Asar Epelj
Mesec od mesinga

Pokućstvo i ukrasni predmeti brzo su gubili konture i rasplinjavali se u pomrčini naših tesnih sobičaka. Ionako mala rastojanja još su se više sažimala, i preobražavala u nešto zbrkano, nedostupno pogledu.

Smračivalo se. Posvuda je bila tišina. Ni meni ni bratu nije se pričalo, a nismo znali šta bismo dalje. Mogli smo, naravno, da uključimo svetlo, ali to bi nepovratno značilo kraj dana.

I tad začusmo nečije disanje. Činilo se, tik uz nas, mada je očito podalje neko disao.

Oslušnusmo. „Čuješ?“ Premrli smo od straha. Zagonetno disanje nije moglo da dolazi sa ulice – čak i kad bi neko stajao pored samog prozora, zvuk ne bi mogao prodreti kroz dvostruke kapke. Ni ja ni brat nismo se pretvarali – disanje smo čuli u isti mah. Znači, nije nam se pričinilo.

A u celoj kući, osim nas, nije bilo nikoga.

Bože, čega sve nema u ovom našem naselju...

Na primer, na neku devojčicu se mogla navrsti majka: „Zašto si počela tako čudno da hodaš? Đavo ne spava, i šta ćemo onda?“

A ona je počela tako da hoda, jer je krenula u baletsku školu.

Zvala se Malja. Prezime – Krasova. Zato su je prozvali Krisova, ili Krisa*. A ponekad su je zvali i „Čistunica“, na šta se Krisa nije odazivala, jer je to bio huliganski način da se kaže nešto ružno.

A sa baletskom školom evo kako je bilo. Na čas fiskulture došle su neke nafrakane žene, tu su se malo vrzmale, popričale: „ima poveću glavu“, „izdužiće se kad malo poodraste“, a onda su je pozvale da uči u Neglinoj ulici.

Tamo su pre časova svi morali da idu u svlačionicu, i dok su se devojčice presvlačile, postajalo je primetno da im se tela veoma razlikuju, a kod nekih se i menjaju iz dana u dan.

Mnogo toga je sada trebalo raditi drugačije nego pre. I što se tiče higijene. Obavezno svakodnevno pranje raznih mesta, inače se gunđa u svlačionici. Razredna će prva početi da njuška. „Koja nam je to danas prljavuša?“– reći će.

A u pređašnjoj školi mogla si da se pereš kad te je volja. Šta je koga briga.

U bašti njene mame na čvornovatoj višnji u proleće su se pojavljivale kapi žute smole. Ona ih je žvakala i nosila devojčicama u školu. Neka je primila, neka odbila, a jedna je zašaputala o nekakvoj „Kuprinovoj jami“, koju nije čitala – nigde nije našla knjigu – ali je želela da je pročita.

U to je je kod Krise počelo nešto neshvatljivo, i devojčice su joj krišom objasnile, da je u razredu tako već sa mnogima, i da treba podmetati nekakve krpice. Bojala se da kaže razrednoj, jer u tim slučajevima ne puštaju na časove, što je velika sramota. Ni mami se nije poverila, već je krpice krila ispod dušeka. Tog proleća nakupilo ih se već četiri.

I hodala je sada rastavljenih stopala. Tako su im rekle nastavnice. Još su rekle da treba što više opustiti ramena i ispružiti vrat, a leđa da ostanu prava kao oklagija. U početku je bilo teško ići na taj način, a posle je postalo čak i lakše, a zatim – ovako ili onako – postalo je svejedno.

„Kako to, bestidnice, ideš? Pazi samo da te ne siluju kao doktorovu ćerku! Svuku ti gaćice i to je sve! Devojčica s falinkom“.

Šta je mama podrazumevala pod tom falinkom, Krisa nije mogla znati. Poznato je da nema čoveka bez greške, a za slučaj sa doktorovom ćerkom je već bila čula.

Kada je Krisa dospela u baletsku školu, mama je prestala da obilazi deponije, a zašto ih je ranije obilazila, biće vam uskoro jasno.

–  Zašto sama okopavaš povrtnjak? Devojčica ti ne pomaže? – raspitivala se susetka, rodom iz Povoložja, dok su stajale u redu za petrolej.

