više bih voleo da ljudi imaju snažne i ukorenjene zamisli, a što se tiče doručka, neka ga ponekad imaju u bašti, nekad u krevetu, pa i na krovu ili na vrhu drveta. Neka raspravljaju o osnovnim principima, ali neka to čine u postelji, u čamcu ili balonu. Uznemirujući porast lepog vaspitanja znači da su suviše naglašene vrline koje postoje na osnovu pukog običaja. U isto vreme zaboravljamo na one druge, koje neće uvesti ni ukinuti nikakva moda, na iznenadne i sjajne vrline, kao što je to pravo saosećanje ili duboka iskrenost. A ako nam upravo oni iznenada ustrebaju, gde da ih potražimo?

Čovek se može navići da ustaje u pet sati izjutra. Ali teško da će se navići da ga spaljuju zbog njegovih ubeđenja; prvi takav pokušaj obično je i fatalan. Obratimo malo više pažnje na to, da li smo spremni na čin iznenadne hrabrosti. Možda ću, kad ustanem iz kreveta, učiniti nešto nezamislivo i nerazumno lepo?

Moram ovde ipak upozoriti početnike u proučavanju velike umetnosti ležanja u krevetu. Oni koji mogu svoj posao da obavljaju ležeći (recimo novinari), a još više oni čiji se posao ne može odvijati u krevetu (kao, na primer, lovci na kitove), ne treba da rečeno uzmu zdravo za gotovo. Ali nije u tome stvar. Oprez se sastoji u sledećem: ako zaista ležite u krevetu, neka to bude bez ikakvog razloga i opravdanja. Ne govorim, naravno, o ozbiljno bolesnima. Ako zdrav čovek leži u krevetu, pustite ga neka to čini bez ikakvog opravdanja - onda će iz postelje i ustati kao zdrav čovek. A ako to čini zbog nekog drugog higijenskog razloga, ako ima neko razumno objašnjenje, može ustati i kao hipohondar…

Preveo sa engleskog jezika
Milan Ramadanski