–  Nije joj dozvoljeno. Uči za barelinu! – izgovarala se mama, dok su svi u redu dobro znali šta će s Maljkom dalje da bude.

Krisa se sada stidela svoje mame, i u školi je rekla da živi s bakom, koja je došla sa sela dok se roditelji ne vrate sa službenog puta.

Kada su na roditeljskom sastanku mami govorili „vaša unuka“, ona se nije bunila već je ćutke sedela, držeći ruke na kolenima. Pristala je na ćerkinu izmišljotinu i pokorno je izigravala baku.

Za to vreme Čistunica je, ne sasvim svesna novih pravila, učila kojekako. Zbog beskrajnog pešačenja, i saobraćajnih gužvi od kojih joj je bilo muka (baš joj se povraćalo), u valjenkama i kabanici, stizala je u školu sa zakašnjenjem, umornih nogu i ugruvanih slabina. S jeseni i u proleće, kada naše staze postaju neprohodne, batrgala se kroz žitko blato u posebno kupljenim glomaznim čizmama. Zbog kašnjenja i maltretiranja na putu, pa i zbog samog života u naselju i još uvek dečije pameti, naravno da su se ređali sve sami neuspesi.

Krisa je posle škole žurila da se što pre udalji iz Negline ulice i grada, plašeći se velikih uzloga, u kojima se – kao u pravim ogledalima – odražavala njena neugledna prilika. Beše mala, a zgrade oko nje onolike, ne kao u njihovom kraju, do kojeg treba putovati i putovati. Zato, dok je grabila nazad u našu skučenu četvrt, u svom kusom odelcu, Krisa beše tužna.

Kod kuće je pak postajala sasvim drugačija. Prestala je da srče čaj s tanjirića – mama joj je sada kuvala kafu iz zagasitog paketića, serviranu s limunom. Kriška limuna u mrkoj vodici prestala je da bude lepa i delovala je kao da je izvađena iz vedra s pomijama.

I još je zabadala viljušku u sredinu hleba i držala je iznad primusa. Hleb je počinjao da hrska i da se prijatno oseća na petrolej. Najnovije je stalno imala potrebu da gricka nešto ukusno.

Ili, recimo, pred njom je sto grama holandskog sira. Osušio se, prekrio masnim sjajem, sve kriške se izvitoperile. A ona ga jede fino, po propisu. Nožem i viljuškom, ispod čijeg se izlizanog srebra providi žućkasta podloga. Hleb lomi, i povremeno otpija kafu s limunom.

Ili, na primer, pred njom je uobičajena kaša. Krisa je razmazuje po tanjiru, popravlja krajeve, da bi se dobio pravilan krug, a onda, držeći viljušku u jednoj a nož u drugoj ruci, deli krug na odsečke, svaki struže viljuškom i stavlja u usta. I više ne mljacka.

I pihtije jede na fin način. Mada hladne, pihtije su jako ukusne. Mama ih kuva od kostiju i repova. Preko noći se skočanje i onda podrhtavaju na tanjiru, vrludaju i padaju, ko blesave, sa viljuške. I kako da ih onda progutaš? A kašiku ne smeš da upotrebiš. Zato je najbolje da odvojene zalogaje skidaš usnama pravo sa ivice tanjira.

Mada je zbunjena svom tom „finoćom“, mama se trudi da sve nabavi, objašnjavajući u redovima da „dete uči za barelinu “, dok svi klimaju glavom, kako da ne, videli smo mi te bareline! Mada niko ne samo što nije video nikakve bareline, već ako ćemo pravo, i malo šta drugo.

Zbog lošeg uspeha i slabog zalaganja, Krisu su opomenuli i zahtevali da se za vreme raspusta ne ugoji već da dodatno vežba.

Rešila je da to radi u venjaku, jer je jedino mesto u kući gde se moglo vežbati, sada zauzimalo zvono, koje se nije moglo pomeriti. Ona svakako nema snage za to, a mama je baš od njega i dobila pupčanu kilu.

Zvono je bilo veće čak i od visokog lonca u kome su se kuvale pihtije. Kad ga je, teško dišući, mama dovukla, tu ga je odmah i spustila na pod. Kuća se načisto zatresla. Nalik na pleteni kolač, zvono je ostalo da leži gde se zateklo, sa nekim čudnim pismenima po ivici. Da bi se taj ispupčeni tekst pročitao, trebalo bi zvono odići sa poda, a o tome, kako rekosmo, nije bilo govora, tako da, kada je mama kroz par dana oprala pod, Krisa klekne kraj zvona i, isturene zadnjice, poče da sriče kriva, kao nalepljena na testo, slova. Od mokrog patosa naježiše joj se noge. Pošto je skoro sve odgonetnula, ona glasno pročita „Livnica Vasilija Ivanova Malkina 1887. godina“.

Da čita, zgrčena na vlažnjikavom podu, još nekako je i mogla, ali za dodatno vežbanje, uz propisno dizanje nogu, nije bilo uslova. Nedostajalo je mesta. Noge su sada letele visoko i stalno zapinjale o nešto. Mama, kada je videla kako Maljka zabacuje iznad glave ispruženu kao štangla nogu, zbunjeno ali i skeptično kaza: „Vidi samo kako se bacaka!“ I dometnu: „Samo se ti meni čuvaj! Može svašta da se desi!“

Za dodatno vežbanje nije ostalo ništa drugo osim venjaka.

A venjak je čudna građevina. Šta on to predstavlja i zašto postoji – vredi se zamisliti. Ima on i neko italijansko ime, ali nije to za naše uši i navodi nas na ko zna kakve misli.

Kada bolje razmislimo, ove građevinice, kojih još ima po našim dvorištima, potiču od plemićkih majura. Potvrđeno! Čak su ušli i u knjige. Upravo iz knjiga i znamo da u blizini gospodskih palata uvek stoje venjaci, u kojima se pije čaj sa kiflicama i dvopekom. I da vlasnici majura redovno idu u šetnju s gostima. I onda udari kiša. I – svi trk u venjak. Da pričekaju. A ako je sunčan dan i ako im je pretoplo u elitnim toaletama, može se lepo posedeti u hladovini. Ili pred veče navratiti s tajanstvenom gospođicom pod ruku. Čuje se šapat i plahi dah. I poj slavuja pride. Navraćaju ovamo i radi pisanja poezije. U venjak se sklanjaju netom izgrđena deca. Nadure se na mamu i sakriju se. I gospođice se ovde poveravaju jedna drugoj. Osim toga, one tu čitaju romane da bi posle nekom pogrešnom junaku izjavile „vaša sam!“. Ponekad neko svrati da se upuca, a bez sumnje, ovamo se krišom uvlači i mladi gazda da razgleda svoju sve muževniju anatomiju.

Ukratko, plemićka gnezda nezamisliva su bez venjaka. Ali, plemićkih gnezda više nema. A venjaka u našim krajevima ima i, našavši se usred guste trave, povećavaju rang dvorišta, pošto se ne nalaze baš u svakom od njih.

U njima se drži nepotrebno pokućstvo i prostire veš kada je oblačno. Naslanjaju se licem prema zidu ćivoti s ikonama koje su postale nepotrebne u današnjem životu. Kuva se slatko i ručkovi. Ponekad se čak i čaj popije.

A tokom letnjih večeri u našim venjacima odvijaju se i tajni sastanci. Navedimo primer kako je provodio vreme dvopolni junak jedne pripovetke. Kako ono beše. „Napregnut, mada i nezavistan, s bezbrižnim osmehom na licu, on je široko koračao pravim nogama, prebirajući po gitari, budući zaljubljen u devojku, s kojom je sedeo u sumraku, odakle je isprekidano jecala pomenuta gitara, mada je devojka, naravno, znala za njegovu tajnu“.

I ne samo to! Setimo se samo hitrih ruku mlađanoga D. dok zdušno istražuje telo Lize V. i to baš u Lizinom venjaku. Liza, pak, nije gubila prisebnost i, mada se topila pod nasrtljivim dlanovima D., nije se prepuštala instinktima, a i teško da je išta tu moglo da se desi, jer se D. užasavao ubistvenog mirisa pelena koji je izlučivala Liza i, šta više, nikada posle nije ni provirio u venjak...

U venjak se mogu odložiti lopate i grablje za rad u bašti, a može i da posluži kao sklonište od ptica koje preleću. Ptice vole da se smeste po granama obližnjih podivljalih voćki. I onda je biti ispod krova pravi spas.

U Krisinom svakodnevnom životu venjak je bio omiljeno mesto, na korak od klimavih vrata njihovog sumornog stančića, čiji mali prozori, zatrpani saksijama sa cvećem, nisu propuštali svetlost čak ni za vreme sunčanih dana.

U venjaku je Krisa prelistavala slikovnice iz biblioteke, igrala se sa lutkama, kojih je imala nekoliko, a sada je naumila, kako su joj zapovedili, i da dodatno vežba.

Recimo konačno i to da joj je mama radila kao spremačica u obližnjoj fabrici i da je zarađivala još i sakupljajući otpadni obojeni metal, uključujući tu i delove iz te iste fabrike.

Smatralo se da ima tri obojena metala. Crveni bakar, bronza i mesing. Legura. Pojavljivao se još i nešto sivkasto, nalik gvožđu, od čega su se pravili tanjiri, sa ugraviranim šarama i nerazumljvim rečima po obodu. Takvih tanjira bilo je mnogo posle rata. Bili su bez sjaja, nalik aluminijumskim, i na njima se hvatala nekakva bela skrama, poput peruti ili šuge. Nakupac stareži nije ih preuzimao. „Daj bakar – govorio je – i to onaj crveni!“

Mama se iz sve snage trudila da nađe baš takav, za koji se najviše plaćalo, ali je starac, koji je i u za vreme žege bio u šubari i zamašćenom, istegljenom šalu, uvek govorio: „Iznutra je ipak mesing“. I nije se moglo ništa. Tako da mu je mama budzašto donosila u radnjicu pored Puškinove pijace sve što skupi.

A crveni bakar je nakupac izmislio zarad svoje koristi. Da li je bilo ili nije takvog bakra, bog će ga znati, biće da je prokleti starac, terajući svoje, prosto obarao cenu starog gvožđa.

Obojenih metala je tada bilo po kućama koliko ti duša želi. Sila jedna se mogla prikupiti. I crkveni krstovi, i tučkovi, i olinjali kalajisani kotlovi, i šerpe za kuvanje pekmeza sa drvenim tokarenim uškama (koje je trebalo blagovremeno otesterisati da ne bi smetale), i svećnjaci, i vetrokazi, i delovi samovara, i mongolske sveštene drangulije.

A sada i crkveno zvono od tridesetak kila, zbog kojeg se mama razbolela. Na njenom ispupčenom stomaku pupčana kila je delovala kao treća sisa – ispod dveju ostalih, i zvono nije više imao ko da odnese kod staretinara. Leži tamo gde ga je mama ispustila, koja se sve do sada nije čestito ispravila. Zar da na tragačama voze crkvenu relikviju ispred svih tih kuća? Uostalom, odakle im tragače?

Zbog svog posla mama je zaudarala na bakar i umesto reči „juče“ govorila je „onomad“. „Srela sam ga onomad – govorila je sama sebi pored petrolejke – Pijandura! Bazdi na pivo! Dronjavi parazit!

O kome ona to?

O Krisinom ocu, o kome drugom.

Kako se vratio iz rata, odao se piću, sve dok nije sve propio i nestao nekuda. „Propio i nestao! – mrmlja mama kraj petrolejke. – Izgubio se na deponiji!“

Iza oca je ostala samo mala teglica s nekakvom belom pastom nalik na pavlaku. Mama je zabranila da se to dira. Zabranila ne zabranila – Krisa je ipak dirala, i znala je da se time čiste vojnička dugmeta.

Sada su po celoj kući ležale stvari koje mama, zbog bolesti, nije odnela na otpad. Sve behu tamne, a neke prekrivene zelenom plesni, i Krisa je prvo mislila da obojeni metal samo takav i biva. Ogrebotine, koje su otkrivale žutu suštinu tih buđavih predmeta, delovale su joj kao šare. Kada je, zahvativši na krpicu očevu pastu, protrljala zagasito mesto, ono bi zasijalo, što je delovalo kao čudo i otkriće.

Pa obojeni metal je, izgleda, svetao i divan! Sve dok je zaboravljen, on je crn a čak može i da pozeleni. Ali čim ga pređemo vaticom umočenom u očevu mast, odmah sine, postaje gladak, zlatast, a sva prljavština prelazi na vatu!

Protrljala je nekakvog dečaka s krilima kao u leptira, koji se jedva razpoznavao ispod prljavštine odbačenog svećnjaka. I odmah se iz prlježi pojavilo mesto, što imaju dečaci kad piške. Sijalo je kao zlato. Mama se odmah naljutila: „Aha! Zanima te! Daću ja tebi!“

„I kada će mama odneti ono što je sakupila! Moglo bi sve da se istrlja...“ – zamisli se Krisa, prelazeći na igru s lutkama. Još uvek se igrala s njima, mada je već mogla da postane i devojče s falinkom (šta god ta reč značila).

Glavna lutka se zvala Mesa.“Dosta je bilo, Mesice, ako si se najela, operi se, i u krevet, na spavanje! – reče Krisa. – Hoćeš li biti dobra, Mesingice, ili nećeš?!“

Već smo rekli da se potreba za navedenom higijenskom procedurom javila kad je Krisa dospela u baletsku školu. Sada je prala gde treba i lutke, brišući ih potom krpicama. Krpene lutke su se kvasile, a njihove mokre flanelske noge, tamnele su. Najpraktičnije je bilo kupati golišavog lutka, mada mu je za to trebalo izokrenuti celuloidne noge.

I još je oblačila lutke u baletske haljinice i priređivala s njima pozorišnu predstavu. Međutim, krpene su nogice umele samo da vise, a ni lutak nikako da ih okreće onako kako treba. Uh, kao ih je samo grdila zbog toga, čak im je davala jedinice!

Dok ih je, tako umivene, ljuljuškala pre spavanja, Krisa im je pevušila uspavanku, koju joj je svojevremeno mama pevala:

Dremao je Četvrtak mali
Dvadeset punih leta u štali,
Tamo gde ćurke i koke leže
Dok pauk guste plete mreže...

Mati je pevala, a devojčici se, dok je tonula u san, činilo da od Četvrtka, koji je godinama tavorio u štali, i svih tih reči uspavanke, počinje da se stvara još i nekakav Uštal. I sada joj je svaki komšijski dečak ličio na tog Uštala, a ona, uzgred budi rečeno, najnovije očima nije mogla da vidi dečake.

Evo kako je, recimo, izgledao njen put do kuće.

Tek što su, govoreći „skoro će doći leto“ svi očekivali nešto lepo, i tek što je „skoro će biti leto“ istinski i započelo, tako da se svuda uokolo zeleneo letnji dan i već pomalo prašio put. Krisa stiže devetkom na stanicu Selo Aleksejevsko. Potom prolazi pored veterinarske stanice, i oko nje počinju da lepršaju beli leptiri. Nikome ne smetaju, šta više, kao da se kreću zajedno s njom. Leptirići preleću s mesta na mesto, u vazduhu, a ona isto tako, ali na zemlji.

Zbog novog načina hodanja nije joj lako na tom puteljku. Sav je u otvrdlom busenju i grumenju žute gline, možeš da povrediš nogu, a to nije preporučljivo u baletskoj školi. Pored jarka, koji se prostire duž puta, isto se ne može ići, jer preko plotova prelaze debele, obilato razlistale grane. Moraš da se saginješ da bi se provukao, i od pravilnog baletskog hodanja nema ništa.

Zato se između puta i jarka pruža uzan travnati pojas. Po njoj, po toj travnatoj ivici, ispupčenoj kao kod starijih devojčica u svlačionici, može da se hoda.

Osim leptirova na putu nailazi i na dečake.

Tim dečacima se ne dopada što ona ide u neku nepoznatu školu, i misle da su sve bareline – lake ženske. Ondašnji frajeri ih sigurno vaćare kako stignu.

Baš kao pravi Uštali iz mamine uspavanke – bulje u nju i došaptavaju se iza njenih leđa: „Evo ide Nevinašce!“

Krisino telo, umorno od vežbanja, tu i tamo bolucka, ali ide kao na oprugama. „Kao opruga, opružica, opružica-okružica, devojčica-leptirica, leptirica-falinkica“ – bubnja joj u glavi umesto misli.

U to se završava ispupčena, kao kod starijih devojčica u svlačionici, travnata ivica, i treba preskočiti na drugu stranu jarka. A Krisa već odavno ne preskače onako kako se to kod nas radi. Dok se leptiri premeštaju na lišće živice, ona pravo iz svog gracioznog koračanja, – opruživši noge i na trenutak se, kako su je učili, zadržavši u vazduhu – lako preleće preko jarka i odmah, mada joj smetaju grane, nastavlja da hita svojim novim naročitim korakom.

„Vidi ti samo Čistunicu!“ – čuje za leđima.

Onda je sustižu huliganske reči, čuje se dahtanje. Može da zamisli šta se tamo, iza nje, dešava. Neko je oboren, udara glavom o glineni grumen, drugi nalegao na njega, tuče ga pesnicom po nosu. Curi krv pomešana sa slinama.

U glavi joj je sada nova zbrka. „Krv slinava, krv slinava, krv slinava... slinca-krvca, slinca-krvca, slinca-krvca...“ Zašto se to oni tuku do krvi? Da sada ima čokoladnu bombonu „kavkaz“, za rublju i osamdeset kilogram, ona bi je tom u krvavim slinama, možda i ponudila, a možda bi je i sama pojela...

U to leptiri počeše da plešu jedan oko drugog i namah zaostadoše.

Kad Krisa stiže kući, mama stenjući ustade s kreveta, otšepa do primusa i, nečemu se radujući, uze da pevuši:

U gradiću Elektropolju
Ukinuše kostobolju.
Gospođica hopa-cupa
Zavolela je mangupa
I on s njome sreću deli
Žive srećni i veseli.

Doduše, mama danas nije baš vesela. Kao prvo, jako je boli kila, a kao drugo – mrmlja o nekom koga je srela na ulici: „Bazdi na pivo, đubre jedno!“

Ona je u stvari često nailazila na oca. Primeti tako još izdaleka njegovu dronjavu spodobu, koja zaudara na kilometar, i tih dana bude loše raspoložena.

Malja čuje nezadovoljno gunđanje majke, ali za razloge ne zna, a ako ćemo iskreno, i ne zanima je mnogo.

Oca je majka najčešće viđala na deponiji, gde joj je konkurisao u poslu s obojenim metalima. Između njih je dolazilo i do tuče, ali se na kraju, oronuo od pića, otac povukao i – prestrašen – prestao da pretenduje na obojeni metal, prešavši na krpe. To znači da se vukao po kontejnerima, mada je na rečima bio isto onako nasrtljiv i zahtevan, kao i pre.

Eh, smetlište, smetlište! Pišem i pišem o tebi, a nikako da te opišem. Nikako da te opišem, tako ogromno i smradno čak i za vreme zime! Kakvo li si to, smetlište jedno-nijedno! Kakva si ti grdoba i rugoba na zemlji! Sve same splačine, i mutne bare, i staklići koji svetlucaju. I smrdiš na starca prosjaka, koji svoj smrad, kao i svi prosjaci, zadržava za sebe, ne pušta ga na sve strane. Nastanjuje te neki đavolski soj. S govnjavim nedrima. I povrh svega – izjutra, kada je tišina i magla, i sunce još nije odskočilo iza brega – neki se tip izvlači iz šipraga, dok sav drhti i grči se. Ili je ozebao, ili gladan, ili mamuran. I evo ga – baulja po smetlištu, sav crn, potamneo, povijen, zguren, smrvljen, promiče kroz maglu i klati se, kao kakva kamila...

–  I šta je samo smislila! Da se natiče na štanglu. Nema toga kod mene! – pobunila se mama protiv ideje dodatnih vežbanja. – Zar ti ja nisam majka?

Malja zaplaka:

–  Nisi majka, već baba!

–  Baba, je li tako? Baba! Na pravdi boga si me nabedila.

I stadoše da merkaju štanglu koju će postaviti u venjaku, da se Malja pridržava dok zabacuje noge uvis, da ne bi padala u stranu.

Za tu štanglu koju je Malja zbog nečega zvala „razboj“ (mada su razboji od gvožđa, i plivaju u kolomasti, kao kod mame u fabrici) rešiše da prilagode kolsku rudu. Bila je još zimus bačena pored njihove ograde, konj ju je pri padu prelomio svojim trupom. Kočijaš je vikao, šutao i šibao jadno živinče, i kada ga je naterao da ustane, sklepao je na brzinu drugu rudu, a ovu ostavio da leži.

Krov venjaka bio je na četiri vode, a sam venjak – šestougaon (Krisa je dobro prebrojala!) s niskom ogradicom od tokarenih stubića. Venjak je imao i pod od potamnelih dasaka. Između njegovih uskih, od vlage izvitoperenih dasaka bili su žlebovi puni stonoga i mokrica, i iz njih se nije moglo izvaditi ništa što zapadne.

Izostavivši jedan ugao venjaka, one položiše rudu na balustradu, i mama uze da je zakiva krivim ekserima. Te riđe, stare eksere zakivala je udarcima potamnelog tučka iz ogromnog avana što su joj dali Krjukovi, a nekada je služio za ko zna kakva sve mrvljenja. Na mestu gde je tučak udarao o ekser, odmah je počinjao da se vidi žuti mesing.

Kada su završile prikucavanje, već je padao mrak, i odjednom zašušta šiblje, kao da se kroz njega probija neki džin. One se prepadoše, ali to je, na svu sreću, bio samo jež.

Jež-prdež,
Kud ideš? –

zaintači nasmejana mama, pošto se ispostavilo da lako uhvaćena zver uopšte ne bode već da je, smotana u klupko, samo teška i mesnata. Malja je s naporom držala u rukama. Uvek je teško podržati nešto živo. Jež beše crno-siv, kao ulov sa đubrišta. Uz to je u moćnom ježevom klobuku nešto pulsiralo, soptalo i groktalo, kao kada se išmrkuje u šaku.

Pošto je popio iz tanjirića malo mleka, ježić je svu noć koračao po kući, baš kao čovek, i niko od njega nije mogao da spava. Bilo bi lepo živeti s njim a i tamanio bi puževe, ali su se morale osloboditi gosta, jer se na sve strane lepljivo opoganio.

Kad su ga odnosile nazad u baštu, mama sa žaljenjem reče: „Cigani ih jedu! A da ga prodamo Mahovoj? Ja i ti ga sigurno nećemo smazati. A i ne znam kako se sprema“.

Vreme je bilo lepo. Vedro, suvo, prozračno. Sve u svemu, divni dani. Posvuda lete semenke maslačka, od jutra se čuje galama tek izleženih vrabaca. Čvorak caruje po dvorištu, motreći ima li gde mačke. Navrzle se muve. Obične i zelene, zunzare. Kako vam drago, ali ja takve dane smatram božanstvenima! A tek večeri!

Krisa je donela u venjak sve lutke i posadila ih uz ogradicu, da gledaju kako vežba. Vežbanje je, ipak, obustavila – mnogo očiju je bilo uprto u nju. Biće da je čitava gomila Uštala virila kroz tarabu.

Odlučila je da vežbanje premesti za naveče.

Dok je mama spremala večeru, ona otide u venjak. Sada se moglo vežbati do mile volje, bez svih onih očiju što škilje kroz pukotine. Nije joj palo na pamet da i to može da smeta.

Ruda je ispala kriva, lutke su ravnodišno buljile u Krisu, a kada je htela i njih da namesti u baletsku pozu, krpeni udovi su visili makar kako. Jednom rečju, dodatno vežbanje ispalo je nezanimljivo.

Povrh svega, nekuda se deo Uštal. Mesin muž. Njena glavna lutka. Mama je prvo pomislila zna se na koga (ko nosi sve što je krpeno na otkup!), onda na ježa, pa na dečake, ali je Krisa bila sigurna da se Uštal, pošto su ga onomad do krvi istukli, naburio i otputovao devetkom.

–  I neka! – reče. –Već mi je bio izašao na vrh glave!

U venjaku se smračilo, na izvitoperenim daskama nije mogla da pravi piruete, i ode joj volja za vežbanjem. Osim toga od jutra je nosila bindu.

Potrebne pokrete mogla je da izvodi i ležeći – i na časovima su tako uvežbavale neke pokrete. U venjaku se nalazio sto sklepan od oblica koji je odlično mogao da posluži. Navikla je da gleda u tavanicu, jer se posle škole odmarala ležeći nauznak, sa niskim sobnim plafonom pred očima, i požutelim tapetama koje su odstojale od zida.

U venjaku je pod krovom bio crn krstoliki strop, po kome su, kao artisti u cirkusu, trčkarali dugački mrki mravi sa tovarom svojih belih jajašaca.

Evo je kako leži na stolu i, kada prestane da se kreće, kao da čuje nekakvo disanje, dok nešto bešumno preleće na mekim, kosmatim krilima. To je sova iz ostankinskog parka, o kojoj niko od nas pojma nema, a i teško da će ikome pasti na pamet da ovde živi Minervina ptica. Sove lete nečujno, a ako se i oglase, biće to u parku ili čak iza crkve Svete Trojice, ali se odatle zbog razdaljine ništa ne može čuti. I kako onda da znamo za njihova preletanja?

Na prvi pogled moglo se činiti da Krisa, istina nevešto, ali ipak izvodi na stolu one ženske, već odrasle, pokrete. Ali to je samo privid, ona zapravo samo uvežbava školske mudrosti. Evo je kako ispruženog stopala, vertikalno podiže napregnutu nogu, a evo je kako savija tu istu nogu u kolenu i ukrućenim stopalom dotiče koleno druge noge, a onda, promenivši noge, radi sve obrnuto. Zatim upire tabanom o taban, i vuče ih ka sebi, a to se može raditi samo ako jako rastaviš kolena.

Krisa svaki čas vrti noge mimo programa. I jednu, i drugu. To je zanimljivije nego ponavljanje školskih vežbi. I noge se pri tome tako lepo vide.

Od napora počinje da joj šumi u glavi. To se uzburkala glupava devojačka krv. Krvca-slinca, krvca-slinca... Večernja trava i žbunje, ispuštajuči svoje mirise, isto počinju da šume. I uši počinju da joj šume, i taj šum se ne razlikuje od sveopšteg brujanja. A i gaćice treba da namesti.

U to kao da disanje postade glasnije i zabazdi na pivo. Krisa ne poznaje taj miris i zato i ne misli na njega. Žbunje, cveće i letnja trava i bez toga izvečeri opojno mirišu. Krisa u venjaku opet pravi sveću na stolu, pa opet, savivši nogu u kolenu, ukrućenim prstima dodiruje koleno druge noge. Od napora joj podrhtava glava, dok kroz rupu na krovu proviruje mesec. Sasvim žut. Čim se pojavio, odmah je počeo da se probija u venjak, kao da je Krisa crnu rupu protrljala očevom belom pastom s vrha noge, i odmah sve bljesnu, kao kod onog dečaka na svećnjaku. Rupa na krovu postaje tesna, strop tamni od napora, i iz njega počinje da lije žuto zlato mesečine. Krisa opet popravlja gaćice. Žbunje zakrcka glasnije. To je sigurno jež...jež-prdež... i još jače se oseti pivo...

Kroz rupicu se uliva nebesko žumance, dok na stolu leškari devojčica-lenjivica, u zlatnim gaćicama, nepristojno obasjana mesinganom lunom...

Da bi se tako jako zaudaralo na pivo treba popiti premnogo flaša koje meša s vodom trgovkinja-prevarantkinja što drži drveni kiosk. A da bi se toliko popilo, treba nakupiti na otpadu premnogo stareža, i kašljući, presamićen pod ogromnim zavežljajem, odvući ga kod pakosnog starca pored Puškinove pijace...

A onda se kriti iza žbunja i gledati Čistunicu kako se valjuška po stolu.

Ako priča krene u tom pravcu...

Februar–leto 2004.

* Na ruskom Krisa znači Pacov. – Prim. prev.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski